Muzički noviteti za letnju dokolicu

Ako još uvek niste otišli na letnji odmor i ako jš uvek niste odabrali novu muziku koju ćete poneti sa sobom, nadam se će vam tekst ispod biti od pomoći. Mada, čak i ako ne idete nigde, želite biti u toku šta je to novo a valja, a propustili ste neki od ovih pet albuma, evo prilike da nadoknadite.

Mavis Staples - One True Vine

Tim koji pobeđuje ne treba menjati, rekle bi kolege koje se bave sportom. Upravo ta rečenica važi za r’n’b ikonu Mejvis Stejpls i Džefa Tvidija (Wilco). Njih dvoje su 2010. snimili ploču “You Are Not Alone” koja je dočekana pozitivnim kritikama od strane gotovo svih relevantnijih muzičkih medija.

Tri godine kasnije, oni se vraćaju “na mesto zločina”. Gotovo ista ekipa muzičara (Tvidi je ponovo producent, muzičar i koautor), uz Džefovog sina tinejdžera Spensera na bubnjevima snimila je album “One True Vine”. Oproban recept koji čine obrade (“Holy Ghost” od Low, “Can You Get to That” od Funkadelic) preko autorskih pesama koje je komponovao mahom Tvidi, još jednom se pokazuju kao odličan izbor. Svi oni koji vole gospel, soul, pop, bluz i folk svakako će ponovo pronaći mnogo razloga za zadovoljstvo.

Ovo je jedna krajnje nepretenciozna ploča, kao stvorena za slušanje u neopterećenim časovima dokolice...ili bilo kojim drugim. Laura Marling - Once I Was An Eagle

Lora Marling je dugo važila za čudo od deteta. Hvaljeni debi album “Alas, I Can’t Swim” objavila je samo sa 18 godina, dok joj je “Once I Was an Eagle” već 4. izdanje. Između tih ploča prošlo je 5 godina, no sudeći po stepenu zrelosti kog čujemo od ove dvadesetrogodišnje Engleskinje na “Once I Was An Eagle”, imamo utisak kao da je prošlo bar duplo više.

Bez obzira što se Lora i dalje kreće u granicama folk popa, ovo je bez sumnje njen najmračniji album. Većina pesama poseduje samo akustičnu gitaru i glas, dok tekstovi mahom govore o ljubavnim jadima kroz koje je Lora očigledno prolazila poslednjih par godina. Do sada je glas bio njeno najjače oružje, no sudeći po zrelim stihovima koje čujemo ovde, Lora je izrasla u ozbiljnu kantautorku čijim pesmama nimalo ne manjka životnog iskustva, bez obzira na njenu mladost.

Ako Loru muzička štampa već godinama (i to sa punim pravom) poredi sa Džoni Mičel, biće da je “Once I Was An Eagle” njen “Blue”. Idealna ploča za slušanje u sitnim satima. Primal Scream - More Light

2013. će se pamtiti kao godina kada su se Bobi Gilespi i drugari trijumfalno vratili nakon nekoliko prosečnih albuma. Po istoj toj godini nosi naziv jedan od singlova sa ove ploče, pesma koja otvara album i traje gotovo 10 minuta i u kojoj gostuje njihov stari drugar Kevin Šilds iz My Bloody Valentine. Psihodelija koju čujemo u njoj, odličan je putokaz za ostatak albuma.

“More Light” je verovatno najbolja ploča koju su Primal Scream snimili još od albuma “XTRMNTR”. Ono što ovo izdanje čini kvalitetnim jeste široka lepeza stilova u kojima se Primal Scream kreću. Istina, gotovo da nema tu žanra kojim se nisu ranije bavili, ali baš zato što su na jednom albumu objedinili sve faze benda, snimvši “best of” od sasvim novih pesama, čini “More Light” važnim albumom. Tu su i psihodelija, garažni rok, elektronika, fri džez, folk, pop…

Iako su se prošle godine navršile tri decenije od osnivanja ovog škotskog benda, na ploči “More Light” nam kristalno jasno daju do znanja da su kreativniji i vitalniji od gomile klinaca sa čijim bendovima već godinama dele bine na Reading festivalu. Wooden Ambulance - River Sand

Samo godinu dana nakon debi izdanja, subotički Wooden Ambulance (uz Stray Dogg verovatno najbolji srpski bend iz žanra amerikana) objavljuju drugi album. Već nakon prvog slušanja više je nego očigledno da je “River Sand” mnogo zrelije izdanje nego “Interstate” - instrumentalno je raznovrsniji, promene tempa su učestalije, a za nijansu i bolje produciran .

Stihovi lidera benda Gorana Grubišića po stilu podsećaju na američke melanholike Vika Česnata ili Marka Ajcela, dok su Wooden Ambulance muzički na pola puta između Lambchop, Giant Sand i Willard Grant Conspiracy.

Iako muzika Wooden Ambulance realno podseća na nabrojane bendove, najveća vrednost albuma “River Sand” jeste u činjenici da su na ovom izdanju mnogo bliži nekom svom zvuku nego na prošlom. Ukoliko nastave ovim putem, ne bi me čudilo da će na 3. ili 4. albumu izgraditi još prepoznatljiviji stil, te da ćemo druge bendove upoređivati sa njima umesto obrnuto.

Ta originalnost je možda najuočljivija u “Dusty Summer Road” koja bi po melodičnosti i načinu na koji je odsvirana mogla izaći na crtu gomili amerikana bendova sa Zapada, a slično možemo reći i za potresnu “Bucket of Tears” čije bučno finale tera žmarce na telo.

Da je u pitanju bend koji ima svetlu budućnost bilo je jasno većini posetilaca njihovog matine koncerta koji se desio jednog sunčanog julskog popodneva u Beogradu. Nastupivši u punom sastavu (pored klasičnih instrumenata, čuli smo čelo, slajd gitaru i klavijature), Wooden Ambulance su više od sat vremena bukvalno stvarali uspomene u boji. Složićete se da je za to ipak potrebnije mnogo više od “skupih boja, kvalitetnog kista i džinovskog platna”. Grant Hart - The Argument

Nakon jedne decenije odsustva sa muzičke scene, član kultnih Hüsker Dü Grent Hart, vratio se pre 3 godine albumom “Hot Wax” čijoj smo koncertnoj promociji mogli prisustvovati i u Beogradu. Iako je “Hot Wax” relativno pristojno izdanje, svima koji su upoznati sa Hartovim talentom, bilo je jasno da on može mnogo bolje. Međutim, s obzirom na ne tako zavidno ekonomsko, a i psiho-fizičko stanje u kome se Hart nalazi poslednjih desetak godina, te primetno odsustvo ambicije, postojale su realne sumnje da će nas on u nekoj doglednoj budućnosti obradovati sa nekim bitnim izdanjem.

Sve te sumnje padoše u vodu kada je krajem kjula objavio novi album (tek 4. studijski koji snima pod svojim imenom) “The Argument”. Reč je o duplom albumu sa 20 numera koje nisu nikakav eksperiment, već klasične pesme – što bi Ameri rekli “song oriented”. Slično kao i kod Primal Scream, Hart se ovde prošetao kroz raznorazne stilove bliske svom senzibilitetu. U pitanju je konceptualni album inspirisan klasikom Džona Miltona “Paradise Lost”, kao i neobjavljenom pričom Vilijama Es Berouza “Lost Paradise”.

Svi oni koji su voleli melodične Hüsker Dü momente uživaće u “Mornig Star” i “Is the Sky the Limit”, oni koji preferiraju psihodelični nuggets pop neće prestajati da vrte “Sin”, u “Letting Me Out” čujemo posvetu rokabiliju, dok “I Will Never See My Home” zvuči kao da je potpisuje Dejvid Bouvi lično. U kom su fazonu preostalih 15 pesama, ostavljam vama da proverite.

Već petnaestak godina se čini da je Bob Mold jedini iz Hüsker Dü koji je u stanju da snimi relativno pristojan album, ali sa “The Argument” Grent Hart nam je dokazao da ne samo da može da parira Bobovoj kreativnosti, nego da je sposoban da ga u nekim segmentima čak i prešiša.