Kultura

Utorak, 14.02.2012.

10:28

Uglješa Šajtinac: Sasvim skromni darovi

Gde smo bili pre skorog vremena, a gde smo sad? Recenzija romana "Sasvim skromni darovi" Uglješe Šajtinca, dobitnika Vitalove književne nagrade "Zlatni suncokret" za prošlu godinu.

Izvor: B92 Piše: Vesna Radman

Default images

Pošto se izborila za svoje mesto na tržištu, izdavačka kuća Arhipelag nam, u okviru edicije „Zlatno runo“ , predlaže novi roman Uglješe Šajtinca Sasvim skromni darovi. Šajtinac je inače poznat publici po drami Hudersfild koja je osvojila brojne nagrade i priznanja, ali i po proznim ostvarenjima koja iako se od dramskog stvaralaštva razlikuju u pogledu forme, idejno dosta liče.

Za svoj novi roman, Šajtinac je izabrao epistolarnu formu: formu pisma, odnosno imejlova koja je svoj vrhunac doživela u veku sentimentalizma. Iako se Šajtinac trudio da se prilagodi savremenom dobu pa je pismo zamenio imejlom, ova vrsta romana u njegovoj prozi ostala je neokrnjena. Njegovi imejlovi u stvari i jesu pisma, kakva nalazimo u poznatim epistolarnim romanima XVIII veka, sa jezičkim karakterizacijama likova, ali i sa dugačkom sintaksom svojstvenom klasičnom pripovedanju.

Bez obzira na to što je izabrao formu prepiske, ono od čega Šajtinac ne beži jeste dijalog. Sasvim skromni darovi ne bave se samo razmenom informacija i iskustava između dva brata rasuta na dva kontinenta, već se bave dijalogom odnosno generacijskim sukobom, različitim shvatanjem istorije, dijalogom između istoka i zapada, starog i novog. Kroz fizički ogromnu razdaljinu između braće, Šajtinac simbolički govori o ogromnim, ali premostivim razlikama. On najpre govori o razlici u godinama, kulturama, ideologijama, životnim prilikama, mentalitetu i na kraju o sudbini.

Prvo što nam se nameće u romanu je odnos prema prošlosti. Na paradoksalan način, ova dvojica braće se zbližavaju i otvoreno govore o svom zajedničkom odrastanju, tek nakon što su se razdvojili. Kroz razgovor o prošlosti otvara nam se istorija. To je prvenstveno istorija naše države u poslednjih dvadeset godina, ali i lična istorija data iz perspektive mladića odnosno deteta. Koliko god roman bio opterećen istorijskim događajima, Šajtinac se pre svega bavi posledicama tih zbivanja; njega zanima privatna istorija pojedinca i način na koji se on bori sa okolnostima u koje je bačen. „Čovek mora da se izbori za pravo da umre izvan velikih istorijskih događaja. U miru i s pravom na ličnu istoriju.“
U odnosu opšte i lične istorije otvara se generacijski sukob. Dva brata, jedan rođen u srećno doba Jugoslavije, a drugi za vreme potresa u državi, nalaze se u situaciji da se suštinski ne razumeju. Govoreći o svom odrastanju i svojim precima, njihovo privatno vreme seže još dalje – od dede oslobodioca, rodonačelnika države, preko roditelja hipika, do njih samih, odraslih u vreme socijalizma, rata i kvazidemokratije. Svi oni su svedoci promene vrednosti između generacija i njihov dijalog predstavlja način na koji taj sukob treba da se prevaziđe.

Jedan od apsekata ideologije je prostor u kojem se junaci romana nalaze. Jedan je u Vojvodini, obrazovan na „odl skul“ muzici i istoriji Rusije, dok je drugi u Americi u potrazi za umetničkim ostvarenjem. Njihova fizička razdvojenost simboliše njihovu karakternu različitost. Autor se vešto poigrava sa tim problemom, unoseći u svoj tekst citate poput Ilićeve pesme Zadocneli putnik, koja u kontekstu romana sugeriše na to koliko su istorija i okruženje uticali na sudbinu generacija, na napredak jedne i dekadenciju druge.

Izuzimajući raznovrsnost Šajtinčevog stvaralaštva u pogledu forme, njegova dela imaju jednu zajedničku temu. Reč je o osećaju prognanosti iz onog što ti suštinski pripada i nepripadnost tamo gde se nalaziš. Ono što Šajtinca najviše preokupira – gde se mi to nalazimo i šta uopšte tamo tražimo – označeno je na različitim ravnima romana, od emigracije likova do veoma malih pomeranja odnosno mirovanja u svom životnom prostoru. U najdubljem istorijskom sloju romana, to je primer Skita Anaharsida koji se osećao kao stranac u Atini; u najplićem je to primer starijeg brata koji vene u sumornom Banatu.

Još jedna specifičnost Šajtinčevog stvaralaštva jeste promena uloga i neočekivani obrt na kraju. To je prisutno i u Hudersfildu, a na sličan način primenjeno i u Sasvim skromnim darovima. Onoga trenutka kada se likovi pomire sa svojom sudbinom, tok njihovog života se okreće. Kroz lagano i nezamorno pripovedanje pisac uspeva da nam ukaže na probleme starih i novih generacija – pronalazak sebe i mesta koje nam je namenjeno predstavlja suštinu skromnih darova. Iza naslova pisac komunicira sa šejkerskom himnom koja je u vezi sa autorom izgubljene, odnosno Generacije X: “Skroman biti to je dar, dar je biti slobodan/Sići tamo gde treba da smo i to je dar/A kad naiđemo na pravo mesto to/Biće to u dolini ljubavi...“

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 9

Pogledaj komentare

9 Komentari

Možda vas zanima

Svet

"Upravo je započeo rat sa najopasnijom zemljom"

Američki novinar Taker Karlson izjavio je danas da bi odluka odlazećeg predsednika SAD Džozefa Bajdena da dozvoli Ukrajini da napada ciljeve u dubini Rusije dalekometnim projektilima ATACMS mogla da ugrozi živote samih Amerikanaca.

19:50

20.11.2024.

1 d

Podeli: