Kultura

Subota, 09.07.2011.

14:37

(Moj) Drugi dan na Exitu

Majko moja, bilo je kao (što treba da bude) u Guči!!!

Izvor: Piše: Slobodan Vujanoviæ

Default images

Silno sam se rastužio čitajući neke komentare na tekst o (mom) prvom danu na EXIT-u. Ne znam gde to u njemu može da se pročita da ne volim (=mrzim) EXIT (što u Novom Sadu znači i Novi Sad). Deset godina za redom idem na ovaj festival. Ako se žalim na nešto, na to isto žalio bih se u Beogradu još više (uvek smo lepše vaspitani u gostima). U ostalom sva ta usputna smetanja u nečemu što pretenduje da dočara kako je meni bilo na nekom koncertu služe samo tome da se uverite da je tekst pisao živ čovek. Razmažen. Beograđanin. Drkoš. Sa posebnim mesto za Novi Sad u svom srcu. Evo primera.
U svim najavama EXIT festivala (naročito onim na engleskom) uvek ćete naići na to da se on održava na „breathtaking“ Petrovaradinskoj tvrđavi. I svako ko je tamo (uključujući i mene) samo ako je slep ne može da misli to isto. Ali, ta tvrđava je za ovaj festival često neviđen smor! Sinoć sam posle dužeg broja godina apstiniranja od obilaska Festivala odlučio da napravim „krug“. Kakva kobna greška! To traje i traje (i traje...)! A ja sam samo razmaženi Beograđanin (napomena Novosađanima: ... koji bi tako nešto još više mrzeo na Kališu). Iznenadio sam da je svuda bilo manje sveta nego što sam očekivao, uključujući i tradicionalno krcati Explosive stejdž. U Subinom šatoru neki Meksikanac je vrteo elektro-brazil dok su po unutrašnjosti šatora lebdele 3D animacije. Rege stejdž se još jednom pokazao neuništivim. Stranci skandiraju dok prolaze kroz tunele. Deluje mi da su svi u potrazi za nekim privatnijim zabavama i da izvođači uopšte nisu bitni... Mislim da dionizijski potencijal EXIT festivala nije ni načet.

Na Editors kasnimo. Odsekao bih sebi prst za svaki propušteni minut, ali kako bih vam onda otipkao ove redove? Editors, a to važi i za glavnu hedlajnerku M.I.A.-u, su fenomenalno talentovani izvođači kojima nekako još uvek fali malo da prestanu da budu sporni i kod šire publike.
Editors - Foto: Milovan Milenkoviæ (exitfest.org)
Nakon tri albuma ovi Birmingenci i dalje su tamo gde su bili sa prvim albumom (The Back Room)- tretiraju ih kao uvredljivu kopiju Joy Division koja je (čak!) gora i od onih Interpol. Oni koji ih još više mrze kažu da će Editors jednog dana porasti u U2. A šta zapravo imamo? Jedan bend koji piše takve hitove („anthems“ što bi Englezi rekli) da bi Bono ovih dana pohebao Edgea za samo jedan takav, a Paul Banks bi obukao havajku za parče njihovog refrena. Bendovi koji imaju opasnog vokalistu darovanog upečatljivim, dubokim, svedominirajućim vokalom ne treba da strepe. Uživo oni su u startu za pedeset posto ispred drugih. Frontmen Tom Smith uprkos nekakvim feminiziranim i klišeiziranim zanosima ne mora previše da se trudi. Kada njegov glas uroni u masu, to je sve što nam treba. Mrak koji se meša sa krvlju. Mmmm.

Uživo, Editors očekivano kidaju i to bolje od većine „so-called“ rok bendova koje sam na ovoj istoj sceni gledao. Za moj ukus, neke pesme su možda malo više poelektroničene (tvrdi brejkbit u Eat Raw Meat = Blood Drool), dok pesme sa poslednjeg albuma (In This Light and On This Evening) imaju zavodljivi disko vajb Franz Ferdinand, od kojih neke eksplodiraju u orbite za koje sam do sada verovao da njima mogu da vladaju samo Muse (krautrokom dopingovana Bricks And Mortar i razvaljujuća, skoro Nine Inch Nailovski epska In This Light And On This Evening). Ono što (vam) fali na njihovim albumima faliće vam i kod Editors uživo- to je bend čiji kvaliteti ostaju učaureni, kao prizor koji je predalek da bi se moglo postati deo njega. U budućnosti sva rok muzika će izgledati ovako. Ili vi mislite da vama ravnodušnost neće ništa.

Petnastak minuta posle ponoći na scenu izlazi M.I.A. i njene dodolke. Uvod u debi hit Galang je nekakvo orijentalno pojanje. Na sceni su četiri cice (stajao sam skroz levo, pa sam možda propustio neku). M.I.A. je obučena nešto atraktivnije od naših, mladih Romkinja koje su krenule u provod, ali taj fazon. Pored nje na sceni je i njena „Nickie Minaj“ oličena u zlatno plavo (kao i M.I.A.) ofarbanoj pomoćnici Rye Rye. Druge dve cice robertpalmerovski glume bend.
M.I.A. Foto: Luka Kneževiæ Strika (exitfest.org)
M.I.A. predstavlja emtivijevski multikulturalni plod koji muze „zapadne tekovine“ barem koliko su i negdanji kolonizatori muzli njenu domovinu (Šri Lanku). M.I.A. je jedna inteligentna, razmažena, umereno talentovana da sama smisli (ali izuzetno da ukrade), seksi klinka. Evo primera za to, a na čijem se tumačenju vi i ja ili slažemo ili razilazimo oko svega ostalog.

Dok svi bendovi pažljivo smaraju sa tim kada i koliko njihov nastup sme da se slika (uvek BEZ blica!), M.I.A. tokom Lovealot izvodi sve akreditovane fotografe na scenu i kreira glamuramozni sešn koji čitav taj estradni momenat u isto vreme i ismeva i (zlo)upotrebljava. Nakon toga skače u publiku i valjajući se po podignutim rukama nastavlja pesmu. Može joj se. To je taj ključni momenat njenog nastupa.

S muzičke strane, M.I.A.-in nastup treba tretirati kao mikstejp uživo. I to ne naročito dobar. Baš kao što hiphoperi na ovaj način (preko mikstejpova) ispipavaju terene na novim ili tuđim matricama, tako i M.I.A. ne mari previše za klasičnu konstrukciju nastupa. Prva polovina nabijena je hitovima (pored Galang pamtim još i Sunshowers, Bucky Done Gun, Bird Flu...) i taj „Guči world music“ (podjednako i od reči Gucci i od reči Guča) razvaljuje publiku definišući zvuk kakav treba češće da trese Mejn stejdž. M.I.A. nije nikakva pevačica, ali njeno zabavljačko umešateljstvo zlorabi denshol tradicije toustinga, sa do 11 otpanjenim ehoom na vokalima. Glas je tu samo još jedan od semplova.
M.I.A. Foto: Milovan Milenkoviæ (exitfest.org)
Ali! Onda kraljica odlučuje da u Jay-Z/Iggy Pop maniru izvede publiku na scenu tokom pesme za koju mislim da se zove Meds And Feds čija okosnica je uvodna gitara sa Common People od Pulp, pa je nekako sasvim u redu da joj se puč pridruži. Iako to tokom ovih pesama (i tokom sledeće Born Free) uobičajeno radi na festivalskim nastupima, M.I.A. i dalje nema pravu ideju šta sa tolikom gomilom cura. Tokom tog dela njen nastup se urušava i uprkos žaru belog plesača i crnog repera koji uz Rye Rye deru glas i stas na sceni energija prvog dela koncerta se ne vraća na scenu. Paper Planes tek svojom popularnošću uspeva da razdrma ozbiljno osutu publiku.

Nije bilo spominjanja Kosova, nije bilo usiljenih (i samim tim glupih) poruka o miru i toleranciji, nije spomenuta „pravda za Asanža“. M.I.A. je ogledalo vremena u kojima živimo. I radi posao. Osim ako vama k***obolja neće ništa.

Na kraju ostaje mi samo da kažem - Srbijo, ne pati. Sve će to jednog dana biti Beograd.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 7

Pogledaj komentare

7 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: