Za jedne Škinja, za druge Šiptarka, za vojsku - profesorka

Priča žene rođene u Klini jeste i priča o hrabrosti, časti i poštenju jedne porodice, kroz čiju se sudbinu prelama sav besmisao svakog rata.

Otac Halil je kao vojnik kraljevine Jugoslavije proveo četiri godine po nemačkim logorima.

Venčao se sa svojom ljubavlju iz mladosti Rabijom. Izrodili su šestoro dece. Tri sina i tri kćeri. Sve su ih vaspitavali jednako, da su ravnopravni u svakom pogledu. Da su porodična čast, dostojanstvo, patriotizam večne vrednosti. Oca je ponovo sustigao rat, ali i kćeri i sinove. Počelo je bivati važno kako se ko preziva. OVK je tražio mušku decu. Otac ih nije dao. Ova porodica je sledila svoje principe. Poštenih ljudi, kosmopolita. Vaspitanje da uvek i pre svega brane svoju zemlju je imalo najveću cenu.

Otac je uvek govorio: “Samo gledajte sebe, svoj put, dostojanstvo I poštenje”.

Za razliku od tradicionalnog kosovskog miljea, gde je žensko čeljade završavalo samo osnovnu školu, i tu se školovanje završavalo, Hatidža je odrastala u drugačijem porodičnom okruženju. Pred kraj osnovne škole išla je na radnu akciju, što je za to vreme I podneblje bilo nezamislivo. Veliki deo detinjstva provela je u manastiru Gračanica, gde je od igumanije Paraskeve naučila pre svega kako da se smeje I raduje. Vrata manastira su bila otvorena za sve ljude, bez obzira na veru I poreklo.

Iako je odrastala na Kosovu na kome se sve do početka devedesetih nosila i tradicionalna nošnja, ona je uvek bila u farmerkama i kožnoj jakni. Otac, koji je uvek bio njen idol, vaspitavao je svih šestoro dece da budu patriote i da vole svoju zemlju.

Preneo im je da je patriotizam ono što se voli srcem i dušom i ono što se brani čašću. Tako je svoju domovinu srcem i čašću branio i najmlađi Hatidžin brat Izet, koji je poginuo poslednjeg dana borbi u Vukovaru. U njegovim džepovima pronađena su dva pisma.

Jedno je bilo za brata Adema, a drugo za devojku Jelenu koja je nedugo posle njegove pogibije rodila sina Izeta. Otac porodice Halil Beriša doneo je odluku – Izet je poginuo kao oficir JNA tako će biti i sahranjen. Njegovoj sahrani nije prisustvovao nijedan Albanac.

Hatidža kaže da je to jedan od najtežih trenutaka u njenom životu, jer je bila veoma vezana za brata. Najviše ju je zabolelo to što su njeni sugrađani Srbi i Albanci reagovali potpuno suprotno na vest o Izetovoj pogibiji. Srbi su mu odavali počast, Albanci su puštalii glasnu muziku.

Otac je rešio da će mu sin biti sahranjen uz vojne počasti, jer je poginuo kao oficir JNA. Tražio je od komšija Albanaca “besu” da neće skrnaviti obred sahrane. Oni su besu dali, ekscesa nije bilo, ali za vreme kretanja pogrebne povorke kroz Klinu nisu izašli da mu odaju počast, već su virili kroz prozore i puštali glasnu muziku.

Prema rečima profesorke Beriša, 1991. godina je prelomna, separatizam se javlja u najjačem pojavnom obliku. I ona postaje svesna da će sebi uskoro morati da postavi pitanje “ko sam ja?” Onda kod oca Halila dolaze da traže sinove za OVK.

On im je odgovorio da nema sinove za prodaju. I time je porodica Beriša još jednom obeležena. Iako je za kosovsko područje normalno da se neka deca žrtvuju za “više ciljeve”, otac Halil je svojoj deci dao mogućnost da sama odlučuju o svojoj sudbini. I oni su se opredelili da krenu njegovim putem. Svi mlađi članovi porodice Beriša zaposleni su ili u vojsci ili u službama bezbednosti. Iako se nisu plašili odmazde, ona ih je ipak stigla. Pripadnici OVK napali su, i sat vremena držali pod paljbom, kuću najstarijeg brata.

Samo dve godine od pogibije najmlađeg brata Hatidža, kako kaže, dobija još jedan limeni sanduk – poginuo je Miki, ljubav njenog života. Bio je pilot i poginuo je na zadatku. U istoj godini Hatidža je sahranila i oca Halila.

Nastavlja svoj život u sredini u kojoj je stalno na meti, nikada ne znajući da li je dobra ovima ili onima, stalno se dokazujući i na poslu i u sredini u kojoj živi. Ipak, kaže da je uvek izlazila kao pobednik.

Osim najbližih članova, porodica Beriša je na Kosovu izgubila i svu imovinu. Srpski policajci došli su da zapale njenu kuću, ali ih je spečila I posramila majka Rabija koja je pokazala umrlicu svog drugog sina. Tog dana kuća je sačuvana, ali su je kasnije ipak spalili pripadnici OVK. Isti oni koji su, uprkos besi, oskrnavili spomenike njenog oca I brata na Kosovu. Grobove svojih najmilijih poslednji put je obišla 11.juna 1999. dan pre nego što će zauvek napustiti rodno Kosovo.

7.aprila 1999. poginuo je i drugi Hatidžin brat – Adem. Na komemoraciji je rečeno: Patriotizam i ljubav prema Jugoslaviji platio je životom. Adem Beriša je bio Albanac. Do danas to niko nije primećivao. Nikome nije bilo potrebno i važno da pored svih njegovih ljudskih osobina spominje njegovu nacionalnost. Adem Beriša je životom platio jugoslovenstvo i privrženost poslu i kolegama sa kojima je branio slobodu i čast svoje zemlje i svoje porodice. Naše reči zahvalnosti ne mogu ga vratiti onima koji ga vole. Sećaćemo ga se kao časnog rodoljuba i vrhunskog profesionalca. Neka je večna slava i hvala velikom čoveku i heroju i patrioti Ademu Beriši.

Hatidža za smrt drugog brata ponovo saznaje u uniformi, na jugoslovensko-albanskoj granici. I dalje nosi uspomenu i ljubav prema poginuloj braći u srcu, iako sebi nikad nije dozvolila da je tuga i bol savladaju, a danas ih leči tako što sedne i napiše naučni rad.

Juna ’99. godine po završetku bombardovanja, Hatidža je u izbegličkoj koloni koja se povlači u Srbiju. Ovoga puta nije imala uniformi, ali je u džepu imala ličnu kartu u kojoj je pisalo – Hatidža Beriša.

I to je bio dovoljan razlog da od srpskog policajca dobije udarac puškom po leđima od koga se onesvestila. Onda ju je policajac posetio u bolnici, izvinio se, tražio oproštaj i danas su veliki prijatelji.

"Moja borba i dokazivanje su prisutni i uvek će biti, jer to je deo balkanskog miljea", priča Hatidža i objašnjava da je svoj život poklonila državi i da svoju profesiju vojnika i dalje voli kao prvog dana.

Ipak, nije se uvek lako borila sa predrasudama sa kojima se susretala na svakom koraku.

“Nije lako kada vas jedni nazivaju Škinja, a drugi Šiptarka, a vi i dalje ponosito koračate dalje i verujete u ono što vi vidite iznad svega”, priča profesorka Beriša i objašnjava da i dalje traži odgovore na pitanja: “ko sam ja?”, “kome pripadam?”, “čija sam?”, “kako dalje, na koju stranu?”.

Na pitanje čije je Kosovo, Hatidža jasno odgovara: “Samo od Srbije, srpsko.” I tvrdi da nikada ne bi sela za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem.

Za kraj Hatidža poručuje da u mladim ljudima koje edukuje i vaspitava na Vojnoj akademiji vidi svoju snagu i uči ih da je domovina iznad svega, jer mi nemamo rezervnu zemlju. “Moramo da volimo Iinegujemo korene iz kojih potičemo, jer ćemo sutra imati jedan lepo kosovski božur, koji će nam dati nadu za novi život”, zaključila je Kosovka devojka, profesorka Hatidža Beriša.

Celu emisiju i priču ove žene možete pogledati na sajtu Prva.rs