Šta Evropa može da očekuje od novih lidera

Jedini način na koji možemo uspešno prevazići ove probleme jeste uspostavljanje jakog evroatlantskog odnosa između ravropravnih partnera koji dele istu viziju i zajedno rade na njenom postizanju. Proteklih nekoliko godina bili smo svedoci poljuljanog partnerstva obe strane koje je bilo izbačeno iz koloseka. Sjedinjene Američke Države suočile su se sa unilateralizmom Bušove administracije, katastrofalnom avanturom u Iraku i opsesijom antiterorističkim pitanjima na uštrb svega ostalog. Evropska unija bila je podjednako paralisana, samo iz drugih razloga. Neuspeli ustavni referendumi u Francuskoj i Holandiji nametnuli su probleme koje je EU dugo vremena gurala pod tepih: nepostojanje konsenzusa o tome odakle bi trebalo voditi EU, dijametralno suprotna gledišta povodom moći koju ona treba da poseduje i stepena suvereniteta koga treba da se odreknu pojedinačne članice, kao i koristi i zamke njenog širenja. Sve ovo je izašlo na videlo baš u trenutku kada su se vodeći igrači iz EU (Francuska, Nemačka i Velika Britanija) bavili unutrašnjim pitanjima, koja su ih sprečila da se usredsrede na pitanja EU. Evropska unija je, stoga, postala nalik džinovskom prekookeanskom brodu koji besciljno luta, bez kapetana i jasnog odredišta.

Sada vidim novu nadu sa obe strane Atlantika. Iako će se naredni američki predsednik i dalje suočavati sa debaklom u Iraku, trenutno u SAD preovlađuje želja da se okonča unilateralan pristup, da se uspostavi bliža sardanja sa EU i drugim partnerima i da se konstruktivno pristupi pitanjima od sveopšteg značaja. Stoga, verujem da bez obzira na to ko će pobediti na predstojećim predsedničkim izborima u SAD, pozitivne promene će se dogoditi. Čak ni predsednik Buš nije u potpunosti ravnodušan prema domaćim trendovima, kao što pokazuje njegovo jasnije rasuđivanje o globalnom zagrevanju, pregovorima sa Iranom i Severnom Korejom.

Mišljenja o nedavno zavrešenom samitu EU su podeljena. Ipak, ja sam optimističan. Glavni razlog mog optimizma je "smena straže" u Francuskoj i Nemačkoj, koja je iznedrila dvojicu snažnih lidera duboko posvećenih, svaki na svoj način, projektima EU i spremnih da lično ubeđuju, laskaju, pregovaraju i vrše pritisak na druge kako bi isterali svoje. Samit je bio pravo mesto za iskazivanje talenata i snage francuskog predsednika Sarkozija i nemačkog kancelara Merkelove. Uz njihovo liderstvo kome će se, nadajmo se, pridružiti novi britanski premijer Gordon Braun, EU ima šansu da se pokrene sa mrtve tačke i krene napred. Bez njih (i bez odlazećeg premijera Tonija Blera), samit EU bi u potpunosti propao, jer su suprotstavljena mišljenja bila toliko duboka i ukorenjena da se postizanje kompromisa povodom ključnih pitanja činilo gotovo nemogućim. "Jabuka razdora" u ovom slučaju bile su primedbe poljske delegacije da je razlog zbog čega je njeno stanovništvo relativno malobrojno, taj što joj je nacistička Nemačka nanela velike gubitke tokom Drugog svetskog rata. Neuspeh u postizanju dogovora predstavljao bi katastrofu.

Glavne tačke samita EU:

- Prećutno priznanje da su razlike u pogledu ciljeva EU ( Sjedinjene Evropske Države, glorifikovane slobodne trgovinske zone, ili nešto između) bile toliko oštre da je istovremeno morao biti postignut kompromis, ali i očuvane suprotstavljene vizije, čime se omogućava bolje funkcionisanje EU. Koračanjem po ovoj stazi vodilo je velikoj dozi gorčine i mreži kompromisa, koju je većina najiskusnijih stručnjaka teško pratila.

- Sporazum o poslu čiji je cilj okončanje teksta povelje do kraja godine, da se smanji broj ministara sa 27 na 15 do 2014, da se u dogledno vreme promeni glasačka procedura kako bi bila usklađena sa brojem stanovništva i omogućila kvalifikovanoj većini da odlučuje o mnogim pitanjima, umesto dosadašnjeg većinskog konsenzusa, da se oformi kancelarija predsednika Saveta EU sa mandatom od dve i po godine, kao i da se uspostavi kancelarija visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednost. Dogovorena povelja treba da stupi na snagu 2009.

- Poseban dogovor da se NE koristi reč "ustav" u praksi, da se izbegne određivanje bilo kakve himne ili simbola EU, kao i da se ne koristi termin "ministar spoljnih poslova." Ovo je učinjeno da se ublaže strahovi onih koji ne žele da EU bude "super država".

- Napori da se uvaži kritika prema kojoj EU deluje bez ikakvog učešća svojih građana tako što će i parlament EU i parlamenti pojedinačnih zemalja imati više udela u nadzoru i odlučivanju.

- O proširenju nije bilo posebne reči, zbog različitih stavova po tom pitanju. Ipak, na marginama, francuski predsednik Sarkozi zadao je snažan udarac turskim težnjama, time što je blokirao otvaranje drugog "poglavlja" u okviru pregovora o pridruživanju Turske, signalizirajući da će se njegovo često pominjano protivljenje članstvu Turske nastaviti. Istovremeno, Hrvatskoj je data dozvola da otvori šest novih poglavlja u svom procesu pridruživanja čime su pojačane njene nade da će joj relativno skoro biti dozvoljen pristup. Nezadovoljstvo koje je i dalje prisutno zbog manjka napretka Bugarske i Rumunije u borbi sa korupcijom i organizovanim kriminalom, ipak, pojačalo je osećanje da su obe zemlje prerano primljene. To će verovatno otežati pristup svim novim potencijalnim članicama. Obećanja o budućim delovanjima više verovatno neće biti dovoljna.

- Insistiranje francuskog predsednika da se sa liste glavnih ciljeva EU izbriše "slobodno i neometano nadmetanje" ukazuje na to da će on dati sve od sebe kako bi zaštitio "socijalni model" u svojoj i drugim zemljama, a to uključuje veću, a ne manju zaštitu.

- Britansko insistiranje na "isključivanju" država članica iz ključnih oblasti kao što su policija, sudska pitanja i zajedničke politike u vođenju društvenih poslova, otvara vrata jednoj vrsti "EU na jelovniku", gde svaka država članica bira koje će aspekte EU prihvatiti.
Razlog zašto samit nije proglašen veoma uspešnim bio je taj što su veliki broj kompromisa i dvosmislene reči odrazili glavne razlike koje trenutno postoje u EU. Bilo je otrežnjujuće videti koliko su sve strane ostrašćene i kolika je tvrdoglavost novijih članica. To je probudilo zabrinutost da proces izrade Nacrta ustava, koji će uskoro uključiti postignute sporazume, neće biti lak, kao i da će zemlje pogaziti obećanja data na samitu. Štaviše, neće biti lako izabrati prvog "predsednika" EU i utvrditi nadležnosti te funkcije, kao ni nadležnosti zvaničnika odgovornog za inostrane poslove. Konačno, promena termina "ustav" u "povelja", učinjena je sa ciljem da se državama članicama omogući da izbegnu referendume i dozvoli da ga njihovi parlamenti odobre. Veliko je pitanje da li će ova strategija imati uspeha i da li će je evroskeptici, u dražavama poput Velike Britanije, prihvatiti.

Sve ovo znači da će EU i dalje biti suočena sa mnoštvom problema i da put, koji joj predstoji, nije ni jasan ni lak. Nedostatak vizije o tome šta članice žele da EU bude u narednih 20 godina, otežava dogovor o skoro svim detaljima koji bi bio temelj za budućnost. Ipak, u Evropi danas postoji novi život i novi lideri. To je dovoljan razlog za optimizam.