Biće danas propast sveta

Sve će biti brzo gotovo, neće ništa boljeti, nećemo ni osjetiti. Rasplinut ćemo se u velikom prasku, crna rupa ispod Švicarske usisat će nas poput bijednih kozmičkih grinja i prebaciti u neku paralelnu dimenziju, stvorit će se strašne nakupine kvarkova što će presložiti molekule svih poznatih tvari i Zemlju pretvoriti u golemu svemirsku ćuftu, ili oni zloglasni magnetski monopoli, koji svaku materiju i formu pretvaraju u druge, posve nasumične i blesave tvari i oblike, pa ćete se, držeći Globus u rukama udobno zavaljeni u dvosjed, u trenutku pretvoriti u kiseli krastavac s kockicom šećera među perajama, udobno zavaljeni u plastičnu pepeljaru sa znakom Karlovačkog piva.

Tako će, ili tko zna kako još sve ne, završiti današnji historijski eksperiment u podzemnom laboratoriju CERN-a, o kojemu priča sav znanstveni svijet: astrofizičari sa splitskog pazara, doktori nauka iz provincijskih župa, akademici kolodvorskih krčmi i eksperti novinskih kolumni, svi su iznenada diplomirali fiziku, i kao drugi predmet filozofiju ili teologiju, pa kompetentno slažu zabrinuta lica i živo raspravljaju o ozbiljnim propustima CERN-ovih stručnjaka.

- Neće na dobro ovo u Švajcarskoj - slušam nekidan na Kalenića pijaci prodavača kajmaka iz Mrčajevaca, dok puni zdjelicu nekom starijem čovjeku. - Đavo je magnetski monopol.

- Ne sekiraj se ti za magnetski monopol, nego lepo napuni tu ćasu - uzvraća mu mušterija. - Nemoj trista grama da mi podvaljuješ za pola kile. Polupraznu ćasu sam poslednji put doneo kući.

- I bre budalo jedna! - uzvraća mu prodavač prezirno. - Da se ti razumeš u kajmak znao bi da u kvantnoj fizici ne postoji prazan prostor. To šta ti vidiš kao polupraznu ćasu, to su slučajne fluktuacije.

- Nemoj mene da učiš - naljuti se čiča. - Znam ja šta su fluktuacije i šta je savijenost prostor-vremena. Te praznine u ćasi kajmaka možda i jesu pena prostor-vremena, ali sve dok mehurići lažnog vakuuma eksponencijalno ne narastu do veličine protona to je sve, ali kajmak nije. Lepo napiši: pena prostor-vremena po 700 dinara kilo, pa neka tu penu kupuje ko oće. A ja neću penu prostor-vremena, nego kajmak.

- Nemoj da zakeraš - uskoči tada u diskusiju žena u marami s uzorkom ruže, Stana iz Leskovca. - Kad udare protoni u tu Ženevu, ima oni kvarkovi celu kuglu zemaljsku da pretvore u kajmak. Za cenu pola kile dobićeš pet kvadriliona tona.

- Šest - dobaci onaj iz Mrčajevaca.

- Šta šest?

- Šest kvadriliona tona je teška kugla zemaljska. Kilo više, kilo manje.

- Ih, da si je ti pravio, ne bi u njoj bilo ni dva kvadriliona - nabaci onaj čiča, i društvo u trgovini na Kalenića pijaci prasne u smijeh.

- Pet milijardi dolara ulupali Švajcarci da sagrade hadronski akcelerator i naprave lažni vakuum, a ti ga napravio za mojih tristapedeset dinara - ne zaustavlja se čiča, zadovoljno se smijući svojim šalama.

- Budalaštine - uključi se debeli švercer grčke fete iz Ljiga. - Sudari protona se dešavaju svakodnevno, to je u prirodi normalna stvar. Ovi će samo da izazovu veštački sudar u tunelu da uvate Higsov bozon. Kakav bre lažni vakuum, kakve crne rupe, kakvi bakrači. Plaše narod da ne misli na cene benzina.

- Jeste, evo jutros se kod nas sudariše dva, u tunelu Štavica - potvrdi sa susjednog štanda baba iz Sevojna. - Najedoše se duvan-čvaraka, napiše šljive, pa ko će pre kroz oni tunel. Pretvoriše ih ti čvarkovi u bezobličnu masu baš onako načisto. Pravo kaže čovek, kreteni.

- Nisu baba čvarkovi, nego kvarkovi. I nisu kreteni, nego protoni.

- To i kažem, moroni, protoni, ista stvar - uzvrati starica. - Treso se Rudnik kako se sudariše.

- Ima baba pravo, ista stvar - dobaci netko. - Tresla se gora, rodiće se miš. Tako će da bude i u Švajcarskoj.

- Ne bih ja to tako gledala - uključila se Stana iz Leskovca, vadeći kajmak iz velike bijele kante. - Nije to ljudi fizika, nego filosofija. Mnogo se bre zajebavamo sa ti protoni. Ne zove se Higsov bozon džaba Božja čestica.

- I ko je taj Higs da je to sad baš njegov bozon? - ne da se ona baba. - Otkad je ovaj Tadić, sve pokupovaše stranci.

- Ja se slažem sa Stanom - složi se prodavačica s drugog kraja trgovine, pružajući na vrhu noža komadić mladog sira nekom vračarskom gospodinu. - Probaj, komšija, pravi ovčji. Iz Pljevalja, dabome. Šta sam htela da kažem? Nije stvar u tome da nauka popuni sve rupe u našem znanju i odgovori na sva pitanja za koja nam je do sad bila dovoljna religija. Po meni, nije pitanje da li ima Boga, nego da li ima čoveka bez njegove transcendentalne dimenzije. Čovek prosto mora za nju da ostavi neke rupe u znanju. Četristo dinara, komšija.

- To i ja kažem, mora da se ostave neke rupe - jedva dočeka onaj iz Mrčajevaca. - Ali ajde ti dokaži čoveku. Mora u ćasi da budu rupe. Nije kajmak bre teška masa. Svako živ zna da su masa i energija kajmaka ekvivalentne veličine. Pola kile je pola kile. Tristapedeset dinara mala ćasa, sedamsto velika, pa se ti žali Ajnštajnu.

Tako raspravljaju svjetski fizičari, pripremajući nas za još jedan smak svijeta. Zaredali ti smakovi u kalendaru kao sveci, malo-malo pa se poslože planeti u formaciju koju su nam još prije hiljadu godina najavili aztečki prodavači kajmaka, ili se poslože geostrateški interesi pa NATO dođe na ruske granice, ili otkrijemo da na nas juriša nekakav golemi asteroid, ili bude nekakva zgodna okrugla godina, evo Jehovini svjedoci organiziraju Armagedon kao Sinjsku alku, nikad u cjelokupnoj povijesti čovječanstva nije bilo toliko smakova kao posljednjih desetak godina. Bogami se ova naša malena, prljava balota još i dobro drži koliko je puta smaknuta.

Histerija oko Božje čestice i crnih rupa ispod Alpa podsjeća me stoga na onu sjajnu scenu iz filma "Rusalka" Anne Malikyan, kada neki prevarant u lučkom gradiću na samom obodu ruske provincije na dan pomrčine sunca prodaje ljudima čađava stakla za promatranje kraja svijeta, pa ih na kraju megafonom poziva da se "mirno raziđu kućama", jer je "kraj svijeta upravo završio".

Završit će tako i ovaj, najnoviji kraj svijeta, a mi ćemo se mirno razići, i neće nam se dogoditi ništa što već nismo iskusili. Evo, recimo, taj Big Bang kojim nas plaše, veliki prasak kojim je stvoren svemir. Mislite da nismo to već doživjeli? To kad udare protoni, a mi se u tom sudaru rasplinemo i velikim praskom stvorimo posve novi svemir?

I onda sve ispočetka: ponovo prve fluktuacije svježeg prasvemira, epoha kvantne gravitacije, kvarkovska, leptonska i fotonska era, prvi kvazari i protogalaktike, pa eksplozija supernove, formiranje planeta, hlađenje kore, opet iznova milijarde godina do prvih ameba, svi oni kenozoici i mezozoici, pa vodozemci, dinosaurusi i primati, pa siđi sa stabla, pa hodaj, pa lovi, pa zapali vatru, pa izađi iz pećine i sagradi kuću, pa sruši kuću, pa sagradi, pa sruši, pa ratuj, ubij, siluj, stenji, trpi opet tuđinsku vlast tisuću godina, pa Prvi rat, pa Drugi rat, pa ponovo Jugoslavija, pa hajde ispočetka pravi nezavisnu Hrvatsku, opet Tuđman, Račan i Sanader, opet Haag, pregovori i poglavlja, sve u svemu petnaest milijardi godina zajebancije da bi došli nadomak Europske unije, sve dok opet neki osebujni profesor u Ženevi ne pritisne "enter".

I tako u krug, oduvijek i zauvijek. Sva se pamet svijeta upregla da spektakularnim eksperimentom otkrije kako je nastao svemir, a ovaj je nastao upravo spektakularnim eksperimentom prije petnaest milijardi godina, kad je u nekakvoj proto-Ženevi stanoviti profesor s pločicom na bijeloj kuti - da, da, upravo onaj sijedi s Michelangelove freske u Sikstini - pritisnuo dugme i sve je završilo u velikom bljesku. Ili započelo, ovisi kako gledate. Zato, ako mene pitate, iskoristite ovih par tjedana do sudara protona u Švicarskoj i platite krstarenje Mediteranom čekovima s odgodom plaćanja.

Ali to je samo moja teorija. Mnoge kolege se ionako ne slažu. "Ne može to tako, komšija", kaže jedan od njih, ne znate ga vi, doktor fizike iz Mrčajevaca: "Plati ti kajmak odma'. Za petnaest milijardi godina ko živ, ko mrtav."