Srbi moraju u Evropu

Mi Srbi, polazim prvo od sebe, a potom i od onih mnogo važnijih od mene, koji nisu imali pravo na tu i takvu grešku, nismo shvatali politički značaj Evropske ekonomske zajednice, kasnije Unije. Mi smo, valjda, jedini koji su prespavali pad Berlinskog zida, ili uopšte nisu razumeli političke i ekonomske procese koji su se valjali Evropom i svetom.

Živeli smo u prošlosti, uživajući, lakomisleno, u našem herojskom otporu svakoj ideji koja bi dolazila iz sveta očekujući da neradom, podrškom s Marsa, ili neke druge planete, obezbedimo granice koje smo želeli, imamo plate kakve imaju oni koji rade dvostruko više od nas. Razume se, to nije moglo da prođe. Svi zajedno tresnuli smo na zemlju i taj slobodni pad sa visina bio je bolan za svakog od nas pojedinačno, ali i za ceo naš narod i našu državu. Jedino dobro u svemu tome je to što smo, bar posle dvadeset godina, uspeli da sagledamo, prihvatimo i priznamo sopstvene greške, pragmatično i realno pokušavajući da saniramo posledice svega štetnog što smo iza sebe ostavili.

Da se razumemo, daleko od toga da je Evropa laka tema za Srbe. Nije. Ta i takva Evropa bezbroj puta se ogrešila o srpski narod i državu i to ni sami Evropljani ne kriju. Neretko su koristili dvostruke standarde i aršine za krizu na prostoru bivše Jugoslavije, krivac je uvek bio samo jedan. Pružali su i pružaju, čast izuzecima, nedvosmislenu podršku projektu stvaranja nezavisnog Kosova. To su činjenice. To su i njihovi politički interesi. Ipak, da pođemo od sebe. Kako smo to mi, uvek najpametniji, uspeli da sve ujedinimo protiv sebe. Nije li nas naš inat preskupo stajao? Nismo li mogli da budemo realniji u svojim željama i zahtevima, marljiviji u prikupljanju podrške za naše političke stavove, ili smo se samo oslanjali na naše mišiće, epsku retoriku i iščekivanje darova s neba?

Da ne bude zabune, ovo piše jedan od onih koji se, valjda, baš tako ponašao i zato to i te kako dobro razume. I, upravo zato, uveren sam da promena našeg stava, našeg odnosa prema Evropi i zapadnom svetu, ali i prema Rusiji, koju ćemo poštovati i voleti, ali ne i idealizovati, predstavlja početak stvaranja uspešnije, modernije i snažnije Srbije, Srbije koja će za koju godinu moći da bude stvarni lider u regionu, po visini plata i penzija, ekonomskom rastu, političkoj i svakoj drugoj stabilnosti, a ne da budemo lideri u regionu samo u toku izbornih kampanja, a da ni u čemu nismo ispred ni svojih najbližih komšija, a kamoli evropskih giganata.

Srbija može i hoće da bude pouzdan partner svima u regionu i Evropi, neko ko neće da krije ili da se stidi svojih stavova. Želimo da budemo neko ko će izvršavati svoje obaveze, ma koliko one bile teške, jer krajnje je vreme da u stvaranju pristojne i normalne Srbije, bar malo, zaboravimo na lične političke interese.

Evropa danas, u vreme svoje najveće krize, ekonomske i političke, u vreme podela na bogati Sever, uglavnom protestantski, i siromašniji Jug, katolički i pravoslavni, Evropa velikih dilema i razlika, istovremeno je i mesto koje privlači sve one koji maštaju o uređenim sistemima, šansi da trče ravnopravnu utakmicu sa drugim narodima, ekonomski napreduju, dele zajedničke vrednosti demokratije i ljudskih prava. Evropa je zajednica pet stotina miliona ljudi koji su uspeli da strogim pravilima naprave zajednički imenitelj vrednosti koje brane, ciljeva koje postavljaju pred sebe i mehanizama kojima rešavaju međusobne probleme.

Možemo li i mi Srbi u to da se uklopimo? Mislim da možemo. U stvari, moramo. Ne zbog njih iz Evrope, već zbog nas i budućnosti Srbije. Ne moramo ni da ih volimo, što nam, svakako, neće teško pasti, ali možemo i moramo da poštujemo njihove zakone, pravila, uređenost, prava, obaveze i ono što proizlazi iz svega navedenog: uspešna i napredna ekonomija.

Naša obaveza je da po dobijanju datuma za otpočinjanje pregovora o članstvu u Evropskoj uniji, svi zajedno, iz petnih žila pokušamo da nadoknadimo vreme koje smo izgubili, da pokušamo da se na ulazu u ciljnu ravninu izjednačimo sa većinom u regionu i u finišu budemo uspešniji od ostalih. Imamo sjajne mlade ljude, obrazovane, energične i zajedno s njima moramo da privučemo više investitora nego naše komšije, moramo da stvorimo ambijent u kojem će svi želeti da dođu u Srbiju, da radimo na promeni imidža, da Srbija postane mesto ekonomskog i političkog procvata, a ne večiti izvor problema, stvarnih ili izmišljenih, svejedno.

Uostalom, mi kao narod i država poznati smo po tome da ne odustajemo lako. Iako smo u toj evropskoj trci gubili korak i činilo se da ćemo sami odustati i napustiti stazu, mi smo tu, nismo diskvalifikovani i približavamo se grupi koja vodi trku. Uz istu snagu i volju, uveren sam da će neka deca Srbije u budućnosti živeti jednako, po istim, ili sličnim pravilima, kao što danas žive oni koji su ispred nas.

Autor je prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane