[Izborni sistemi] Proporcionalni – više izbornih jedinica

Sa druge strane, veći broj izbornih jedinica smanjuje broj poslanika koje one daju, pa se pojavljuje pojam „skrivenog cenzusa“. Pogledajmo primer Hrvatske, gde je cenzus 5 posto: izbori u Hrvatskoj obavljaju se u 12 izbornih jedinica, od kojih su dve specijalne (3 predstavnika dijapsore u jedanaestoj i 8 predstavnika manjina u dvanaestoj), a teritorija Republike Hrvatske podeljena je ravnopravno na ostalih deset izbornih jedinica, od kojih svaka u Sabor šalje po 14 zastupnika.

Zbog načina na koji D'Ontov sistem deli poslanička mesta manje stranke ostaju u opasnosti da i uprkos prelasku cenzusa ostanu bez poslanika. Naime, D'Ontov sistem u izbornoj jedinici sa 14 mesta garantuje ulazak u parlament samo strankama koje dobiju najmanje 7,15 posto glasova (četrnaesti deo ukupnog biračkog tela). Taj prag spušta se sa povećanjem broja glasova datih listama koje ostaju ispod cenzusa, sve do tačke od 30 posto: ukoliko bi iznad cenzusa ostale stranke sa 70 posto glasova, količnik po D'Ontu bi onda bio ravno 5 (70/14).

Rezultati decembarskih izbora pokazali su šta to u praksi znači: u osmoj izbornoj jedinici (Istra, Rijeka, Kvarnerska ostrva) lista Ladonja osvojila je 12.010 glasova, tj. 5,14 posto, čime je prešla cenzus. Međutim, kako je u toj izbornoj jedinici pobednička Kukuriku koalicija ostvarila izuzetan rezultat (134.211 glasova – 57,41 posto) na scenu je stupio D'Ontov količnik. Preostale dve stranke koje su između Kukuriku koalicije i Ladonje (HDZ i Laburisti) osvojile su izvesno tri mesta, pa se pobednička koalicija sa Ladonjom borila za svoj 11. istarski mandat. Ispostavilo se da je njihov količnik ravno 12.201, pa je lista Ladonja ostala van Sabora za 191 glas. Iako je prešla zakonski cenzus, pala je kao žrtva onog skrivenog.

Setimo se saveznih izbora 1996, kada je 108 poslanika iz Srbije prikupljeno iz čak 29 izbornih jedinica, od kojih čak 13 sa samo po tri poslanička mesta. Iako je zakon propisivao cenzus na 5 posto, čak i u najvećim izbornim jedinicama (sa po 5 poslanika) on je realno bio na preko 15 posto (teoretski i svih 20), dok je u onih 13 bio na 25 posto (u teoriji i 33,3 posto). Vladajuća stranka je tokom devedesetih zaista pokazala zavidan nivo kreativnosti (videti i priču o Dvokružnim većinskim izborima, odeljak Vojvodina).

Međutim, nepristojno bi bilo reći da su se samo oni toga dosetili, sličnih primera ima i na drugim mestima. U Belgiji izborne jedinice imaju od 4 do 24 poslanika, što neke od ruralnih provincija na jugu dovodi do skrivenog cenzusa koji prelazi 15 (u zakonu piše, kao u Srbiji i Hrvatskoj, da je cenzus 5 posto). Finska, koja ima najotvoreniji sistem, a zakon ne predviđa cenzus. Međutim, zbog izbornog sistema, po kojem je zemlja podeljena na okruge, u najvećem je dovoljno skupiti 3 posto, a u najmanjem i 14 procenata može biti nedovoljno.

Čini se da su Holanđani najotvoreniji po pitanju cenzusa. Njihov zakon kaže da je neophodno skupiti dovoljno glasova za jednog poslanika. Kako parlament te kraljevine ima 150 članova, skriveni cenzus je 0,67 posto.

Zvanični i u zakon upisani cenzusi idu od gotovo neprimetna dva posto, kao u Danskoj i Izraelu, pa do neverovatno velikih 10 posto u Turskoj.