Srpski bumerang

Za kraj su ostavili zaista vrhunsku drskost. Prvo su Rudija Đulijanija, bivšeg republikanskog gradonačelnika Njujorka u vreme predsednikovanja Bila Klintona, proizveli u bombardera Beograda, i to samo zato što se u prestonici Srbije pojavio u društvu čelnika opozicije. Njima se, kao, silno gade ljudi koji su "nas bombardovali".

A onda su pobedničku dobrodošlicu priredili jednom od stvarnih bombardera Srbije, ministru odbrane Francuske tokom NATO kampanje protiv Jugoslavije 1999. godine po imenu Alen Rišar, čoveku sa kratkog spiska onih koji su svakodnevno morali da donose odluke o listi meta koje će naredne noći gađati "tomahavcima" i drugim ubistvenim projektilima. Čoveku koji se zapravo samo pridružio veoma dugom spisku onih koji su bezbrižno pohodili Beograd i srdačno se pozdravljali sa svim domaćim demokratskim političarima, iako su 1999, direktno ili indirektno, učestvovali u bombardovanju zemlje.

Znali su da niko uoči izbora ništa o ovome neće smeti ili umeti da kaže, barem ne na mestu gde bi to neko mogao da čuje ili pročita. A bolelo ih je uvo i za bombe i za NATO i za demokratiju. Sa Đulijanijem i Rišarom su napravili isti kopernikanski obrt kao i sa "mračnim devedesetim", koje su revidirali tako da su u njih smeštali samo one političare i stranke koji su im ugrožavali vlast. Rehabilitovali su sve i svakoga ko je pristajao uz njih, uključujući tu i Miloševićeve portparole i Arkanove saborce, a demonizovali sve koji su na vlast hteli umesto njih. Dok se narod gušio u bedi, korupciji i strahu, njima je valjao samo onaj sa kim su ostajali na vlasti.

Bombe, demokratija, sloboda, diploma, sve su to bile samo prazne reči koje su se u prljavoj izbornoj kampanji mogle zgodno lansirati kao ubitačno oruđe.

Jer ako imaš medije u kojima niko ne sme da te pita za aferu "Indeks" i za povezanost vlasti sa sumnjivim univerzitetima i akademskim standardima i korumpiranim profesorima, onda mirno u prvi izborni plan guraš diplomu Tomislava Nikolića, kao i svoju tobožnju zgranutost nad idejom da neko negde u Srbiji do univerzitetske diplome dolazi na bilo koji drugi način osim vrednim radom tokom četvorogodišnjeg redovnog školovanja. Ako si "dobar" sa patrijarhom, onda i njega potegneš da na naslovnim stranicama novina poručuje pastvi da svakako izađe na glasanje. I to nakon što su "tvoji" istraživači već objasnili građanima da je za tvoju eventualnu pobedu neophodna visoka izlaznost. Patrijarh se ne obraća "besmrtnim dušama" čitalaca beogradskog "Pressa", sa čije naslovne strane na dan izbora poziva glasače na birališta, ali ipak "preti" da će, ako ne glasaju, "izgubiti pravo da kritikuju". I to na četiri godine! Bog će verovatno oprostiti čitaocima koji su u nedelju ujutro ostali pomalo zbunjeni brine li patrijarh za srpsku demokratiju ili za Tadićev izborni rezultat.

Ako su nezavisni intelektualci na tvom, ili barem na platnom spisku tvojih zapadnih prijatelja i saveznika, onda glasno tvrdiš da ti ne pada na pamet da ikada više uđeš u kohabitaciju sa bilo kim, iako ti Ustav nalaže kohabitaciju ako je takav izborni rezultat. I niko ne sme da te pita kako nameravaš da sprečiš kohabitaciju, kao što te niko ne pita zašto stalno govoriš da ćeš o nečemu ti odlučiti i da nešto nećeš ti dozvoliti, i da ti nešto nikada nećeš dati, iako iz kratkog spiska tvojih ustavnih ovlašćenja i laik vidi da nisi u poziciji da uslovljavaš državne organe nad kojima nemaš ustavnu moć. I da su tvoji ultimatumi zapravo po duhu već protivustavni.

Za Srbiju danas važi ono što je važilo za istočnu Evropu posle pada Berlinskog zida: pad autokratskih lidera još ne znači da su demontirani njihovi režimi. Toga smo se setili i posle rušenja Miloševića, pa smo zaboravili. Podsećaju nas ovih dana ponovo eksperti poput Marka Blagojevića iz Cesida. On s pravom upozorava da ne možemo a priori i bez ikakve skepse verovati Tomislavu Nikoliću da će u slučaju kohabitacije ostati u okviru svojih uskih ustavnih ovlašćenja. Nije ovih dana ni jedini koji to čini. Bila bi to muzika za svako demokratsko uvo da se čovek ne seti da je malo ko (sa izuzetkom Vesne Pešić u novije vreme, posle raskida sa Čedomirom Jovanovićem) javno i na vreme upozoravao da predsednik Tadić rukovodi čitavom državom, odnosno da Srbija nije uređena država sa tri nezavisne grane vlasti.

Sve je toliko smešno i jadno da je jedan profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, suočen sa Nikolićevom najavom ostavke na mesto predsednika Srpske napredne stranke posle izbora za predsednika Srbije, pre dva dana uživo pred TV kamerama pokušao da opravda Tadićevu nespremnost da to isto učini primerima Baraka Obame i Fransoa Olanda. Obama, naravno, nikad nije ni bio predsednik Demokratske stranke, a Oland je još pre četiri godine podneo ostavku na dužnost sekretara Socijalističke partije Francuske koja ga je kandidovala za predsednika.

Na sajtu B92 posle izbora je osvanuo sledeći komentar čitaoca: Sad su im se poslušnički mediji i analitičari vratili kao bumerang. Bila je to aluzija na preneraženost vlasti ishodom drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji u kome je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića. Razumeju li oni koji odlaze korene svojih poraza?

Ili, mnogo važnije, ima li nade da ovi koji dolaze nešto nauče od onih koje je bumerang upravo opalio po zadnjici?