"Prema Srbima nismo imali dovoljno obzira"

Dima, koji ističe svoju veliku naklonost prema Srbima, otkriva neke pojedinosti o tome kako su se odvijali pregovori, i na koji način je Berlin pretekao Pariz u ostvarivanju geopolitičkih ciljeva.

"Tokom pregovora u kojima sam učestvovao, u veoma teškim vremenima, kada ste mnogo propatili, često sam bio suočen s mnogo teškim odlukama. Situacija nije bila laka. Evropski kontekst nije baš išao naruku Srbima, a treba priznati da ni Srbi baš nisu laki kad se pregovara. S predsednikom Miteranom činili smo velike napore da bismo mogli da branimo srpsku poziciju", kaže Dima za Novosti.

Govori se da je Miteran mnogo voleo Srbe?

"U to vreme su ga, čak, u francuskoj štampi kritikovali zbog toga. Kao neko ko ga je odlično poznavao mogu da posvedočim o potezima i zauzimanju stavova s kojima sam se slagao i koji govore o prosrpskim osećanjima".

Pričalo se o njegovoj odluci da, dok je živ, Francuska neće bombardovati Srbe?

"Istina je. I nikada na to ne bi pristao. Hrabro je stajao iza te odluke. Znamo ko je to posle uradio". Srbi su, međutim, imali osećaj da im je zvanična Francuska tada okrenula leđa...

"Jedan događaj, s tim u vezi, bio je naročito upečatljiv i mnogo toga je promenio. Sećam se, kao da je bilo juče. Sedeo sam u svom kabinetu, kada je, u 11 sati, zazvonio telefon. Miteran me je pozvao da odmah dođem kod njega. Francuska štampa je pisala o tome kako su Spomenik zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, ali i drugi spomenici u zemlji koji svedoče o francusko-srpskom prijateljstvu, prekriveni crnim zastorima. Bio je to impresivan gest, miran protest, direktna primedba Francuskoj da je zaboravila Srbe. Miteran je bio potresen. Nije bio ljut na Srbe, već na one koji su stvorili takvu situaciju da Srbi protestuju na ovaj način. Rekao mi je: "Snađite se, uradite šta je potrebno, ovo odmah treba da prestane.“ Od tada smo počeli da malo drugačije razmišljamo o našim stavovima u razgovorima o budućnosti bivše Jugoslavije."

Šta ste tada uradili?

"Otišao sam u Srbiju i sreo se s Miloševićem. Imao je jak karakter. Delovao je impresivno. Ostao sam s njim u veoma dobrim odnosima."

Koje ste konkretne predloge imali u razgovorima s njim?

"Još kad su počeli prvi konflikti predlagao sam, na primer, da se pošalju evropske mirovne snage koje bi razdvojile zavađene. Otišao sam da o tome razgovaram s Miloševićem. Dugo je razmišljao i na kraju se složio. Ali, dodao je i svoj uslov: da u tim jedinicama ne bude Nemaca. Nije želeo da se ponovo vrate na srpsko tlo. Rekao sam to Miteranu. Preneli smo ovaj stav Nemcima. Branio sam ovoj projekat, savetovao da treba shvatiti mentalitet, ali nije vredelo. Nemci se nisu složili." Jednom ste bili nadomak dogovora?

"Pozvali smo Miloševića da dođe na razgovor u Pariz. Bio je to 11. mart 1993. Znao je naš stav, ali su postojale teškoće zbog pozicije Amerikanaca i Nemaca. Bio je to težak dijalog, jer smo bili vezani s Nemcima u evropskim okvirima. Nismo mogli da se izdvajamo. Činili smo tako da izgleda kao da postoji jedinstvo pogleda. To jedinstvo sam, možda, uspeo da ostvarim s Genšerom, ali toga nije bilo u odnosima Miterana s Kolom kada je reč o Srbiji. Posle zvaničnih susreta s Miloševićem u Jelisejskoj palati kod Miterana, uveče sam u Ke d’Orseju organizovao večeru u Miloševićevu čast. Mimo običaja da ministar ne poziva predsednika, uputio sam poziv Miteranu da nas poseti na kraju večere. Protokol se nije saglasio, ali je Miteran, ipak, oko ponoći došao, sam s vozačem. Ostao je s Miloševićem u razgovoru do dva ujutro. Polako su došli do saglasnosti i odlučili smo da visoka srpska delegacija ode u Njujork. Činilo nam se da je rešenje blizu. Mislili smo da smo uspeli. Međutim, Amerikanci su ponovo ostali tvrdi." Ne čini li vam se da su Nemci u ono vreme uradili mnogo više za Hrvate nego vi za Srbe?

"Imali smo izuzetno veliki pritisak od strane Nemaca. Neposredno pre Mastrihta, krajem 1991, vodio se otvoren razgovor na radnoj večeri na evropskom sastanku o političkoj saradnji. Održao sam odlučan govor, pred svima.

Situacija je bila napeta. Rekao sam da je, u trenutku kada želimo da stvorimo zajedničku evropsku spoljnu politiku, paradoksalno da, istovremeno, neki od nas donose jednostrane odluke. Kritikovao sam stav Nemaca koji su nameravali da prvi i sami priznaju Hrvatsku. Dogovor je bio da zemlje bivše Jugoslavije priznamo kasnije, zajedničkim odlukama. Genšer se sa tim saglasio.

Ali, tokom večere, Kol ga je neprestano zvao telefonom. Genšer bi se svaki put vraćao za sto vrteći glavom. Kol je od njega tražio da odmah priznaju Hrvatsku. Tako je i bilo."

Bilo je i drugih pritisaka?

"Pre svega, od strane Vatikana. Bivši predstavnik Francuske pri Svetoj stolici, kardinal Toran, mi se poverio da je sve oko priznavanja Hrvatske pripremila Katolička crkva. Incijativu su pokrenuli hrvatski biskupi." S ove tačke gledišta, jeste li u ono vreme mogli da uradite više za Srbe?

"Mogli smo, pre svega, da uradimo manje za ostale, kada se radilo o priznavanjima drugih zemalja. Trebalo je da unesemo više osećanja u odnose sa Srbima. To nam je tada nedostajalo. Nemci su nas pretekli. To je fakat, i to je istorija."

Može li Srbija sada da očekuje pomoć od Francuske, kad se sprema da pregovara o svom ulasku u EU?

"U početku sam bio antievropejac. Dosta sam razmišljao i došao do zaključka da, ako već predstavljam svoju zemlju, onda to treba da učinim u kontekstu saglasnosti i traženja rešenja s ostalima. Shvatio sam da je to bolje nego izolovati se. Videćete to i sami, jer ste pred vratima EU. Pristupni pregovori samo što nisu počeli. Svet napreduje, relativno male zajednice ne mogu same da opstanu u današnjem svetu. Uvek možemo da strahujemo od konačnog rezultata, ali onaj ko ne proba ne može ni da uspe. Iako Evropa danas prolazi kroz težak period i krizu, treba sve pokušati da se ovaj projekat razvije. Na vašem putu ka EU možete da računate na našu pomoć. Branite se. Imajte hrabrosti, kažite šta mislite. I, možete biti sigurni da ćete na zapadu imati saveznika, Francusku i Francuze."