Drašković o "leku i otrovu", o čemu priča sa Vučićem, jugonostalgiji, regentu Aleksandru, "rešavanju Kosova"...

Intervju prenet iz magazina Globus, autora Darka Hudelista.

Vuk Drašković na njemu je radio desetak godina, uz ostalo i kao pravi istorijski istraživač, pročitavši i analiziravši nekoliko stotina dokumenata (i srpskih i inostranih) od kojih su mnogi sve dosad bili posve nepoznati javnosti.

Svoj prvi intervju s Vukom Draškovićem napravio sam, za magazin Start, u kasno leto 1989., u Budvi (gde Drašković i danas ima vikendicu), u samo predvečerje (ratnog) raspada SFR Jugoslavije. Intervju je izazvao burne reakcije u Hrvatskoj, jer se Drašković u njemu predstavio kao ekstremni srpski nacionalista koji kroji granice Velike Srbije.

No, Vuk Drašković već je početkom 90-ih znatno, čak i radikalno politički evoluirao pa je, kao predsednik (u Srbiji opozicionog) Srpskog pokreta obnove, bio prvi srpski političar koji je izašao na megdan Slobodanu Miloševiću. Bio je organizator i glavni vođa velikih protivmiloševićevskih demonstracija u Beogradu zbog kojih je – on i njegova supruga Danica – bio zatvoren i krvavo pretučen.

Posle će Milošević dvaput – ali oba puta neuspešno – na Vuka Draškovića organizovati i atentat. U jednom od atentata ubijen je i brat Vukove supruge.

Vuk Drašković i danas je politički aktivan, ali njegov Srpski pokret obnove ni izdaleka nema onu političku snagu i uticaj kao pre. Ipak, Drašković je i danas vrlo značajan učesnik na javnoj i političkoj sceni u Srbiji, uz napomenu da, još od 2012., podržava – na svim izborima – političku opciju aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Otvoreno je prozapadno (proevropski) orijentisan i u svim svojim istupima striktno zagovara ulazak Srbije u NATO.

Pročitao sam neke delove vašega novog romana, u kojem je glavni protagonista jugoslovenski regent/kralj Aleksandar (1888.-1934.), i vidim da Aleksandra doživljavate kao najveću ličnost u srpskoj istoriji...

– Tačno. Kralj Aleksandar najveća je ličnost u istoriji Srba, jer je bio pobednik u oba Balkanska rata, pobednik u Velikom (Prvom svetskom – op. a.) ratu, tvorac prvog saveza među balkanskim državama, prva žrtva fašizma u Evropi i, naposletku, tvorac Jugoslavije – velikog ideala kojem su Jugosloveni težili još od hrvatskoga Ilirskog preporoda sredinom 19. veka, ideala čiji je epicentar bio upravo u Zagrebu.

Ta je vaša teza vrlo izazovna, jer je kralj Aleksandar danas najviše “na tapetu” upravo u Srbiji. O njemu su mi negativno govorili, među ostalima, i Dobrica Ćosić i Mihailo Marković, proglašavajući ga, uz Nikolu Pašića, glavnim krivcem za najveću tzv. grešku koju su Srbi učinili u 20. veku, a to je bilo pristajanje uz jugoslovensku opciju. Mimo ili usprkos za Srbe “čistoj” opciji stvaranja Velike Srbije, koju su sile Antante bile (u tajnosti) ponudile Kraljevini Srbiji 1915...

– Čini mi se da je od velikog Aleksandra veće samo naše (srpsko – op. a.) ogrešenje o njega. Mnogi ga Srbi danas okrivljuju upravo zbog toga što za ratni cilj Srbije u Prvom svetskom ratu nije proglasio stvaranje Velike Srbije ili što tu Veliku Srbiju – koja bi sebi prisajedinila celu Vojvodinu, Slavoniju, Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju do rta Planka iznad Splita – nije stvorio 1918. posle srpske pobede u ratu. Nego je toj Velikoj Srbiji pretpostavio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu.

Optužbama Dobrice Ćosića i ostalih nedostaje, međutim, iskreno priznanje da je Aleksandar kriv za stvaranje Jugoslavije ponajprije iz toga razloga, jer da je on nije stvorio 1918., onda je oni – Milošević, svi ti jugoslovenski komunisti i generali i uskrsli “crnorukci” – ne bi mogli ubiti i razbiti 90-ih.

Aleksandra, međutim, ne vole baš ni u Hrvatskoj...

– Hrvati ga okrivljuju zbog toga što već 1918. Hrvatska nije dobila granice velike Banovine Hrvatske, koje će dobiti tek 1939. Ili što je odbio projekt dualne konfederacije austrougarskih Jugoslovena i Kraljevine Srbije i Crne Gore.

Okrivljuju ga, takođe, i za podelu jugoslovenske države na devet banovina, pri čemu je ignorisao postojanje nacija u toj državi.

Koji je, po vašem mišljenju, bio glavni i stvarni državni koncept regenta/kralja Aleksandra?

– Njegov je državni koncept bio da od Jugoslavije stvori balkansku Ameriku. I oko toga se najžešće sporio sa Stjepanom Radićem i s Vladkom Mačekom, hrvatskim političkim vođama koji su zahtevali federalizaciju jugoslovenske države po nacionalnim granicama.

Aleksandar je, najjednostavnije rečeno, bio opčinjen Amerikom. Kad se u vreme održavanja Pariške mirovne konferencije susreo s američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, u američkoj ambasadi u Parizu, Vilson ga je prekorio zašto na toj Konferenciji nema predstavnika Kraljevine Crne Gore, tj. da je Kraljevina Crna Gora jedina država pobednica u Prvom svjetskom ratu koje nema na Konferenciji.

Aleksandar mu je odgovorio da na Konferenciji nema ni Kraljevine Srbije, i da su obe te pobedničke kraljevine žrtvovane stvaranjem Jugoslavije. To je zabeležio naš ambasador u Parizu Milenko Vesnić.

Kakav je bio odnos između Aleksandra i američkog predsednika Vilsona? Što je sve Vilson tražio od Aleksandra, kakve mu je poruke upućivao, kako se odvijala njihova komunikacija?

– Vilson je na Pariškoj mirovnoj konferenciji čestitao Aleksandru na stvaranju Jugoslavije, uz želju da mora stvoriti i Jugoslovene. Baš kao što su u Sjedinjenim Američkim Državama – državi svih nacija i vera na svetu – stvoreni Amerikanci. Aleksandar je tom idejom bio opčinjen.

Drugog ili trećeg dana Konferencije italijanski premijer Vitorio Orlando tražio je da se iz dvorane izbace predstavnici poraženog neprijatelja, spomenuvši poimence ministra spoljnih poslova Kraljevstva SHS Antu Trumbića i člana naše delegacije Slovenca Ivana Žolgera – koji je kraj rata dočekao kao član AU-Vlade u Beču. U tom dramatičnom trenutku intervenirao je Vilson rekavši da su i Italijani vekovima bili podeljeni na razne državice koje su međusobno ratovale – sve dok te međusobno zavađene državice nije ujedinio Garibaldi. Pritom je Vilson rekao da je Aleksandar “Garibaldi Jugoslovena”.

Sve sam to saznao iz štampe toga vremena, pročitavši stotine dokumenata i listova... Sve se to, uglavnom, nalazi u privatnim arhivama nekih porodica koje to čuvaju. Inače je to sistematski uništavano i čišćeno 1945., jer se htelo stvoriti uverenje da je Jugoslavija rođena u Jajcu. Prava je, međutim, istina da je komunistička Jugoslavija bila replika, dok je original bila Aleksandrova Jugoslavija iz 1918.

Hrvati kralju Aleksandru najviše zameraju zbog integralnog jugoslovenstva, državne, režimske, ideologije u Kraljevini Jugoslaviji, koja nije priznavala postojanje zasebnih nacija i nacionalnih identiteta – pa tako ni hrvatskoga, ali, doduše, ni srpskoga. Svi su bili, ili je trebalo da budu, Jugosloveni – pogotovu od uvođenja tzv. Šestojanuarske diktature 1929...

– Ako i u najboljoj ideji preterate, onda će vas takva revnost ubiti. To je shvatio i Aleksandar, nakon što se opekao upravo na tome svom projektu integralnog jugoslavenstva. On je shvatio da je tu preterao.

Na kojem primeru to najbolje možemo videti?

– On je mnogo cenio Ivana Meštrovića. Uoči svog odlaska u Marsej 1934., gde će biti ubijen, rekao je Meštroviću da će se po povratku u Jugoslaviju o srpsko-hrvatskom pitanju dogovoriti s predsednikom HSS-a i vođom hrvatskog naroda Mačekom. A Maček je u tom trenutku bio u zatvoru, zatvorila ga je vlast zbog njegova protivljenja integralnom jugoslovenstvu.

Dok je Aleksandar putovao ka Marseju, Maček je bio oslobođen. I da nije bilo ubistva kralja Aleksandra, projekt podele zemlje na devet banovina bio bi revidiran. Sigurno je da bi bila stvorena Banovina Hrvatska, i to verojatno brzo po njegovom0 povratku iz Francuske. I ne bi se na nju čekalo sve do 1939.

Znate li kakva je bila reakcija kralja Aleksandra na ubistvo hrvatskih poslanika u beogradskoj Narodnoj skupštini?

– Kraljevina SHS bila je na rubu raspada u proleće i početkom leta 1928. Strašno je i danas čitati prostačko raspirivanje mržnje između Srba i Hrvata po mnogim ondašnjim medijima, ili čitati skupštinske stenograme.

Aleksandar je bio očajan, a uskoro i duhovno i fizički slomljen kada je poslanik Radikalne stranke Puniša Račić, Crnogorac iz Vasojevića i pripadnik Apisove Crne ruke, u Narodnoj skupštini ubio hrvatske poslanike Đuru Basaričeka i Pavla Radića, sinovca Stjepana Radića, te ranio Ivana Pernara, Ivana Granđu i samoga šefa HSS-a Stjepana Radića, koji je posle podlegao ranama.

Nakon toga Stjepan Radić oporavlja se u bolnici u Beogradu. Kralj Aleksandar nudi mu resor predsednika Vlade te prima Anku Radić, suprugu ubijenoga Pavla Radića, i Jelenu Basariček, suprugu ubijenoga Đure Basaričeka, preuzimajući na sebe sve njihove dugove i školovanje dece.

Izgledalo je da će tragedija biti prevladana. Nažalost, Svetozar Pribićević, vođa Srba iz Hrvatske, koji je bio u neraskidivom savezništvu sa Stjepanom Radićem, saopštava Aleksandru da je njihova Seljačko-demokratska koalicija (SDK) donela odluku da sazove raspušteni Hrvatski sabor i proglasi nezavisnu hrvatsku državu do Drine i Zemuna, uključujući i Zemun.

Aleksandar je reagirao plahovito. U njemu su uzavrele i šumadijska i crnogorska krv. Poručio je Radiću da je odlučio amputirati Hrvatsku, tj. isterati je iz Jugoslavije. A pritom je već imao pripremljenu i mapu te ju je pokazao Pribićeviću. Granica ka Hrvatskoj protezala se od Virovitice i Bjelovara gotovo ravnom crtom pored Bihaća i izbijala na Jadran do iznad Šibenika. Hrvatska je, na toj mapi, bila svedena na vrlo uzani prostor prema Sloveniji, a na Jadranu je dobila samo uzani prostor između Šibenika i Zadra.

Vrlo je zanimljivo da je Aleksandar za taj svoj projekt zadobio pristanak i bosanskih Muslimana i većine Slovenaca, ali ne i srpske elite u Beogradu. No, ubrzo se Aleksandar ohladio, a i Radić je odustao od proglašenja nezavisne hrvatske države, pa je Jugoslavija preživela.

I tada, zapravo, Aleksandar donosi odluku o integralnom jugoslovenstvu kao službenoj ideologiji jugoslovenske države. Naprosto, nasilno je hteo stvoriti jugoslovensku naciju, nadajući se da će ona biti brana nacionalnim secesionizmima u državi.

U svom romanu o Aleksandru opisujete kako je on 1932. Zagreb promovisao u drugu prestonicu Kraljevine Jugoslavije, s time da je planirao da mu treća prestolnica bude na Bledu, a četvrta u Miločeru, u Crnoj Gori... Tu me Aleksandar malo podseća na Josipa Broza Tita. I Tito je nekako bežao iz Beograda, radije je boravio na Brijonima nego u glavnom gradu SFRJ, a Ivanu Meštroviću je 1959. rekao da su Srbi nemoguć narod, da on s njima ne može i da zato ne voli boraviti u Beogradu... Je li, dakle, i kralj Aleksandar, kao i Tito, bežao od Srba?

– On nije bežao od Srba, nego od jedne palanačke atmosfere, od straha da kupi sutrašnje novine, od izveštaja agenata što se sve o njemu priča po beogradskim birtijama: da je najveći lopov, kriminalac, da bi trebao abdicirati pred bratom Đorđem, da mu je žena nimfomanka, da je sina Petra kraljici napravio jedan njen ordonans, Slovenac... Beograd je brujao od toga, a za mnoge u Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio je nacionalni izdajnik.

Iz vašeg novog romana zaključujem i to da ste jugonostalgičar, da u vama prevladava žal za bivšom Jugoslavijom...

– Da, jugonostalgičar sam, priznajem. Ako su današnji naši bantustani natopljeni mržnjom raj koji smo hteli, onda je Jugoslavija greška.

Danas tako govorite. A sećate li se onoga našega “horor-intervjua” iz 1989., objavljenog u magazinu Start? “Jugoslavija u seni noža” – mislim da se tako zvao... Hrvate su vaši tadašnji stavovi, blago rečeno, šokirali, a i ja sam zbog tog intervjua imao problema. Taj broj Starta bio je, još u fazi preloma, zabranjen, ali je zabrana povučena tokom noći i on se ujutro ipak pojavio u prodaji. Rekli ste, između ostaloga, da se granice Srbije prostiru sve donde dokle su i srpski grobovi, tj. kosti Srba, srpskih ratnika, iz minulih vremena i ratova. Hrvati su, logično, zaključili: Vuk Drašković opasan je čovek, on je četnik, on zagovara Veliku Srbiju... A jedan od urednika Starta opomenuo me: “Zašto radiš intervju s tim srpskim ekstremistima poput Vuka Draškovića, zar ne uviđaš da time dodatno raspiruješ mržnju između Hrvata i Srba?”

– Vidite, ja sam u to vreme (1989. – op. a.) bio opčinjen programom Srpskoga kulturnog kluba (prema srpskoj Vikipediji, “Srpski kulturni klub bio je srpska politička organizacija patriotske i nacionalističke orijentacije, osnovana 1937. u Kraljevini Jugoslaviji”, koja je tokom Drugoga svetskog rata “predstavljala ideološku podlogu Ravnogorskog pokreta” Draže Mihailovića – op. a.), što su ga bili osnovali profesor Slobodan Jovanović i književnik Dragiša Vasić – s namerom preuređenja Jugoslavije u federaciju ili čak konfederaciju Slovenije, Hrvatske i Srpskih zemalja. I kad sam vam, u leto 1989., dao taj intervju, za magazin Start, ja sam doslovce prepisao taj projekt Srpskoga kulturnog kluba. To jest, ponudio sam ga kao lek za spasavanje postojeće, komunističke Jugoslavije. I upravo sam s njim, početkom 1990., ušao u političku arenu, osnovavši stranku Srpska narodna obnova, u kojoj nisam bio predsednik, nego ideolog. Predsednik joj je bio Mirko Jović.

Nije, međutim, prošlo ni dva meseca od osnivanja te stranke, a ja sam shvatio da taj moj “lek”, zapravo, nije lek, nego – otrov. I odustao sam od programa Srpskoga kulturnog kluba, iz 1937, te osnovao novu stranku, Srpski pokret obnove, koja je za svoj strateški cilj proglasila poštovanje postojećih, avnojskih granica, odvezivanje od komunističke ideologije i ubrzano priključenje Jugoslavije tadašnjoj Evropskoj zajednici i NATO-u.

Zašto ste se tako naglo predomislili i napravili tako radikalan zaokret?

– Uvideo sam da sam, slikovito rečeno, unatrag okrenuti prorok. Reakcije javnosti opomenule su me da ono što je bilo moguće 1937. neće biti moguće 1990. Jer, u međuvremenu je stasala nova realnost.

Znači, revidirao sam program svoje netom osnovane političke stranke i proglasio da se avnojske granice između tadašnjih YU-republika, takve kakve su, moraju poštovati, da se Srbija mora odvezati od političkog mrtvaca, tj. komunizma, i da je rušenje Miloševićeva režima conditio sine qua non opstanka Jugoslavije i njenog brzog primitka u EZ i NATO.

I danas znate reći da su Hrvati i Srbi jedan te isti narod. To vam se u Hrvatskoj zamera. Hrvati imaju svoj nacionalni identitet, svoju nacionalnu istoriju, svoj nacionalni “ja”... Zašto bi bili isto što i Srbi – kada to nisu?

– Kada o tome govorimo, danas sam blizak onome što je o hrvatsko-srpskim odnosima govorio Ivan Meštrović, još u onoj fazi dok su mu vrata dvora u svakom trenutku bila otvorena. Kralj Aleksandar rekao mu je da veruje samo trojici: knezu Pavlu, vojvodi Živojinu Mišiću i – njemu, Ivanu Meštroviću. A Ivan Meštrović mu je na to odgovorio: “Ja sam Jugosloven, ali sam i Hrvat, i pre svega Hrvat.”

Lično mislim da stabilnosti i sreće na prostoru bivše Jugoslavije ne može biti bez pomirenja i strateške suradnje Srba i Hrvata, jednako kao i Srba i Albanaca. Pritom verujem da će strateška suradnja Srba i Albanaca biti lakše ostvarljiva od saradnje i pomirenja Srba i Hrvata – jednostavno zato što srpsko-hrvatske odnose opterećuje problem malih razlika.

Ovome bih dodao još nešto. Ivan Meštrović jednom je rekao Aleksandru: “Vi se previše trudite da zavolite Hrvate, ali to je pogrešno. Prvo morate da ih upoznate, a posle toga da vidite hoćete li ih voleti ili ne.” Onda mu kaže dalje: “Morate znati da su Hrvati uvek nezadovoljni, ali da često i ne znaju zašto su nezadovoljni, i što to konkretno traže.” Moj bi komentar na ovo bio: Hrvati su po tome takođe veoma srodni Srbima, i te male razlike među nama zapravo su najopasnije!

Evo, nedavno sam bio na Kosovu, prateći dvodnevnu posetu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Kosovo je danas politička tema br. 1 u Srbiji, ali i šire. Kako biste vi rešili problem Kosova – da ste u Srbiji na vlasti?

– Taj bih problem rešavao u dva koraka. U prvom koraku borio bih se za to da SAD, Evropska unija i NATO budu garanti plana Martija Ahtisarija iz 2007., koji su Albanci prihvatili, ali ga umnogome ne poštuju, uz formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) kakve su predviđene Briselskim sporazumom iz 2013.

U drugom koraku Srbija i Kosovo bi kao dve države imale odrešene ruke da se dogovaraju i o korekciji međusobnih granica.

Uveren sam da će do pomirenja Srba i Albanaca doći, i to vrlo brzo.

To se iz srpskih medija i novina ne bi moglo zaključiti...

– Nemojmo čitati novine, zaboravimo novine. Nedugo po svestranoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova saradnja između Srbije i Kosova biće uspešnija nego saradnja između Kosova i Albanije, jer će kosovsko-albanske odnose opterećivati problem malih razlika, taj isti problem koji umnogome opterećuje i srpsko-hrvatske odnose.

Je li aktuelni predsednik Kosova Hašim Tači prava osoba na Kosovu s kojom bi Vučić trebalo da pregovara?

– I na Kosovu i u Srbiji stasa nova generacija, koja nije učestvovala u ratu i koja rat i ne pamti. Živimo jedni pored drugih, živimo zajedno, Kosovo je i putevima i svim ostalim upućeno na Srbiju. Naš izvoz (izvoz Republike Srbije – op. a.) na Kosovo danas je višestruko veći od izvoza u Rusiju i Kinu zajedno.

Vidim, veliki ste optimist.

– Voleo bih biti veći optimist kad su u pitanju srpsko-hrvatski i srpsko-muslimanski odnosi, ali, kažem, previše smo bliski. Ne zaboravimo da je Isus Hrist naredio: “Ljubi bližnjega svoga!” – a ne daljnjega svoga, jer je daljnjega ljubiti lako, a bližnjega dosta teško.

Poznato mi je da se predsednik Vučić i vi dosta često čujete, telefonom, ali se i viđate, u Predsedništvu Srbije. O čemu razgovarate, u čemu se slažete, a u čemu ne?

– Sasvim je logično da se čujemo i viđamo jer SPO na svim izborima od 2012. učestvuje na listi Aleksandra Vučića. Verujem da je Vučić iskreno opredeljen za evropeizaciju Srbije, za članstvo države u EU i za strateško pomirenje u našoj regiji.

On kaže da se nijedno neprijateljstvo ne može gasiti neprijateljstvom, nego – prijateljstvom. Ja mu verujem, ne mislim da je njegovo evropsko opredjeljenje poza, jer ni moje evropsko opredeljenje nije poza, nego posledica radikalnih promena nekih mojih političkih stavova s kraja 80-ih.

U čemu se Vučić i vi ne slažete?

– Ne slažemo se oko NATO-a. On je protiv članstva Srbije u NATO-u, a ja mislim da i naše članstvo u Evropskoj uniji zavisi o našem članstvu u NATO-u. Govorim i pišem da je za Srbiju NATO izbor puta, dakle cilj, a EU putovanje. Ako uđeš u pogrešan voz, onda je svaka usputna stanica pogrešna. Govorim, isto tako, da će sve probleme u našoj regiji rešavati NATO, kao i da će u slučaju bilo kakvih sukoba u našoj regiji te sukobe rešavati NATO. I da mi trebamo izabrati: ili ćemo biti za stolom ili na meniju. Govorim i pišem da je Srbija sa svih strana okružena državama koje su u EU i u NATO-u. I da Srbija nema krila da preleti do Volge i Sibira.

Ali Vučić, vidim, razmišlja drugačije. On smatra da Srbija, kako bi maksimalno prosperirala, mora biti, kako često voli reći, “između Istoka i Zapada”, zbog čega ga javnost u Srbiji, ali i šire, sve češće upoređuje s Titom, koji je, u svoje vreme, bio rodonačelnik Pokreta nesvrstanih...

– Tito je iza sebe imao veliku državu. I vešto je balansirao između Varšavskog pakta i NATO-a. I između Zapada i komunističkog Istoka. Okolnosti su mu dopuštale da mu srce bude u Kremlju, a ruka u kasi u Vashingtonu.

No, svet se otad dramatično promenio. Nema više Jugoslavije, nema ni Varšavskog ugovora, nema ni komunizma u Kremlju. Lično mislim da današnje balansiranje Srbije između Istoka i Zapada neće moći dugo potrajati. Verujem da idemo u susret novoj Jalti, tako što će se NATO i Rusi dogovoriti o tome što je čije strateško dvorište. Rusima će se priznati njihov strateški interes za države koje su bile članice SSSR-a, tj. za države koje Moskva naziva “domaćim inostranstvom”.

Zauzvrat, Balkan – celi Balkan, bez crnih rupa u njemu – biće strateško dvorište Zapada, odnosno NATO-a.

Ali u Srbiji je uticaj Rusa velik i sveprisutan. Čak i u samoj Srpskoj naprednoj stranci, kojoj je Vučić predsednik, prevladavaju, i to u velikoj većini, oni čije je srce puno više na strani Istoka, Rusije, nego Zapada, SAD-a. Naročito nakon NATO bombardovanja Srbije 1999. Taj, proruski talas zahvatio je, vidim, i mlade. Možda, ili verojatno, i zato Vučić u svojoj glavi kao da sve više vrti “film nesvrstanih”, po uzoru na Tita. Nije slučajno u nedavnoj velikoj anketi Nedeljnika za kojeg bi političara s nekadašnjih YU-prostora Srbi danas glasali Tito za dlaku pobiedio Vučića – svaki je od njih dobio oko 25 posto glasova – dok su Milošević i ostali iza njih dvojice daleko zaostali...

– Mislim da će posle te nove Jalte, ako do nje dođe, manevarski prostor za tu, “nesvrstanu” strategiju biti nemoguć i nepotreban. Ne krijem da imam poseban i veoma emotivan odnos prema velikom ruskom narodu i genija i mučenika. Tragiku tog velikog naroda Josif Brodski sabio je u jedan stih svoje pesme posvećene maršalu Žukovu, a napisane u Njujorku, gde je živeo kao disident, prognanik iz komunističkog SSSR-a. Taj stih glasi: “S radošću smo oslobađali tuđe prestonice, i sa strahom se vraćali u svoju prestonicu.” Mislio je, naravno, na Moskvu.

Ja strepim za Rusiju. I nadam se da će posle nove Jalte uslediti i istorijski sporazum između Evropske unije i Rusije, po kojem će se uspostaviti prostor slobodne trgovine od Lisabona do Vladivostoka. Kao članica EU i NATO-a, Srbija će imati sve mogućnosti za svaku saradnju s Rusijom.

Nije li za Vučića prevelik rizik da Srbiju, ovakvu kakva jeste, izrazito okreće Zapadu, Americi i NATO-u?

– Mnogo je lakše i manje rizično danas Srbiju okrenuti ka Zapadu nego što je bilo opasno Titu 1948. reći historijsko “Ne!” Staljinu. U samoj Moskvi u toku je, čini mi se, borba za stratešku prevlast između galebova i jastrebova. Galebovi su za okretanje Rusije prema Evropi i savezu s Amerikom, a jastrebovi za antizapadnu Rusiju. Glavni su protagonisti jastrebova staljinisti i Ruska pravoslavna crkva.

Ruski predsednik Putin svoj je predsednički mandat počeo sa statuom Petra Velikog, najvećeg evroreformatora, na svom stolu. Danas je došlo do zastoja u mnogo čemu, ali verujem da Rusija nema izbora osim svojega prirodnog savezništva s Evropom i Amerikom. Rusija je evropska zemlja; ona pripada evropskoj, a ne azijskoj kulturi i tradiciji. U sukobu Rusije s Evropom gube i Evropa i Rusija.