"Iznuđena rešenja ne vode stabilnosti regiona"

Da li poslednje poruke vlade Srbije treba shvatiti kao signal da će odluka brzo biti doneta, možda i do kraja ove godine?

Rano je govoriti o ishodu dijaloga Beograda i Prištine. Mislim da naši građani, a i region, nakog dugog perioda kada se dijalog vodio na linijama zablude - jedna zabluda je da je sve izgubljeno, a druga zabluda je da je sve naše i da ne treba da popuštamo, konačno došao u fazu razgovora o modalitetima održivog rešenja. I zato su očekivanja o ishodu dijaloga velika.

Ono što je sigurno, i što je Srbija dokazala posetom predsednika Vučića Kosmetu, jeste da je Srbija sa punom odgovornošću pristupila primeni Briselskog sporazuma i ispunila svoje obaveze i pružila ruku za razmenu ideja o pronalaženju rešenja, kako ovaj Gordijev čvor ne bismo ostavili u nasleđe svojoj deci. Nažalost, Priština nije ispunila svoju osnovnu obavezu, a to je obrazovanje zajednice srpskih opština već gotovo 5 godina, a kao što smo mogli i videti tokom predsednikove posete Kosmetu, učinila je dosta da tu posetu opstruiše, čime je naša pružena ruka ostala u vazduhu.

Mislim da je Srbija dokazala da je spremna da vodi suštinski dijalog za trajno rešavanje pitanja Kosova i Metohije, ali kroz postizanje održivog kompromisa. U tom smislu za Srbiju je neprihvatljivo da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije kao ishod dijaloga, jer se onda tu ne radi o dijalogu za postizanje trajnog rešenja, već u prihvatanju politike svršenog čina Prištine i dela međunarodne zajednice, što ponavljam, Srbija sa time ne može da se saglasi. Takođe, za Prištinu je neprihvatljivo da dobije širu autonomiju u okviru Srbije. Dakle, to su sigurno dve opcije koje nisu tema razgovora.

Srbija će nastaviti da iskazuje spremnost i dobru volju da razgovara, ali će isto čvrsto braniti svoje interese na Kosovu i Metohiji. Prisutan je trend da pojedine zemlje povlače priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, što upravo govori da pitanje nije rešeno i da nezavisnost Prištine nije gotovo stvar, kako Priština i deo međunarodne zajednice želi da predstavi.

Zato, kada se priča u domaćoj i stranoj javnosti svede samo na to da mi hoćemo da menjamo granice – šta tačno to znači, jer zna li iko gde su nam danas granice? Reč je o dijalogu koji mora obezbediti prava naših građana na Kosmetu i reč je o tome da uradimo sve što možemo, i da sačuvamo sve što možemo na Kosovu i Metohiji, jer nam situacija nije ista, kao što nije bila ni pre trideset, ni pre pedeset, ni pre šezdeset godina. Ideja je da sačuvamo naš narod, a vreme nikad nije idealno. Da sačuvamo svoju zemlju, da sačuvamo naše institucije, ideja je da sačuvamo mir i pokušamo, bar pokušamo da uspostavimo mostove poverenja prema Albancima, da težimo dogovoru čak i kada znamo da je gotovo nemoguće, jer sve drugo vodi nas u ambis i u katastrofu.

Kakve bi reperkusije mogao imati potencijalan povoljan ili nepovoljan ishod tih pregovora – u smislu kako ga vide evropski sagovornici –na ostanak međunarodnih snaga na Kosovu? Šta su opcije Srbije ukoliko se to dogodi?

Kao što rekoh, nezahvalno i rano je govoriti o tome, budući da je proces u toku i niko sa sigurnošću ne može predvideti ishod dijaloga. Da ponovim - dve opcije nisu prihvatljive – priznanje KiMa od strane Srbije i autonomija KiMa u okviru Srbije od strane privremenih institucija u Prištini. Ostali modaliteti su na stolu. Svedoci smo da jedna od članica SB UNa ne podržava, ili ništa ne doprinosi dogovoru Beograda i Prištine, zapravo čini sve da do njega ne dođe. Ipak, takođe smo svedoci promene stavova dela međunarodne zajednice, ili bar uzimanja u razmatranje različitih predloga koji su na stolu.
Međunarodna politika je dinamični proces, ne stanje, a mi nastavljamo rad na tome da ubedimo naše prijatelje i partnere da podrže rezultat dijaloga Beograda i Prištine, jer to će biti jedino kompromisno i održivo rešenje. Ništa iznuđeno i nametnutno neće doprineti dugotrajnoj stabilnosti regiona. Konstruktivna pomoć je uvek dobrodošla, ali ne i opstrukcija. Ako je Srbija prihvatila cenu za svoje pogrešne odluke, mislim da i druge zemlje treba da ukinu inerciju u svojoj međunarodnoj politici, jer se vremena menjaju. Nema više prostora za auto-pilota u politici.

Da li bi promena globalnih odnosa na liniji američki predsednik Tramp, Evropa i Kina i Rusija, kojima svedočimo, mogla imati reperkusije na malo drugačije sagledavanje kosovskog problema ili je to očekivana stvar nerazumevanja načina na koji se vodi američka spoljna politika?

Svedoci smo turbulentnih vremena. Velika Britanija izlazi iz Evropske unije, američka administracija pravi ozbiljne zaokrete u svojoj spoljnoj politici, Rusija nije više nejaka kao devedesetih, a kineska ekonomija ozbiljno postaje konkurent Zapadu. Svedoci smo čak i novih odnosa SADa i Severne Koreje…. Vremena su nova, svet se menja. I u tim novim odnosima mislim da Srbija mora da traži svoje mesto. Ponekad pomislim da, usled nemirnih vremena, mi zaboravljamo da smo osnivač, ali i osvedočeni prijatelj i partner u Pokretu nesvrstanih. Da zaboravljamo da smo kao nacija i zemlja nebrojeno svojih žrtava dali zarad mira i u Prvom, ali i u Drugom svetskom ratu. I onda je ponekad lakše podsetiti naše partnere…Naša zastava je bila prva strana zastava koja se vijorila na Beloj kući i naši partneri u SADu su nam odali počast na stogodišnjicu. Hoću da kažem, da svet se menja, ali moramo i mi uporedo s njim. Da shvatimo promene, uhvatimo korak s njima, ali, pre svega, da radimo na sebi samima i našem društvu.

Koliko se političke tenzije sa Hrvatskom reflektuju na našu saradnju na drugim poljima? Da li poremećaj ovih odnosa možemo smatrati novom realnošću?

Ne mislim da je pojačana retorika u ovom periodu između Srbije i Hrvatske karakteristična samo za nas. Siguran sam da i druge zemlje sa svojim susedima imaju uspone i padove u odnosima, isto kao i mi.

Nedvosmisleno je da imamo različito viđenje prošlosti. Važno je da ne vidim razloge za bilo kakva sukobljavanja u budućnosti. Nemamo bilo kakve interese koji mogu biti protivrečni u budućnosti. Ja stalno ponavljam da iza papira, naših reči i unutarstranačke ili unutrašnje politike stoji život običnog čoveka, njegova svakodnevnica – a to je posao, to je infastruktura, obrazovanje koje mu pružamo, kultura koju mu omogućavamo… Da ne spominjem mešovite porodice…kako će te porodice živeti, ako dozvolimo da neodgovorna politika udalji naše zemlje. Naši narodi su isprepletani i nemamo taj luksuz da ne mislimo na naše građane i njihove porodice.

Koliko će verovatni ulazak Makedonije u članstvo NATO predstavljati izazov za srpski stav o neutralnosti?

Srbija nema nikavih aspiracija za ulazak u bilo kakve vojne saveze, pa ni u NATO. Jasan i principijelan stav Srbije je da se svi međunarodni sporovi rešavaju političkim i diplomatskim sredstvima, da se traže kompromisna rešenja koja su održiva na duži rok i doprinose miru i stabilnosti ne samo u određenom regionu, već i izvan njegovih granica.

U tom smislu, Srbija pozitivno gleda na rešavanje spora Grčke i Makedonije oko pitanja imena. To je bilateralan spor u koji Srbija se nije mešala, ali je želela da vidi pozitivan ishod u smislu dogovorenog rešenja, što se odnosi na svaki dogovor koji postignu strane u sporu. Sigurno to predstavlja podsticaj za unapređenje stabilnosti u regionu i faktor koji može da eliminiše potencijalne tenzije.

Što se tiče članstva Makedonije u NATO, Srbija poštuje spoljnopolitičke prioritete drugih država, kao što očekuje da se njeni prioriteti na isti način razumeju i poštuju. Kao što je poznato, Srbija je članica Partnerstva za mir, kao i druge države partneri, ali sa jasno profilisanom politikom vojne neutralnosti. Istovremeno, Srbija u interesu mira i bezbednosti u regionu želi da razvija saradnju sa NATO na ovim osnovama koja nije smetnja za saradnju sa drugim partnerskim i prijateljskim državama u svetu, uključujući Rusku Federaciju, Kinu i druge zemlje, posebno one koje snažno podržavaju prioritete Srbije. Partnerska saradnja sa NATO je u interesu mira i stabilnosti u regionu, ali istovremeno i u cilju zaštite vitalnih interesa Srbije na Kosovu i Metohiji, gde je raspoređena Misija KFOR-a, koja ima mandat prema Rezoluciji SBUN 1244. Da li smatrate da je evropska želja da se proces evrointegracija ubrza sa mogućnosti da prve balkanske zemlje postanu članice EU 2025, danas stvar prošlosti? Hoćemo li posle Sofije jednako čekati kao posle Soluna da se evropski lideri i lideri Balkana ponovo sretnu?

Tempo pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji u velikoj meri zavisi i od dijaloga Beograda i Prištine, koji se trenutno nalazi u ključnoj fazi.

Pristupanje Evropskoj uniji ostaje jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Republike Srbije. U pregovaračkom procesu smo, za sada, otvorili 14 poglavlja, od kojih su 2 privremeno zatvorena. Istakao bih da članstvo u EU ne posmatramo kao cilj po sebi, već proces pregovora vidimo kao pokretačku snagu za sprovođenje korenitih reformi. Nadamo se da će se dinamika pregovora ubrzati, kao i da će u skorijoj budućnosti biti otvorena sva pregovaračka poglavlja za koja su stvoreni uslovi i da će nam biti omogućeno da usredsređenošću i zalaganjem iskoristimo okvirni rok za pristupanje do 2025. godine.

Uprkos preprekama na putu pristupanja EU, tokom poslednjeg perioda su se javili i pozitivni pomaci, poput predsedavanja Republike Bugarske Savetu, koja je nastojala da pitanje Zapadnog Balkana drži visoko na dnevnom redu, kao i objavljivanja Strategije Evropske komisije „Verodostojna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan i pojačano angažovanje EU na Zapadnom Balkanu", u kojoj se 2025. godina spominje kao mogući datum za članstvo Srbije i Crne Gore u EU. Nastavak procesa evropskih integracija Republike Srbije, ali i celog regiona, ohrabruje i to što je Republika Austrija, predsedavajući Savetu EU za drugu polovinu 2018. godine, u prioritete predsedavanja uvrstila i pitanje bezbednosti u JIE, i, u tom kontekstu, ostvarivanje konkretnog napretka ZB u evropskim integracijama. Očekujemo da će i naredna predsedavanja, uključujući Rumuniju kao našeg neposrednog suseda, na svojim agendama zadržati tematiku proširenja, kao jednu od najuspešnijih politika EU do danas, koja, prema našim analizama, ni na koji način nije u suprotnosti sa često spominjanom potrebom reforme same EU.

Kako ocenjujete domete Berlinskog procesa? Hoće li oni imati trajniji uticaj na izgradnju jačih bezbednosnih, ekonomskih i infrastrukturnih veza na Zapadnom Balkanu?

Berlinski proces je osmišljen kao međuvladina inicijativa saradnje koja ima cilj da revitalizuje multilateralne veze između Zapadnog Balkana i zemalja EU, ali i da poboljša regionalnu saradnju zemalja Zapadnog Balkana prvobitno u oblasti infrastrukturnog i ekonomskog razvoja.
Poslednji samit u Londonu doneo je temu saradnje i razmene informacija koje se tiču organizovanog kriminala, nezakonitih finansija i tokova novca, pranja novca i terorizma. Samit je otvorio i temu poblema potrage za nestalim osobama, ali i razgovor o rodnoj ravnopravnosti.
Mislim da je važno održavati komunikaciju u ovom formatu, upravo jer je reč o životnim pitanjima na koja ni jedna zemlja sama za sebe ne može dati potpun i celovit odgovor. I u tome je značaj Berlinskog procesa.

Šta su spoljnopolitički prioriteti Ministarstva u narednom periodu?

Svakako je to rad na održavanju, ali i produbljivanju odnosa sa svim našim partnerima i prijateljima, čak i sa onima sa kojima ne delimo uvek ista mišljenja niti imamo iste interese. Ne zaboravite da smo obnovili zapostavljene odnose sa zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije i nastavićemo u tom smeru.

Kao rezultat kontinuiranih napora na planu očuvanja teritorijalne celovitosti Srbije kroz predstavljanje naše argumentacije utemeljene na međunarodnom pravu i Povelji UN, izdvajaju se povlačenje priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije od strane Surinama, Burundija, Liberije i Papua Nove Gvineje. I naravno nastavljamo s aktivnostima na planu povlačenja JPNK.

U cilju poboljšanja položaja državljana Republike Srbije u inostranstvu, nastavićemo sa kontinuiranim sprovođenjem aktivnosti na planu usaglašavanja pravne regulative sa propisima EU, vizne liberalizacije, usvajanja međunarodnih sporazuma, daljeg unapređenja odnosa Srbije sa dijasporom i Srbima u regionu.
Planirani su i kapitalni izdaci u periodu 2018-2020. godine za dva projekta – projekat izgradnje DKP RS u Kanberi, Australija, odnosno projekat pribavljanja nepokretnosti za potrebe DKP RS u Skoplju, Makedonija. Takođe, u okviru redovnih budžetskih sredstava, MSP planira da u 2018. godini pribavi u svojinu Republike Srbije i nepokretnost za potrebe DKP RS u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Koliko su mere štednje i zabrana zapošljavanja uticale na rad Ministarstva? Kako one utiču na efikasnost naše diplomatije i njihovu pozicioniranost na važnim mestima odlučivanja?

Naravno da utiču, ali moram da zahvalim zaposlenima u Ministarstvu na pojačanom angažovanju. Ministarstvo koje vodim pokriva doslovce 24 vremenske zone. Što znači da u hitnim slučajevima morate imati ljude na radnom mestu tokom celog dana i noći, ali isto tako i ljude u DKPima koji obavljaju više poslova usled naše pojačane diplomatske aktivnost.

Ipak, mislim da je najvažnije da su reforme dale rezultate. Sprovođenjem teških i sveobuhvatnih reformi ostvarena je fiskalna konsolidacija i makroekonomska stabilnost, što je dovelo do smanjenja nivoa javnog duga, uz suficit u budžetu. Uz sve to, Republika Srbija je uspela da ostvari visoki privredni rast, koji će, po prognozama Evropske komisije i svetskih finansijskih institucija, biti najviši u poslednjih deset godina – čak 4,6%.

Diplomacy&Commerce