Utorak, 16.11.2010.

00:12

Srbija u mraku ide u Evropsku uniju

EU već zna da joj u narednoj deceniji treba hiljadu milijardi evra za energetiku, a mi još ne znamo s kojim parama i s kim ćemo da podignemo dve termoelektrane.

Izvor: Politika

Default images

Evropska unija planira ulaganje naftovode i gasovode, izolaciju zgrada i tehnologiju za proizvodnju energije na vetar i sunce.

"Suočavamo se sa ogromnim investicionim potrebama. Moramo modernizovati i zameniti zastarelu tehnologiju, pri čemu će privatni investitori finansirati većinu tih potreba”, hladno je rekao komesar EU za energetiku Ginter Etinger.

EU se već obavezala na ostvarenje ambicioznih energetskih ciljeva do 2020, obećavši da će skresati emisiju gasova s efektom staklene bašte za 20 odsto, povećati isporuke obnovljive energije za petinu i unaprediti energetsku efikasnost. EU takođe želi da smanji zavisnost od uvoza energenata. Proteklih godina unija je bila pogođena prekidima isporuka prirodnog gasa iz Rusije, što je iznelo na videlo njenu akutnu zavisnost od Rusije, koja pokriva 25 odsto ukupne tražnje gasa u EU, i nedovoljnu integrisanost nacionalnih gasovoda i naftovoda i elektromreža. Tako radi EU. Na duge staze. Ozbiljno. A gde smo tu mi?

Srbija nije članica porodice evropskih zemalja, ali je njen sastavni deo kada je u pitanju elektroenergetski sistem. Potpisnici smo mnogih direktiva i sporazuma po kojima, i bez formalnog pristupanja EU, Srbija mora da radi u duhu njenih smernica i da poštuje najveći broj njenih odluka.

Srbija, koliko je poznato, planira da u narednih pet do sedam godina investira oko devet milijardi evra. Ponajpre u izgradnju dve termoelektrane („Kolubara B” i „Nikola Tesla B-3”), otvaranje odgovarajućih površinskih kopova uglja, a u planu su elektrane na Drini, Dunavu, pa i Moravi. Sve nabrojano – sa strateškim partnerima, odnosno stranim kapitalom.

U korišćenju alternativnih izvora energije (vetra, sunca i biomase) sasvim smo na početku. Energetska efikasnost je gotovo nepoznat pojam u Srbiji. Po jedinici proizvoda trošimo nekoliko puta više energije nego najbogatije zemlje. Struja nam je, na primer, najjeftinija u Evropi, pa što da je štedimo. Kuće i stanovi su nam „vile promaje” a narodu niko ne nudi povoljne kredite da zameni stare prozore, da uradi termoizolaciju kuća...

Imamo mi strategije, planove, programe… ali kod nas se neoprostivo sporo radi. Jeste kriza, ali ona ne može biti opravdanje, da kasnimo u donošenju niza odluka. Da smo 25 godina lopatom udarili na gradilištu nikla bi neka nova elektrana. Živimo zahvaljujući elektranama koje su naši očevi sagradili.
Neki vajni političari, pa čak uz to i doktori ekonomskih nauka, socijalni položaj naroda potežu kao alibi za odlaganje korekcije cene struje. A ne daju odgovor na pitanje – kako da se pokrenu velike investicije u energetici koje će, dileme nema, pokrenuti i srpsku privredu. Kreditima? Pa ko će da nam odobri tolike zajmove?

Činjenica da kupci energenata u Srbiji duguju gotovo 1,2 milijarde evra nikoga ne brine. A to je znak za alarm. Sa tim bremenom svi planovi padaju u vodu. Država, kao vlasnik, koja i sama grca u gubicima i uzima kredite za dalje preživljavanje, nemoćno širi ruke.

Žmuri se pred činjenicom da su najveće evropske elektroenergetske kompanije u isključivom ili većinskom vlasništvu države, ali te firme su najprofitabilnije i investiciono najaktivnije, jer njihove države i gazde ne prodaju svoju robu po ceni koja je niža od proizvodne, niti na rukovodeća mesta postavljaju svoje proverene političke kadrove. Vajdu od profita tih kompanija ima država.

Kod nas se energetska sigurnost zemlje svake dve-tri, najviše četiri godine, prepušta novim ministrima, koji odmah sve zatečeno stavljaju u fioku i kreću sa nekim svojim novim strategijama i planovima. U EU se ne može s bagatelnom cenom struje i bez kapaciteta koji će bar podmiriti osnovne potrebe Srbije.

Tržište donosi tržišnu cenu struje i to je neminovnost. Sve to nam je pred vratima, hteli mi to ili ne. Srbija je mnogo šta već potpisala, pa i obavezu da ovdašnje tržište bude deo evropskog. Ko odlaže primenu svega toga, čini štetu Srbiji. Breme koje se tovari na leđa energetskog sektora, koji je pred prodajom, sve jeće, „biseri” su nam sve jeftiniji, a privatizacija najvećih javnih preduzeća na koju smo se takođe obavezali, samo što nije počela.

Da li je kasno za buđenje? Izgleda da jeste. Elektroprivreda je dostigla maksimum u proizvodnji, novih elektrana i rudnika neće biti još bar pet do sedam godina, a potrošnja koja raste, opet će biti nadoknađivana – uvozom. Ne samo zimi, kao sada, već i leti. Kako se država, kao vlasnik energetskih javnih preduzeća ponaša, samo pritisak iz EU može da nam pomogne. Jer, mrak nas ne vodi u EU.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

10 Komentari

Možda vas zanima

Politika

Preminuo Dragan Marković Palma

Večeras je u 64. godini, posle kraće bolesti, preminuo Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije, narodni poslanik i predsednik Skupštine grada Jagodina.

19:39

22.11.2024.

14 h

Podeli: