Građeno 50 godina, uništio za 50 nedelja: "Putina neće sprečiti Kijev, nego - planine"

Rusija je provela skoro 50 godina u izgradnji svog energetskog tržišta u Evropi. Predsednik Vladimir Putin je to uništio za manje od 50 nedelja. Pronaći zamenu biće gotovo nemoguće, piše Blumberg.

Iako je Rusija pronašla alternativna tržišta za svoju sirovu naftu i to većinom u Indiji, za pronalaženje kupaca visokorafinisanih proizvoda, a pogotovo prirodnog gasa će biti potrebne godine i to će izrazito koštati. I to ukoliko uopšte bude moguće pronaći tržište s obzirom da se svet okreće od fosilnih goriva.

Kad su ruski vojnici napali Ukrajinu 24. februara, evropski kupci energije su se uplašili. Tržište koje troši skoro 2,5 miliona barela sirove nafte na dan i još milion barela naftnih derivata te 155 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje je skoro pa nestalo.

Priliv sirove nafte iz Rusije u delove Evrope je počeo da nestaje nedugo nakon što su Putinovi vojnici prešli granicu. Do petog decembra, kad je Evropska unija zabranila prekomorski uvoz ruske sirove nafte, ona je već stizala na kapaljku, a Bugarska, koja je za sebe osigurala privremeno izuzeće je ostala kao jedino preostalo tržište. Priliv naftnih derivata očekuje isti scenario kad se 5. februara uvedu slične sankcije, prenosi Jutarnji list.

Rusko evropsko tržište za njen prirodni gas je takođe izgubljeno. Radi se o velikoj mreži gasnih polja i gasovoda, koja je kreirana uz troškove u visini od milijardu dolara od dana kad je prvi put gas prešao granicu Austrije 1968, a koja je sada odbačena.

Suvišne investicije

Procena iz 2017. godine tvrdi da je 100 milijardi dolara već uloženo u razvoj gasnih rezervi na ruskom poluostrvu Jamalu, a većina njih je povezana s Evropom kroz gasovode, uključujući one koji prolaze ispod Baltičkog mora i povezuju Rusiju i Nemačku. Očekivalo se da će se do 2025. ta brojka udvostručiti. Veliki deo tih investicija se sada čini suvišan.

I dok bi Rusija mogla da zadrži neki oblik energetskog odnosa s Evropom nakon završetka rata, a što će se nedvosmisleno i dogoditi, nije verovatno da će države članice Evropske unije ikad više sebi dozvoliti da budu onoliko zavisne od ruskog gasa kao što su to bile još pre godinu dana. A možda im to neće biti ni potrebno.

Vlade i korisnici u Evropi napokon postaju ozbiljniji u vezi s ograničavanjem potražnje i energetskom efikasnošću, dok su rekordne cene koje su plaćene za gas i struju podstakle investicije u obnovljive izvore, a isto tako i prve ozbiljne pokušaje da se promeni način kako se kreiraju maloprodajne cene, uzimajući u obzir smanjeni udeo fosilnih goriva u energetici.

Ruske naftne kompanije su uspele u preusmeravanju dostave sirove nafte koju više ne kupuju uobičajeni evropski kupci, delom zahvaljujući potrebi indijske industrije za jeftinim sirovinama. Ali promena je stigla uz veliki trošak za Rusiju i njenu industriju nafte. Veliki popusti, koji su po svemu sudeći bili u iznosu i do 35 dolara za barel, što je ekvivalent za rezanje cene od 40 posto, bili su potrebni da bi se stiglo na indijsko tržište.

Pri kraju prošle godine ruski bareli su činili oko jedne četvrtine indijskog uvoza sirove nafte, zamenjujući pošiljke iz uobičajenih dostavljača nafte kao što su Saudijska Arabija, Irak, UAE i Kuvajt.

Preusmeravanje sirove nafte na "žedno" tržište koje ima jak prerađivački sektor koji može da preradi sirovu naftu kakvu izvozi Rusija je jedna stvar, a preusmeravanje naftnih derivata na to tržište je sasvim druga stvar. Sigurno će biti država koje će biti voljne da ugrabe jeftini ruski dizel, a pritom će izvoziti svoje lokalno proizvedeno gorivo nazad u Europu, ali će im biti potrebni popusti koji su dovoljno veliki da bi trgovanje učinili profitabilnim, a to je još jedan trošak kojeg će imati Kremlj i njegove kompanije.

Okretanje prema Istoku

Ali nafta, bez obzira radi li se o sirovoj ili o prerađenoj, ima veliku prednost pred prirodnim gasom: može se lako i jeftino transportovati pomorskim putem.

Veći deo zadnjih 55 godina Rusija je na Zapadu tražila kupce gasa. Veliki gasovodi dugački hiljade kilometara su povezivali gasna polja, najpre u Sibiru i u novije vreme na poluostrvu Jamal s kupcima u Evropi.

U prošloj deceniji Rusija se počela okretati prema Istoku u potrazi za novim tržištima i gasovod Snaga Sibira sada prenosi gorivo do Kine. Ali ovaj gas dolazi iz novih skladišta, više od 2.000 kilometara istočno i 1.000 kilometara južno od polja na Jamalu koja su snabdevala Europu, a sada ih se slabo koristi.

Ruski državni gasni gigant Gasprom PJSC je postavio zvanični iznos troškova Snage Sibira i s njim povezanih gasnih polja na 55 milijardi dolara. Nezavisna procena je došla do brojke koja je skoro dvostruko veća, a to je investicija, koja prema njoj nikad neće biti vraćena.

Postoji ograničenje količine ruskog gasa kojeg će Peking kupiti. Iako su kineske potrebe za energijom velike, verovatno će oklevati da naprave iste greške kao neke evropske države koje su postale previše zavisne od Moskve. Rusija će morati drugde da pokuša da nadoknadi izgubljeno evropsko tržište.

Rusija bi želela da snabde Indiju, drugu naglo rastuću ekonomiju s velikim i sve većim potrebama za energijom. Ali dovođenje prirodnog gasa do Indije će biti još teže nego do Kine. Gasovodi bi morali da prelaze neke od najviših planina na svetu ili prolaze kroz Afganistan i Pakistan. Svaki od tih pravaca bi morao da prolazi kroz više različitih zemalja, što čini konstrukciju i korišćenje gasovoda skupljim od povezivanja dve države koje imaju zajedničku granicu.

Putinov rat u Ukrajini je koštao Rusiju njenog evropskog tržišta. To neće biti lako nadoknaditi. Bez obzira kakav sporazum na kraju postignu Moskva i Evropa, Rusi će u narednim generacijama zbrajati troškove ovog rata, piše Blumberg.