Otmice kao novi biznis Al Kaide

Nemački zvaničnik zadužen za isporuku ovog tereta putovao je u praznom vojnom avionu na tajni sastanak sa predsednikom Malija, koji je ponudio rešenje Evropljanima za sve veći i uznemirujući problem.

Zvanično, Nemačka je ovaj novac iz budžeta registrovala kao humanitarnu pomoć za siromašnu afričku zemlju. U stvarnosti, svim uključenim stranama jasno je da su koferi sa kešom namenjeni opskurnoj grupi islamskih ekstremista koja je držala 32 taoca iz Evrope, sudeći prema izjavama šest visokih diplomata direktno uključenih u ovu razmenu.

Koferi su ukrcani u kombije i odveženi stotinama milja dalje, severno u pustinju Saharu. Tamo su bradati ratnici na prostrtom ćebetu pažljivo izbrojali poslati novac, da bi potom oslobodili taoce. Ti otmičari su kasnije priznati kao zvanična ruka Al Kaide, a godina primopredaje je 2003. Međutim, 11 godina kasnije, ovakva razmena je već postala uobičajeni ritual.

Kidnapovanje Evropljana za otkup je postao globalni biznis za Al Kaidu. Iako vodeće evropske vlade negiraju isplate otkupnina, istražitelji New York Times-a su otkrili da je Al Kaida od kidnapovanja prihodovala oko 125 miliona dolara od 2008. godine, od čega samo u prošloj godini nekih 66 miliona. Skoro istovremeno, ministarstvo finansija SAD je saopštilo da je, prema njegovim nalazima, u istom periodu Al Kaida od otmica širom sveta zaradila čak 165 miliona dolara. Ove isplate izvšrene su skoro isključivo od strane evropskih vlada, kroz mrežu poslanstava i pomoćnika na terenu.

Novac za otkup je najčešće maskiran kao razvojna pomoć, i tu informaciju su novinarima potvrdili bivši taoci, pregovarači i neke diplomate iz 10 zemalja u Evropi, Africi i Bliskom Istoku.

U prvim godinama od osnivanja Al Kaida je većinu svojih sredstava dobijala od bogatih donatora, ali je vremenom, kako su rasle međunarodne anti-terorističke mere i sve se lakše ulazilo u trag velikim količinama novca, to prestalo da bude slučaj. Sada mreža Al Kaide u najvećoj meri finansira svoje regrutovanje, treninge i kupovinu oružja upravo preko kidnapovanja Evropljana.

U New York Times-u ističu da su otmičari vremenom postali znatno iskusniji pa sada znaju tačno koje evropske vlade su spremne da plate, a koje ne. Od 53 kidnapovane osobe u pet godina, skoro trećina su bili Francuzi. S druge strane, posedovanje pasoša Velike Britanije znači skoro sigurnu smrtnu presudu. To se najbolje videlo na slučaju Edvina Dajera, koji je ubijen 2009. godine pošto njegova vlada nije platila traženi otkup. Ostale žrtve otmice, koje su držane zajedno sa njim u zatočeništvu, oslobođene su za sumu od osam miliona evra, prema rečima jednog od pregovarača. Oni su svi imali švajcarsko ili nemačko državljanstvo. Ta konkretna otmica se desila u Maliju, koja je jedna od "najproblematičnijih" zemalja, pa je u Švajcarskom budžetu te godine formiran i poseban trošak za "razvojnu pomoć".

Prema podacima New York Times-a, u periodu 2008-2013. Najviše novca za otkup talaca uplatila je Francuska, 58,1 miliona dolara, na drugom mestu objedinjeno dele dve neevropske zemlje, Katar i Oman sa 20,4 miliona dolara, na trećem je Švajcarska sa 12,4 miliona, na četvrtom Španija sa 11 miliona...