Menadžer svih menadžera

Kome ili čemu bi trebalo da služi Privredna komora? Pa, privredi. Kako? Tako što će joj obezbeđivati konstruktivnu vezu sa vlašću. Neke vrste što bi se reklo – lobi. Trenutak kad je osnovana, sam po sebi je rečit. Početak šezdesetih je bio uvod u tržišne elemente i izvesno osamostaljivanje privrede od vlasti. Privredi je, dakle, pružena mogućnost da vlasti nešto i poruči, a ne samo da od nje poruke prima. Ali, ova dvosmernost nije smela da liči na vagu u ravnoteži. Taman. Privredna posla. Zato je na čelu Privredne komore - razume se - morao biti aparatčik bez suviše vizija ili suviše vijuga. Kako vam volja. Ali u svakom slučaju-aparatčik.Tako je na čelu Privredne komore Srbije bio nesumnjivo partijski kadar najtvrđeg kova Dušan Čkrebić.

Nije bilo zgoreg da predsednik Privredne komore bude policijski aparatčik. Bilo je naprotiv zboljeg. Tada je privreda mogla da diše dubinski kontrolisano samostalno. Tako je predsednik Privredne komore Srbije bio i Vlajko Stoiljković, pre i posle te funkcije – policajac. Ostaci tog policijskog obezbeđenja privrede vuku se manje-više vidljivo do današnjih dana. Pa ako za inostrano podmetanje smatrate prigovore postoktobarskoj Srbiji da je uloga Državne bezbednosti u njenoj privredi zabrinjavajućih dimenzija, a priče da su (bar) jedan beogradski hotel kupili pripadniči DB-a držite za čaršijska trabunjanja, tvrdnju iz više nego tragikomičnog izvatka iz knjige Žike Minovića, bivšeg prvog čoveka “Politike” da je nekadašnji prvi čovek beogradskog DB-a na čelu jedne od najvećih spoljnotrgovinskih firmi, lako je proveriti. Spoljna trgovina je jedan od najtananijih oslonaca službi bezbednosti, a Privredna komora je lepo razgranala svoju inostranu mrežu. Da ova veza službi bezbednosti i privrede preko Privredne komore nije naša izmišljotina, pokazuje i primer uticajnog ruskog političara Jevgenija Primakova. Mada je razmena sa tako visokog nivoa neobična, on je premijersku stolicu zamenio stolicom prvog čoveka Privredne komore Rusije. Opasan obaveštajac, čini mi se imena Maksim, maksimalno se udomio. Neko će reći da je zaštita od privredne špijunaže jedan od danas najtežih i najvažnijih poslova u ekonomiji, ali nemojte mi reći da vam svi ti ljudi liče na sposobne da se time uspešno pozabave. U svakom slučaju, bilo je vremena kad je Privredna komora bivala veoma važna kao najtvrđi put uticaja vlasti na privredu. O njenoj ulozi vrlo se glasno i vrlo nepovoljno svojevremeno izjašnjavao i tada popularni guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramović.

Ipak, zašto je mesto prvog čoveka Privredne komore danas toliko značajno da u njega po drugi put mora da se umeša Predsednik Republike lično. Pitanje: da li se predsednik umešao kao lider stranke ili kao lider države, gotovo je nerazrešivo. Mada odgovor svi znamo. Moćna privatna privreda i neki (bivši?) kadrovi službe bezbednosti po drugi put su neuspešno pokušali da sa pijedestala komorskog sistema skinu politiku. Bezuspešno. Ni tžište, ni policija nego politika.

Pre četiri godine relativno malo uticajni ekonomista i bivši ministar trgovine Slobodan Milosavljević (ali dr ekonomije, vrlo civilizovan čovek sa znanjem engleskog jezika) sa lakoćom je pobedio vrlo utičajnog direktora vrlo uspešne privatne firme Metalac iz Gornjeg Milanovca Dragoljuba Vukadinovića. Vukadinoviću su iz okrilja, oko ovog izbora vrlo angažovane, Demokratske stranke zamerili što ne govori engleski. Nije naravno izgubio zbog toga. Ali je izgubio glatko, iako su ga podržavali sve sami privredni moguli. Zanimljivo da je moćna privatna privreda ove godine pokušala politiku da pobedi njenim receptom. Za predsednika Privredne komore, klub “Privrednik” koji okuplja najmoćnije vlasnike u našoj privredi, predložio je Toplicu Spasojevića – takođe stručnjak za trgovinu, svetski izgled i govori engleski, ali umesto državnog kadra ovog puta je pobedio kadar iz društvenog preduzeća koje želi da postane državno. Miloš Bugarin ne govori čak ni engleski. Tako tvrde njegovi glavni konkurenti. Ja nisam proverila. Ali kad si predsednikov kadar , svi drugi kvaliteti dobijaju drugačiju boju.

Šta to ima u PKS što je politički tako zanimljivo? Ima para, gotovo neopisivo puno para. I ima unosnih mesta u inostranstvu. Unosna su i ova u zemlji. Uloga Privredne komore u tekućem procesu privatizacije izgleda je veća nego što bi se dalo pretpostaviti čak i novinarima koji to prate ne trepćući. Zato nije neobično što su se po medijima, a u jeku borbe za konačnu kandidaturu za prvog menadžera među menadžerima, pojavili repovi vezani za način raspolaganja komorskim parama i način otuđivanja (surčinske) društvene ili državne zemlje. Dakle, oko te dve stvari se bije bitka. I o parama i o transformačiji svojine odlučivaće, znači, politika.