Čini se da je u Srbiji svetska finansijska kriza iskorišćena kao izgovor da se ne radi ništa na planu institucionalne reforme, pa su se domaće vlasti usredsredile na ekonomsku demagogiju i takmičenje u tome ko će „obezbediti“ i najaviti više kredita za likvidnost sa povlašćenom kamatnom stopom.
Sve dok se jeftina politička popularnost stavlja ispred svega drugog, ne postoji niti jedan jedini razlog za optimizam u pogledu dugoročno održivog privrednog rasta i boljeg života u Srbiji.
Dakle, sve zavisi od toga koje će se ekonomske i druge politike sprovoditi, odnosno kakav će biti tempo institucionalne reforme u zemlji. Od kvaliteta i postojanosti poslovnog okruženja u zemlji, zavisi i priliv stranih direktnih investicija, a posebno onih grinfild. Upravo tu se javljaju najveće prepreke, a naročito problemi vezani za gradsko zemljište i urbanističku regulativu.
Ovako je dr Boris Begović, profesor ekonomije na beogradskom Pravnom fakultetu i predsednik Centra za liberalno-demokratske studije, odgovorio, u intervjuu za „Ekonometar“, na pitanje o tome kako do više stranih direktnih investicija, posebno grinfild, koje su veoma bitne za oporavak privrede i veći privredni rast.
Uz sve probleme koje ste spomenuli, šta se može očekivati u ovoj i narednoj godini?
Jednostavno ne možemo da izbegnemo ono što se dešava praktično svim evropskim, odnosno istočnoevropskim zemljama (izuzeci su, po svemu sudeći, Poljska i Češka). Međutim, naš problem nije ova godina – ona je sa stanovišta privrednog rasta već odavno izgubljena. Naš problem je kako omogućiti da Srbija bude spremna da dočeka „dan posle“, vreme u kojem će globalna recesija ostati iza nas. Procenjuje se da će u Srbiji privredni oporavak započeti 2010. godine sa skromnom stopom rasta od verovatno oko dva odsto. Za Srbiju je od izuzetne važnosti da stvori preduslove za dugoročno održive visoke stope privrednog rasta, a to su strukturne i institucionalne reforme. Jer, jedino privredni rast predstavlja održivu osnovu za uvećanje blagostanja svih, pa i onih najsiromašnijih.
Znači li to da će u međuvremenu biti malo novih radnih mesta i ulaganja i da će država biti prinuđena da se bavi socijalom. Nije li to neki vid prisilne preraspodele dohotka?
Naravno da je socijala prisilna preraspodela dohotka – uzima se bogatima da bi se dalo siromašnima. Druga je stvar što postoje oni koji smatraju da je takva preraspodela poželjna. Međutim, potrebu za takvom preraspodelom treba posmatrati u svetlu izuzetno visokih stopa privrednog rasta koje je Srbija beležila od 2000.-te, pa sve do ove tekuće godine. Čak je i prošlu godinu, već u velikoj meri kriznu, završila sa stopom privrednog rasta od 5,4 odsto. A svih tih godina plate su u realnom iznosu rasle po dvocifrenoj procentnoj stopi. Udeo siromašnih je opao sa 10,2 odsto u 2002. godini na 6,6 odsto u 2007. (kada je poslednji put sprovedena anketa o životnom standardu).
Onima koji odlučuju o državnim politikama preporučujete da omoguće tržištu da slobodno funkcioniše i da stvori podsticaje za sve privredne subjekte. Šta to podrazumeva na primeru Srbije?
To podrazumeva smanjenje državne intervencije, uključujući i to da se država preko javnih preduzeća i na druge načine bavi obavljanjem privrednih delatnosti, umanjenje javne potrošnje i poboljšanje poslovnog okruženja. U Srbiji je, nažalost, još uvek rasprostranjena koncepcija države kao preduzetnika i još uvek mnogi blagonaklono gledaju na to da potpredsednici Vlade, ministri i državni sekretari aktivno vuku poslovne poteze, poput pregovora o subvencionisanju poslovnih projekata stranih investitora ili konverzije potraživanja države u njen ulog (sopstveni kapital) privatnih preduzeća. Država je loš preduzetnik – pa valjda to mi iz istočnoevropskih zemlja treba da znamo, valjda smo iskusili sve te „briljantne“ ideje državnih zvaničnika tokom socijalističke vladavine!
Ako se posmatraju dosadašnje reforme, gde je, po vašem mišljenju, najmanje urađeno?
Gradsko zemljište nije privatizovano, niti je otvorena mogućnost investitorima da postanu njegovi vlasnici. Procedure izgradnje novih objekata, uključujući pribavljanje urbanističkih i građevinskih dozvola, kao opremanje zemljišta, su duge, netransparentne i skupe. U Srbiji je jako teško izgraditi novi objekat.
Reforma poreskog sistema se u poslednje vreme svela isključivo na raspravu, gotovio licitiranje kolika stopa PDV-a treba da bude. Izgleda da se na reformi poreza na dohodak, na dobit i poreza na imovinu, ništa ne radi. Možda se nešto tajno i radi, ali nema nikakvih vidljivih rezultata i tako već godinama. Uz to je poreski postupak složen, a poreska administracija neefikasana i stoga jako zahtevna.
Privatizacija realnog sektora je zaustavljena. I dalje opstaju društvena preduzeća koja nemaju nikakvu šansu da stanu na sopstvene (finansijske) noge, a privatizacije javnih preduzeća nije ni započela, o njoj se, sve mi se čini, više ni ne razmišlja. Izgleda da je opstajanje partijske kontrole nad tim preduzećima daleko važnije od njihove neefikasnosti, koju plaćaju poreski obveznici naše zemlje – svi mi.
Konačno, to je reforma i unapređenje državne administracije i njeno osposobljavanje da bude efikasan okvir tržišnog nadmetanja privrednih subjekata. Već sam pomenuo poresku upravu, ali svakako da se bez reformisanog, modernizovanog, odnosno efikasnog pravosuđa ne može ni zamisliti uspešna tržišna privreda u Srbiji.
Zaključak vaše studije je da strane donacije po pravilu ne podstiču privredni rast i ne smanjuju siromaštvo. Na osnovu čega izvlačite takav zaključak i kako se ovakva pomoć može učiniti efikasnijom?
Pokazalo se da strana pomoć ne podstiče reforme u pogledu ekonomskih politika i institucija zemlje koja je prima. A bez dobrih ekonomskih politika i institucija nema privrednog rasta. Oni slučajevi uspešne strane pomoći, poput, na primer, Maršalovog plana, realizovani su u zemlji sa već izgrađenim institucijama. Problem je i to što strana pomoć može da dovede do svojevrsne zavisnosti zemlje od nje i do toga da oni koji donose odluke počinju da polažu račune stranim donatorima, a ne sopstvenom biračkom telu, odnosno poreskim obveznicima. Na stranu to što je ogroman deo strane pomoći u afričkim zemljama završio na privatnim bankarskim računima korumpiranih diktatora i njihove kamarile.
Da bi se efikasnost te pomoći povećala, potrebno je da se u potpunosti napusti koncepcija budžetske podrške, da se pomoć koncentriše na specifične projekte, naročito one koji imaju karakter javnog dobra (iskorenjivanje zaraznih bolesti, na primer), kao i da ojačaju privatne donacije...
Kako se upravo sa stanovišta efikasnosti može oceniti značaj stranih direktnih investicija koje su posle 2000. godine ušle u našu zemlju?
U velikoj meri su upravo te investicije dovele do rasta ekonomske efikasnosti. Nekoliko slučajeva stranih direktnih investicija koje su dolazile od domaćih poslovnih ljudi prikrivenih iza stranih kompanija, često sa pojedinih ostrvskih ili nama susednih zemalja, ne treba da zamagli pogled. Velike i solidne međunarodne kompanije u Srbiju su „došle da bi ostale“ i dovele su do toga da su grane koje su one preuzele, poput crne metalurgije, na primer, konkurentne u svetskim razmerama. Takvi investitori doneli su ne samo kapital, toliko potreban Srbiji za privredni rast, nego i druge stvari koje kod nas nedostaju, a koje su neophodni sastojci prema receptima za ekonomski uspeh: savremena tehnologija, savremena praktična znanja u vođenju poslova, pristup svetskom tržištu... Možda da dodam i ovo: uvođenje radne discipline. Svakom ko je prošetao dvorištem Duvanske industrije u Nišu posle privatizacije jasno je o čemu govorim – rekao je prof. dr Boris Begović.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Nordic Aviation Group AS (Nordica) i Xfly u vlasništvu Republike Estonije prestaće sa radom nakon što je objavljeno da će u obe kompanije biti pokrenut stečaj.
Mađarski ministar spoljnih poslova i trgovine Peter Sijarto upozorio je danas da postoji "realna pretnja" od podele sveta u blokove i mogućeg hladnog rata u oblasti trgovine.
Prosečna cena kvadratnog metra stana u novogradnji u Podgorici na kraju trećeg kvartala (kraj septembra) je iznosila 1.824 evra, 3,5 odsto više nego samo tri meseca ranije, pokazali su sveži podaci Monstata.
Prosečna septembarska neto plata u Hrvatskoj iznosila je 1.322 evra, što je nominalno niže za 0,2 odsto, a realno za 0,6 odsto u odnosu na avgust, objavio je danas hrvatski Državni zavod za statistiku (DZS).
Mnogi koji uspešno smršaju suoče se s tzv. jo-jo efektom se ponovo ugoje. Razlog nije nedostatak discipline. Novo istraživanje pokazuje da se ćelije masnog tkiva "sećaju" gojaznosti.
Kardiolog i lekar opšte prakse Aleksandar Mjasnikov upozorava da svaka isporučena hrana ili ona koju kupite pripremljenu u marketu predstavlja pretnju od trovanja hranom.
Komentari 24
Pogledaj komentare