Kako bih ja rešio krizu

Znači li to da danas zagovara novi kapitalizam? Ili, još tačnije, da se taj novi kapitalizam ne razlikuje bitno od njegovog nekadašnjeg novog socijalizma? Bilo je to jedno od veselijih pitanja u prijateljskom razgovoru vođenom u subotu pre podne tokom Markovićevog vikend-boravka u Zagrebu.

Poslednji premijer SFRJ, inženjer Ante Marković bio je dugogodišnji generalni direktor ‘Rade Končara’, koji je u njegovo vreme narastao s dve na 25 hiljada zaposlenih, među kojima je bilo 4,5 hiljade inženjera. U doba dužničke krize 1982. postao je predsednik hrvatske vlade, a 1989, kad je Jugoslavija tonula u najdublju krizu, prihvatio je savezni mandat.

Taj ‘čovek za krizna vremena’ danas vikendom boravi u Zagrebu, a preko nedelje u Sarajevu, gde je osnovao preduzeće za gradnju elektrana. Za razliku od ostatka Evrope BiH još ima velike, neiskorištene vodne potencijale, a i goleme zalihe uglja. Električna energija mogla bi biti najvažniji izvozni proizvod te zemlje, i to upravo u trenutku kad je energija najtraženija roba na svetu.

Ali kako veliki poslovi ne idu lako ni u sređenijim sredinama, Markovićeva je kompanija dosad završila samo dve male hidroelektrane (ali ima dovoljno koncesija za dalju gradnju), a usput gradi i stanove u Sarajevu. Brzo i kvalitetno, kao što je naviknuo sve da radi.

Na kraju druženja uz teme o aktuelnoj ekonomskoj krizi predlažemo da bi se od razgovora mogao napraviti odličan intervju. Ali ne, on ne daje intervjue, nije se pripremio, to je bio samo nevezan razgovor... Nakon dužeg uveravanja ipak je pristao, pa smo na brzinu organizovali snimanje.

Nedavno ste na pitanje novinara zagrebačkog Večernjeg lista koji vas je zatekao na gradilištu u Sarajevu odgovorili da vam se u ovo vreme nastupajuće krize niko iz Hrvatske ne obraća za savet. Kad bi vas pitali, šta biste rekli?

Neće me pitati...

Ipak, sama je zamisao intrigantna. Za kratko vreme koliko ste bili jugoslovenski premijer zaustavljena je hiperinflacija, dinar je prvi put u istoriji postao konvertibilan, inostrani je dug prepolovljen, a devizne rezerve povećane gotovo deset puta. Istovremeno su realno rasle i plate i penzije. Danas, kad hrvatska ekonomija tone u recesiju, to zvuči kao alhemičarski poduhvat. Ne znam hoće li vas neko nešto pitati, ali to ne znači da vaš recept ne zanima svakoga, ne samo privrednu nego i najširu javnost.

Ja to razumem. Erozija društva zaista je velika, a mislim da će ova godina za Hrvatsku biti katastrofalna. Bojim se da ističe vreme u kojem je trebalo nešto napraviti da bi se stanje barem ublažilo. Nažalost, ne preduzima se ništa. Kao da se čeka Međunarodni monetarni fond, i to ne samo zbog novih kredita, kojima bi se vraćali stari. Kao da se priželjkuje da MMF preuzme i rešavanje krize, da nas on prisili na promene.

Je li to loše? Jeste li protiv obnavljanja saradnje s MMF-om, iako će Hrvatska, s dugovima koje ima, teško preživeti bez njegove pomoći? Ili se i s MMF-om može pregovarati i u znatnoj meri zaštititi vlastite interese?

MMF traži svoje mesto u novoj konstelaciji snaga jer politika koju je sprovodio više ne vredi. Ali s njime se i dosad moglo pregovarati, naravno, ako se zna što se hoće. Ja nisam protiv MMF-a, ali samo ako postoji vlastita politika i vlastiti program. Ako toga nema, onda će MMF uslovljavati kredite rešenjima i receptima koji su retko prilagođeni potrebama konkretne zemlje.

Stoga pregovarač mora imati pravu dijagnozu stanja i znati koja mu rešenja odgovaraju, pa će onda znati i kakvu pomoć tražiti od neke međunarodne finansijske ustanove, bilo MMF-a ili Svetske banke. U suprotnom, ne samo da ne znamo za šta nam MMF treba nego, rekao bih, ni za šta nam ne treba.

Pomoć u otplati dugova ne može biti jedini razlog da se MMF-u kaže ni ‘da’, ali ni ‘ne’. Zapravo, jedini razlog zašto se sada odbija saradnja s MMF-om, bolje reći odgađa koliko god se to može, jeste strah od zahteva da se smanji potrošnja. A na toj potrošnji sagrađena je cela aktuelna hrvatska politička građevina.

I vi ste svojevremeno pregovarali s MMF-om. Govorite li sve to iz vlastitog iskustva?

Da, kad me tadašnji američki predsednik Džeordž Buš stariji zvao na razgovor, susreo sam se u Vašingtonu i s ondašnjim direktorom MMF-a Majklom Kamdesusom. Razgovarali smo sami, samo s prevodiocem, od deset sati uveče do četiri ujutro. Ja sam tada tačno znao šta želim.

On je s velikim zanimanjem saslušao moj program, prekidajući me brojnim pitanjima i potpitanjima, pri čemu sam mu rekao i šta očekujem od MMF-a. Na kraju je zaključio da u svojoj praksi još nije čuo tako konzistentan i hrabar projekat. ‘Potpisaću sve što tražite...’, rekao je doslovce. To je bio samo jedan od razgovora s MMF-om, ali svakako najvažniji.

To je ipak bilo pre dvadeset godina. Od tada se svet radikalno promenio. Može li se nešto od vašeg ondašnjeg programa primeniti i danas, u doba opšte globalizacije?

Osnovni sadržaj tog progama vredi i danas, barem za prvo razdoblje suočavanja s krizom. Simptomi globalizacije bili su vidljivi već tada i prema mome sudu označili su početak kraja kapitalizma, kakav je dosad postojao. Koji su to simptomi? U svetu se ubrzano počela povećavati količina novca u opticaju, pa je njegov ukupni iznos toliko narastao da je do danas tri do četiri puta premašio ukupni svetski društveni proizvod.

Balon je pre ili posle morao da pukne i sad se to dogodilo. Bivši američki predsednik Džeordž Buš samo je ubrzao negativne procese, ali kriza je nezaustavljivo stizala pre njega i bez njega. Kako je i zašto do toga došlo? To moramo znati jer je i to deo dijagnoze stanja u kojem jesmo.

Jedan je od ključnih odgovora da u uslovima globalizacije, koja istovremeno znači i stvaranje novih krupnih i moćnih monopola, kapitalizam više ne može kontrolisati finansijske tokove. Tako se izgubila jedna od njegovih glavnih funkcija, pa se i reprodukcija preselila u sferu koja nije realna. Kad je to tako, sve postaje moguće, pa i stvaranje bogatstva ni iz čega.

U realnoj sferi, gde se stvaraju nove vrednosti, to, naravno, nije moguće. Zato dolazi do susreta. To što se sada nudi kao rešenje čista je kozmetika. I to ne u Hrvatskoj, nego u celom svetu. Mislim pritom na sve što preduzimaju najsnažnije svetske ekonomske sile, uključujući i ono što zasad najavljuje Barak Obama.

Upumpavanjem novca želi se zakrpiti balon koji je pukao. Zapravo, to su iste metode koje su svet bacile u krizu i kojima se uvodila globalizacija. Dakle, nastavlja se po starom. Šta se događa? Banke nestaju ili se spajaju, što vodi dosad neviđenoj koncentraciji. Karikiraću i reći da će na kraju ostati samo jedna ili dve banke, da monopol ne bi bio potpuno vidljiv.

A velike banke su daleko od života. Za njih postoje samo profit i finansijske špekulacije. One ne prikupljaju realna sredstva da bi ih oplodile ulažući u razvoj, u proizvodnju, u radna mesta... To se mora iz temelja promeniti. Druga mogućnost ne postoji. Kapitalizam će morati da se promeni, i to tako da se ponovo osnaži motivacija, a tržište oslobodi monopola.

Kakve će biti te promene?

Sve će morati da se gradi od dna, a ne od vrha prema dole. Ljudima treba omogućiti da preuzmu odgovornost, ali im za to treba osigurati i prava. Umesto da se jačaju velike, centralne institucije, ispod kojih ostaje praznina, sistem treba graditi odozdo. Samo se tako može kod ljudi stvoriti motivacija. To znači da dolazi vreme regionalizma i neke vrste samouprave. A to je bilo sadržano i u mom nekadašnjem programu.

Zna se kakvu sam privatizaciju ja pokrenuo. Manje se, međutim, zna da se celi sistem vlasti trebao zasnivati na lokalnim jedinicama samouprave. Vlast se trebala oblikovati tako da se višem nivou prepušta samo ono što se ne može rešiti na nižoj. To je sasvim suprotan put od onog kojim se posle krenulo, i to ne samo u Hrvatskoj. Sada bi ponovno trebalo građanima prepustiti nadzor.

A u kompanijama?

Isto se mora dogoditi i u kompanijama. Kapitalistički sistem mora ojačati nadzor na svim nivoima da bi se onemogućilo ovo što se sada dogodilo. Na tome se zasnivala privatizacija kakvu sam ja počeo. Od svih država nastalih raspadom Jugoslavije jedino je Slovenija nastavila tim putem.

I u Hrvatskoj su preživele i uspešno posluju sve kompanije koje su uspele da se privatizuju prema tzv. Markovićevom zakonu, u kratko vreme koliko je bio na snazi. I to u nemogućim uslovima, u kojima im se neretko onemogućavao rad. Ne samo zbog mog imena nego najpre zato što se na taj način otežavala pljačka.

Privatizacija je, nažalost, u velikoj meri samo prošlo svršeno vreme. Šta bi od vaše reforme moglo biti aktuelno danas?

Za sanaciju stanja potrebna su tri sidra: kontrola monetarne politike, ukupne javne i državne potrošnje i, konačno, plata. Zahvaljujući guverneru Hrvatske narodne banke Željku Rohatinskom monetarno sidro postoji, ali ono samo ne može izdržati, a drugih sidara nema. Posebni je problem preveliki budžet. Slično je bilo i nekad. Budžet savezne države, kakav sam zatekao, u mom je kratkom mandatu prepolovljen.

Šta je vaša politika finansirala iz budžeta?

Skresali smo sve što smo mogli, a najviše vojsku, koja je trošila više od 60 posto ukupnih sredstava s kojima je raspolagala savezna država. Za vojsku smo ostavili samo 35 posto novog, prepolovljenog budžeta. To je golema razlika. Zatim, srezali smo izdatke za administraciju, ali povećali smo sredstva za carinu i policiju.

Insistirao sam na znatnom povećanju plata carinicima iako su svi bili protiv. Šta se dogodilo? Do tada se polovina budžeta finansirala doprinosima republika i pokrajina, a druga polovina bili su vlastiti prihodi federacije. Pritom mislim na porez na promet, trošarine i na carine.

Kad smo povećali plate carinicima, prihodi od carine toliko su narasli da sam predložio ukidanje doprinosa republika i pokrajina. Dakle, svi su u zemlji bili finansijski rasterećeni: i privreda i republike i pokrajine.

Osim uvoznika, upravo su oni platili račun?

Tačno, ali platili su samo ono što su prema zakonu bili dužni. Zapravo, carinski je sistem počeo normalno funkcionisati. Zatim, imali smo strašne izdatke za klirinško poslovanje sa Sovjetskim Savezom. Bilo je dovoljno da neko preduzeće pošalje papire da je izvezlo robu u SSSR i da dobije novac. Ja sam to ukinuo.

Najpre su iz SSSR-a morali dobiti klirinške dolare (tačnije papire, jer to je bio virtualni novac), za koje je Jugoslavija mogla kupovati u SSSR-u, pa su tek onda te dolare smeli zameniti u Narodnoj banci za dinare i tako naplatiti svoj izvoz. Klirinški izdaci su se odmah žestoko smanjili. Milošević me napao da uništavam srpsku privredu iako su veliki klirinški izvoz imale i Slovenija i Hrvatska, pa i ostale republike.

Jeste li smanjivali socijalne izdatke, na primer za zdravstvo ili penzije, koje su tada u odnosu na prosečnu platu bile mnogo veće nego danas?

Ne, to nam nije bilo ni nakraj pameti. Svaku stabilizaciju neko mora platiti, ali mi nismo ispostavljali račun ni zaposlenima, ni penzionerima, ni bolesnicima. Sasvim suprotno, životni je standard svima porastao. Osim toga, društvene delatnosti, kao što smo ih tada nazivali, finansirale su republike, i to putem posebnih fondova, koji su se punili doprinosima.

Ja ne kažem da i tu nije trebalo racionalnije raditi, potpuno suprotno, ali ta se racionalizacija nije trebala sprovoditi smanjivanjem prava na lečenje. Međutim, upravo je MMF uvek tražio kresanje prava i socijalnih davanja. To je razumljivo. Jednim potezom ostvaruju se velike uštede, a činovnicima MMF-a potpuno je svejedno šta će biti s našim ljudima. Nama, nasuprot tome, nije i ne sme biti.

Može li se na neki sličan način danas smanjivati i hrvatski budžet? Na svaki spomen nečeg takvog ministar finansija odgovara pitanjem: ‘A kome da uzmemo?’ Zato je budžet sada tri i po puta veći nego 1994.

Uvek se ima kome uzeti. Svaka se politika prepoznaje po tome šta i koga finansira. A preveliki budžet može značiti i pomanjkanje jasne politike. Da bi se olakšao pritisak krize, hrvatski budžet se sada mora smanjiti barem 20 posto. Ako se to ne napravi, smanjiće ga život. A kad ga život smanjuje, to onda ide stihijski uz brojne potrese i nesagledive posledice.

Smanjivanje budžeta pogađa jake interese, najčešće čvrsto povezane s političkim strankama. Zato je diranje u taj osinjak izuzetno opasno. U velikoj meri vlast se ne dobija, nego se kupuje, i to novcem iz budžeta. Napokon, moglo bi se zaključiti da su i vas srušili nakon što ste srezali budžet. Mislim najpre na ulogu koju je pritom odigrao vojni vrh.

U onim uslovima vojska sama nije bila odlučujuća. Glavni su bili nacionalisti, ali to se lako spojilo. Slažem se da je i taj činilac mogao imati određenu ulogu. U vreme kad smo zaustavili inflaciju i uveli konvertibilnost niko mi nije mogao ništa.

Borislav Jović piše u svojoj knjizi kako su tih dana govorili Miloševiću, koji je bio prekinuo sve odnose sa mnom: ‘Zar ne vidiš da Marković ima u Srbiji veću podršku od tebe?’ Milošević, čelnik Srbije, dakle najveće države u sklopu Jugoslavije, sabotirao je moju reformu od samog početka. Sve je radio da je sruši, ali nije uspevao sve do kraja godine 1990. Naprotiv, rezultati su bili fascinantni.

Postoji još jedna sličnost sa sadašnjim stanjem. I onda su se izvoznici bunili zbog kursa koji je pri uvođenju konvertibilnosti utvrđen na sedam dinara za jednu nemačku marku. I tada se tvrdilo da prejaki dinar uništava izvoz. Znači li to da se danas ponavljaju neke vaše stare greške?

To je teško upoređivati. Postojeći model ekonomske politike traje u Hrvatskoj više od 15 godina, a moja je reforma srušena nakon samo godinu i po dana. Tada nije sve trebalo da zavisi od kursa, pa je, na primer, zahvaljujući drugim merama brodogradnja samo dobijala.

Naravno, dugoročno, ali za imalo duži rok nismo imali vremena. Mi smo, naime, istovremeno osigurali sredstva, namenjena isključivo finansiranju izvoza, a to znači i brodogradnje. Do tada ona je morala dizati vrlo skupe kredite, koji su osim toga bili vezani uz valutu koja je stalno fluktuirala.

A sad bi dobijala kredite u dinarima i pod mnogo povoljnijim uslovima. Sve je to išlo preko Jubmesa, specijalizovane banke za kreditiranje izvoza. Tako je smanjivanje budžeta privredi donosilo dvostruku korist: direktnu, ali i posrednu, preraspodelom kakva se sada traži i u Hrvatskoj.

Dakle, vaša prva preporuka Vladi je smanjenje budžeta?

Naravno. To je jedino što se sada može preduzeti da bi se dobili brzi rezultati. To bi morali shvatiti svi koalicioni partneri i svi sadašnji korisnici budžeta. Ipak, nemam iluzija u vezi s ljudskom kratkovidnošću i pretpostavljanjem vlastitih, kratkoročnih interesa dugoročnima.

Kako rešiti problem prejake kune? Odnosno, devalvirati ili ne?

Taj problem treba rešavati postupno, a ne jednokratnom devalvacijom. Ona ima vrlo nezgodnu osobinu: njene su koristi dugoročne, a šteta nastupa odmah. Rast izvoza može se očekivati za dve do tri godine, a inflacija počinje sutra.

To je tačno. Ali s nerealnim kursom, cela je ekonomija nerealna, pa onda imamo posledice s kakvima smo sada suočeni.

Tu ima rešenja, koja bi nam, doduše, mogla privremeno pokvariti odnose s EU. Zašto ne uvesti takse na uvoz, a s tako prikupljenim novcem podsticati izvoz? A kako je uvoz dvostruko veći od izvoza, ima dovoljno prostora da se ozbiljno pomogne izvoznim kompanijama. Vreme je da deo goleme zarade uvoznika podstakne izvoz, od čega bi imala koristi cela nacionalna ekonomija.

Spomenuli ste EU - ona to ne dopušta.

Pa šta onda? Svaka od sadašnjih članica EU sada grčevito traži rešenja koja joj odgovaraju. To ide tako daleko da bi čak moglo ugroziti evro. Opasnost je realna jer svaka zemlja preduzima mere koje joj odgovaraju, a rabe zajedničku valutu. Nadam se i verujem da se to neće dogoditi jer bi to bio strašan udar za celu Evropu, pa i za svet. Ali objektivno sve ide u tom smeru.

Nešto slično svojevremeno je predlagao i pokojni dr. Branko Horvat. Njegova je zamisao bila da se uvoz oporezuje s 10 posto i da se s isto toliko podstiče izvoz.

To treba dobro analizirati. Pritom namet na uvoz ne treba da bude jednak za svu robu. Ono o čemu zavisi osnovni standard ljudi, uoppše ne treba oporezivati. Ali to su finese, koje takođe mogu odigrati važnu ulogu.

Šta još predlažete kao meru za prevladavanje krize?

Dalja mera bilo bi smanjivanje PDV-a. Ja znam da je to najveći izvor budžetskih prihoda, ali njegovo kresanje i porez na uvoz stvoriće i za to dovoljan manevarski prostor. Ostaje još treće sidro, posebno bolno, a to su plate.

Vlada je pokušala zaustaviti njihov rast, ali to nije prošlo. To je i normalno, jer ne može zamrznuti plate, a svu ostalu buždetsku potrošnju ostaviti netaknutom. Osim toga, samo zamrzavanje plata nije ni približno dovoljno. Tek sve zajedno može dati neki rezultat, dakle smanjivanje budžeta za najmanje 20 posto, uvođenje poreza na uvoz i podsticanje izvoza, smanjivanje PDV-a, a na kraju i zamrzavanje plata.

Ljudi će to prihvatiti kad im se obasni da je reč o delu konkretnog, jasnog, logičnog i pravednog programa za prevladavanje krize. Verujem da bi sve to zajedno moglo dati neki rezultat, makar se slažem s onima koji smatraju da je hrvatska Vlada već zakasnila.

Mogu li te mere odbraniti i devizni kurs, za koji kažete da bi ga bilo opasno menjati? Devizne rezerve već su se spustile gotovo do nivoa ispod koje se ne sme ići. Kako da se onda ubuduće brani kurs?

Kurs se ne može odbraniti samo deviznim rezervama niti ga može odbraniti samo NBH. Ali može se braniti svim merama o kojima smo govorili. On se može braniti delovanjem na drugu stranu vage, a to je smanjivanje budžeta i rasterećenje privrede...

Osim toga, oporezivanje uvoza i podsticanje izvoza, istovremeno je i odbrana kursa i ispravljanje dela nerealnog kursa. Njega treba braniti i odbraniti sada, da nas uz ostale nevolje ne bi pogodila još i hiperinflacija. U ovoj situaciji ne bi bilo mudro ići u devalvaciju, ali u roku od četiri do pet godina to bi se moglo, pa čak i moralo napraviti.

Ako se istovremeno s ponudom smanjuje i potražnja deviza, o kursu možda i ne treba razgovarati. Zavisiće o uspehu svih tih mera ekonomske politike.

I to je tačno. Bitno je jedino da se ne otvori prostor za inflaciju.

Dobar deo kompanija poslednjih meseci se suočava sa velikim teškoćama. Gube tržište, rastu zalihe, nastaju gubici i zatvaraju se radna mesta. Kako im pomoći? Najveće države u ovoj krizi ulivaju golem novac u svoju ekonomiju, samo se kod nas ne događa ništa.

Da, daju velik novac, ali bankama, a ne proizvodnji. A to je pogrešno. Kod nas država uzima novac od banaka. Našim se preduzećima, međutim, može pomoći jedino ako im se omogući da rade. Sve to o čemu smo govorili delom ide u tom smeru. Na primer, ako poskupi uvoz, otvoriće se prostor za plasman domaćih proizvoda. Usput, zabrana prodaje nedeljom odluka je koja se, posebno u ovim okolnostima, ne može razumeti. Kao da neko namerno stavlja klipove u točkove nacionalnoj ekonomiji! Vlada bi u sadašnjem trenutku trebalo da podržava svaku aktivnost koja zapošljava ljude i stvara društveni proizvod.

Tvrdite da je budućnost u decentralizaciji društva koje se treba graditi od temelja prema gore. Kako to ostvariti u Hrvatskoj, u kojoj je lokalna i regionalna struktura vlasti toliko razmrvljena da ima više opština nego što ih je bilo u celoj bivšoj Jugoslaviji?

Razmrvljenost lokalne samouprave i centralizacija služe istom cilju - koncentraciji vlasti. Zato ne verujem da u Hrvatskoj brzo može doći do promena. Sistem opština toliko je usitnjen da se većinom teško može izdržavati vlastitim prihodima, pa svi zavise o središnjoj vlasti. Ko promeni taj sistem, izgubiće vlast. Istovremeno, u ovoj Vladi ima barem 50 posto činovnika viška. I to često nekvalifikovanih.

Zato je reorganizacija države pretpostavka svake promene. Možda bi bilo najjednostavnije vratiti se na onih stotinjak opština. A još bi bolje bilo da se i to prepolovi na 50 opština. Tada županije više uopšte ne bi bile potrebne. U tom bi se slučaju najmanje 45 opština moglo samo izdržavati.

Ostalima će se morati pomoći. Naravno, unapred bi se utvrdila raspodela prihoda između opština i središnje države, pri čemu sve što se može rešavati u opštini najvećim delom postaje njena briga: velik deo zdravstva, školstvo, socijalna davanja, mreža lokalnih puteva itd.

Jeste li u vreme kad ste bili na čelu jugoslovenske vlade nameravali sprovesti sličnu teritorijalnu reorganizaciju?

Apsolutno, to je bio deo mog programa reformi, naravno, u dogovoru s republikama. Jer i Jugoslavija je trebala i mogla funkcionisati samo na taj način. Stabilizacioni program za mene je bio samo prvi korak. Dakle, stvaranje osnove za pravu reformu koja je trebala sadržavati transformaciju državnog kapitala, privatizaciju, promenu sistema upravljanja, banaka i reorganizaciju države i društva na načelima o kojima smo govorili.

Da je to bilo ostvareno, mnogo bismo lakše preživeli krizu i mnogo spremnije ušli u doba novog kapitalizma. Zaista, razlikuje li se novi kapitalizam od vašeg nekadašnjega neostvarenoga novog socijalizma?

To možete zaključiti sami.

Put u novi kapitalizam

Šta je dugoročno rešenje?

Ono što sam rekao na početku. Kapitalizam više ne može ostati isti. Treba sačuvati motivaciju, dakle tržište. Gotovo sve drugo treba menjati. U prvom redu vlasničku strukturu, koja je sasvim otuđena od čoveka. Globalizacija se pretvorila u strašnu centralizaciju.

Doduše, kapitalizam je morao ući u globalizaciju da bi olakšao unutrašnje suprotnosti. A to znači da se zaputio prema svome kraju. Tako je odložio krizu. Kako to rešiti? Ja polažem određene nade u Baraka Obamu iako nam njegove namere nisu do kraja poznate.

Smatram posebno vrednim što je on motivirao ljude i ponovo im ulio nadu. A to je strašno važno. Uprkos tome, da budem iskren, moje nade nisu prevelike. Otpor će mu pružiti izuzetno jake strukture nastale na interesima novca i moći. One će kapitulirati tek u slučaju dubokih, tektonskih poremećaja u društvu. Tek ako budu morale.

Govorite li vi o nekom obliku revolucije?

Dobro znate da sam ja uvek bio za evoluciju, a ne za revoluciju. Šta će se dogoditi, zavisiće od sposobnosti i mudrosti političke elite. Ona mora sprovoditi, a ne kočiti neizbežne promene. U suprotnom, svašta je moguće. Konačno i revolucije u prošlosti, od Francuske do Ruske, rezultat su nesposobnih političara koji su pod svaku cenu pokušavali održati prevladano i neodrživo stanje.

Možete li proceniti rezultate mera koje predlažete? Koliko bi one pomogle zemlji?

Iz ove krize ne može se ni lako ni brzo izvući. Verujem da bi ove mere mogle biti jedini spas, ali i s njima bi nam voda došla do nosa. Naravno, bilo bi lakše da su se mere preduzele pre barem pola godine. Ali i sad se može mnogo napraviti, pa i relativno olakšati stanje.

Želim, međutim, da naglasim da su sve to kratkoročne mere. Ali s njima se ipak bitno popravlja startna pozicija za trenutak kad kriza počne jenjavati. Kad se jednom svetska ekonomija ‘odčepi’, Hrvatska bi zahvaljujući njima mogla uveliko ubrzati razvoj i popraviti svoj položaj.

Svi govore o potrebi da se sredstva drukčije troše - za pomoć gospodarstvu i za investicije koje brzo vraćaju uloženi novac...

Dobro, ali to dolazi posle. Najpre treba smanjiti budžet. Čim se 20 posto - oko 3,5 milijardi evra - oslobodi, smanjuje se i problem servisiranja dugova. Novac se više ne mora uzimati bankama, pa one mogu kreditirati privredu. Ekonomija tada počinje lakše disati.

To je preraspodela u korist privrede. Sada opet buja nelikvidnost. Preduzeća samo državi duguju 18,4 milijarde kuna neplaćenog poreza. To je gotovo 15 posto budžeta. Zato i kažem da će budžet smanjiti stihija. A svako je rešenje bolje od stihije.

Strancima smo prodali i banke i bankare

Kako početi uvoditi promene?

Kriza je počela u finansijskom sektoru, što znači da se tu treba najpre suočiti s njenim posledicama. Neka su rešenja u svetu već primenjena. Sve to lažno bogatstvo treba odbaciti, a ne čuvati. U vreme kad sam bio na čelu jugoslovenske vlade napravio sam snimak stanja u bankarskom sistemu koja je pokazala da postoji golema tzv. kontaminirana, sumnjiva aktiva. Koliko se sećam, bila je približno 12,5 milijardi dolara. Dakle, upravo onoliko koliki je bio celi jugoslovenski inostrani dug u 1991. godini. Za taj posao angažovali smo specijalizovanu špansku ekipu.

Šta su predložili Španci?

Jedna od mera bila je da se sva sumnjiva aktiva zamrzne, a zdrava prenese u životne i privredne tokove. Naš čovek za saradnju sa Špancima bio je zamenik guvernera Narodne banke Jugoslavije Mitja Gaspari, inače moj favorit za budućeg guvernera. Posle su taj recept primenili jedino Slovenci.

U trenutku osamostaljenja njihove su banke, u prvom redu Ljubljanska, imale golema potraživanja, koja se nisu mogla naplatiti. Bili su doslovce pred kolapsom. Osnovali su Novu ljubljansku banku u koju su preneli kapital i svu zdravu aktivu. Svu kontaminiranu aktivu ostavili su staroj Ljubljanskoj banci. Tako su omogućili da Slovenija ekonomski funkcioniše i razvija se. To u Hrvatskoj niko nije znao da napravi.

Kod nas se veruje da su Slovenci osnovali novu banku da bi prevarili štediše Ljubljanske banke u Hrvatskoj i u BiH?

Ma ne! To je samo bila sekundarna posledica. Oni su sebe spašavali.

Hrvatska je, nasuprot tome, prodala sve banke.

A šta o tome reći? Poslednje što bih ja prodao bile bi banke. To ne znači da neke banke ne treba prodati, ali to se smelo učiniti tek na kraju procesa privatizacije. Tek kad sami dovoljno ojačamo. Francuzi su čak zakonom onemogućili prodaju banaka.

Šta biste vi sada napravili, kad je mleko već proliveno?

Isto me pitao i Mato Crkvenac kad je bio ministar finansija. On se jedini iz Račanove vlade tada usudio komunicirati sa mnom. Odgovorio sam mu da treba zadržati pod vlastitom kontrolom barem jednu banku. Potom je treba osnažiti tako da se preko nje podstiče izvoz, da se preko nje vodi deo budžetskih transakcija itd. Tada je donesena odluka da se ne prodaje HPB.

Postojala je ideja i da se Fina pretvori u banku. Ona ima sve te velelepne zgrade...

Bolje je osloniti se na banku koja već funkcioniše. Mogu se i sva budžetska sredstva obrtati preko jedne banke. Tako bismo se izložili kritici da narušavamo slobodnu tržišnu utakmicu, ali na to se, s obzirom na uslove i odnose kakvi sada vladaju u svetu, ne treba obazirati, pogotovo kad je reč o zemlji koja je prodala više od 90 posto svog bankarstva.

Vratimo se vašem pitanju u vezi s Finom. Zgrade ne znače apsolutno ništa, problem su ljudi. A najbolje ljude u svom bankarstvu prodali smo strancima. Šta sad treba napraviti? Ja ne bih tražio ni novac ni zgrade, nego bih zamolio naše vodeće bankare da mi daju desetak najboljih mladih ljudi. Njih bih prebacio u svoju banku i dobro ih podsticao.