Sreća je što se Vlada ne meša u privredu

Na čemu zasnivate optimizam?

Privredu je i prošle godine izvuklo upravo ono za šta se liberalna ekonomija zalaže - koncept minimalne države. Političari su gledali u sopstvene partijske fioke i kese i ne stigoše da regulišu privredu koja se u tome jako dobro snašla i ostvarila odličan privredni rast. Ja se iskreno nadam da će oni i dalje da sede tako namrgođeni i da se maknu od privrede.

I još jedan argument - naše stanovništvo se već dosta zadužilo kod stranih banaka, veliki deo su stambeni krediti, dakle, ovde ljudi ozbiljno investiraju u sopstvenu budućnost i zato strani ulagači neće pustiti da ova zemlja tek tako ode dovraga. Ima ljudi koji shvataju da je Srbija izazov, a ne problem. Ali, nažalost, još uvek su glasniji oni koji misle drugačije. Situacija uopšte nije toliko loša. Ali nama ovakvi trenuci služe kao alibi da se opustimo i da ništa ne radimo. I to mi najviše smeta. Pa daj, ako vidiš da curi česma, pritrči i zatvori je, nemoj svi da stanemo i da plačemo!

Izučavali ste srpsku tranziciju. Imamo li mi šanse da postanemo država s perspektivom ili se polako pretvaramo u feud nekolicine tajkuna?

Da bi naša tranzicija išla tim pravcem, bilo bi neophodno da imamo puno prirodnih resursa i da nekolicina ljudi ima vlasništvo nad celokupnim kapitalom zemlje, kao što je to slučaj u Rusiji, gde su svi vazali onih koji drže naftu i gas. Srbija nema resurse, i to je jedna velika sreća.

Ja mislim da je i priča o tajkunima jedan od alibija države i velikog dela političara kojim prikrivaju druge tajkune i druge monopole. Jer ako mi imamo monopol na uvoz nafte, a sada planiramo da taj monopol ustupimo ruskim tajkunima, kakav je doprinos takvog napretka da popravi ovu situaciju? Srbija ima tajkuna onoliko koliko je za naš stepen tranzicije očekivano. Jedini lek za njih je otvaranje granica i puštanje konkurencije tako da ti tajkuni ostaju bitni i moćni, ali da njihova moć više ne raste.

Vi se, dakle, ne slažete sa tezom da Srbijom rukovode neformalni centri moći sastavljeni od predstavnika krupnog kapitala čiji je moto da bez razlike finansiraju sve glavne aktere na političkoj sceni? Da je tako, onda bi na tenderu za Bor sigurno pobedio gospodin Drakulić, a nije čak pobedio ni Deripaska, već relativno nepoznati čovek iz Austrije. Na tenderu za Mobtel, koji je najslađi zalogaj za svakog monopolistu, pobedio je Telenor. A vi mi recite koji to naš tajkun vlada Telenorom? Dakle ne može se reći da tajkuni vladaju. Ministarstvo poljoprivrede je zabranilo izvoz pšenice i ojadilo seljake. Ali iza toga ne stoje interesi tajkuna, već jedno autohtono neznanje.

Stiče se utisak da ekonomska struka veoma vodi računa da se ne zameri tajkunima?

Čujte, da je zemlja toliko tajkunizovana, ne bi ovoliko rasle plate. Kod nas plate rastu u proseku 20 odsto godišnje, što je više nego u bilo kojoj drugoj zemlji u tranziciji. A negde su plate čak imale i negativan rast, na primer, u Bugarskoj. Kod nas se to nikad nije desilo zato što još uvek dominiraju državni sektor i logika socijalizma. Ne vuku Srbiju nazad monopoli i tajkuni, već stari direktori i njihovi prijatelji u vlasti.

Imamo ljude koji ništa ne rade a primaju platu, Dinkić je tek sada konačno zatvorio Zastavu. To nas vuče nazad. A s druge strane, nijedno javno preduzeće nije privatizovano. Mi imamo neformalne kanale moći na svim ćoškovima, a ti ljudi nisu ni monopolisti ni tajkuni, dakle niti su kompetentni niti su vlasnici. Najveći problem u Srbiji je državna svojina i nerešen problem privatizacije javnog sektora.

Ima li mesta za bojazan da će Srbija zbog Kosova i definitivno skrenuti s puta u EU? Nadam se da će život pobediti. Nije u interesu Srbije da stoji. Mudra politika odbrane srpskog interesa ne vodi u izolaciju. Kao što sada kroz Savet Evrope možemo da stavimo veto na bilo koju odluku koja se tiče Kosova, i oni tamo ne mogu ni da primirišu, znači da nam je u interesu da postanemo član i drugih institucija EU.

U intervjuu za „Blic“ 2002. godine, rekli ste da „korupcija u Srbiji još uvek nije rizik“. Da li se u međuvremenu nešto promenilo?

Korupcija se ne povećava, ali je percepcija svih anketiranih da sitna korupcija prerasta u krupnu, dakle, da sitne ribe ispadaju iz igre, a da stvar preuzimaju veći igrači. I ovo se tržište, očigledno, monopolizuje. Tu je najveći problem pravosuđe koje uopšte ne radi. Naši ministri pravde dobijaju te funkcije kao bukete cveća, a tako ih, bogami, i drže. Kad to cveće uvene, dođe drugi. A bez jakog pravosuđa, vi korupciju ne možete da lečite.

Mi smo u poslednje vreme imali hapšenja drumske, carinske, stečajne, fudbalske mafije... I to su impresivni rezultati. Ali time su samo odstranjeni nečasni ljudi, a u sistemu nije ništa promenjeno. Kabinet Vojislava Koštunice je raskrinkavanjem svih ovih mafija pokazao da nije korumpiran. I treba im tu odati priznanje. Ali meni smeta što oni nisu reformisti i što zbog njihove ksenofobične politike ne možemo da idemo napred.