"Srbiji fali i radnika i preduzetnika"

Uskoro će, 10. septembra, Simens proslaviti desetogodišnjicu rada svoje fabrike u Subotici. Ali, to nije bio povod za ovaj razgovor sa direktorom Tihomirom Rajlićem koji je pre šest godina došao iz Slovenije da bi stao na čelo firme u Srbiji. Povod su zapravo bili problemi na koje se nedavno javno požalio naš sagovornik, a pravi razlog, tj. tema, „pitanje svih pitanja“ današnje Srbije – (re)industrijalizacija. Od čoveka čija će firma ove godine proizvodnju, izvoz i broj zaposlenih povećati za oko 25 odsto, gotovo da nema boljeg sagovornika.

Pre izvesnog vremena ste upravo govorili o problemima koje imate i da ne nailazite na razumevanje ni kod države ni kod drugih preduzeća za investicije. Ako je tako, kako onda razviti industriju? I konkretno pitanje: jeste li uspeli da rešite problem o kojem ste govorili pre dva meseca?

Nisam siguran da svi mi kad govorimo o reindustrijalizaciji mislimo na istu stvar. Ja to razumem malo drugačije nego što se u Srbiji najčešće pod tim terminom podrazumeva. Ne vidim reindustrijalizaciju tako da sad treba da obnovimo stare gigante koji su nekad bili nosioci industrije u Srbiji. To jednostavno nije moguće, jer ne znamo šta će oni proizvoditi, ni za koga će proizvoditi, a ako bi proizvodili samo za tržište Srbije taj gigantski poduhvat ne bi imao nikakvog smisla. Reindustrijalizaciju ja vidim na drugi način. Ako smo već krenuli da dovodimo strane investitore, zašto onda ne iskoristimo njihov interes pa oko njih izgradimo industrijsku mrežu dobavljača i poddobavljača za potrebe tih velikih investitora poput Fiata, Gorenja, Boša, nas... Zašto to ne iskoristiti. Ko kaže da neki podizvođač Simensa sutra neće izaći na inostrano tržište. Naravno, neće preko noći, jer mora da primeni određene standarde kao način razmišljanja globalnog sveta. Uspešni u Srbiji su oni koji nisu dozvolili da potonu u ovom sivilu, nego su jednostavno želeli da se prilagode drugim tržištima. To je reindustrijalizacija, kako je ja razumem.

Ovo se nadovezuje na problem koji mi imamo - do sada nismo uspeli da tu, u krugu od 100-200 kilometara, napravimo male preduzetnike koji će naći svoj interes da nas prepoznaju kao kupce, a da mi budemo ti koji ćemo im dati tehnologiju, znanje, posao i da oni rade za nas.

Ako se o nečemu u Srbiji govori, govori se o razvoju malih i srednjih preduzeća. Ispada da im vi nudite posao, ali ne možete da ih nađete. Zašto ih nema?

Zašto ih nema? Dobro pitanje, ali nije pitanje za mene. To pitanje morate postaviti nekom drugom.

Ali sa vašeg mesta ipak možete da vidite gde je problem.

Ako pričamo o reindustrijalizaciji zemlje, uzmimo našu kompaniju kao primer. Nama je bilo potrebno deset godina da do danas izgradimo ovu fabriku. Od 12 do 700 ljudi – deset godina. Ja mislim da je velika zabluda u društvu reći – imamo hale, imamo infrastrukturu, zašto onda nemamo firme. Pa, hala je poslednje što je potrebno kad imaš ideju u glavi. Mi smo deset godina razvijali ovu fabriku, verujte mi, od 150 kvadratnih metara do današnjih 30.000, dograđujući svake godine određenu kompetenciju, odnosno određenu dodatnu vrednost. Pre godinu dana počeli smo da tražimo poddobavljače u Srbiji za razne komponente ne zato što smo shvatili da to ranije Srbi nisu mogli, nego jednostavno zato što je sad vreme za to. Sazreli smo kao fabrika da o tome razmišljamo.

Zašto nema malih i srednjih preduzetnika? Možda će jedan primer pokazati kako to funkcioniše. Mali preduzetnik je u početku veoma zainteresovan. On dođe, pogleda, damo mu nacrt, kvalitete materijala i sve što mu je potrebno, ali uplaši se kad čuje kolika je serija. On je do juče proizvodio određeni deo u seriji od nekoliko komada godišnje i od toga živeo, a kad mu ja sad kažem da meni treba sto komada nedeljno, on se jednostavno uplaši. Taj strah nema osnov, jer ne tražim ja od njega da mi odmah isporuči sto komada, već neka mi daje prve nedelje pet, pa deset, i na taj način polako raste zajedno s nama.

Ili, evo još jedan primer, vrlo indikativan. Mi smo pronašli jednu firmu, tu u okolini, koja je pokušala nešto da napravi, ali to nije bilo uspešno jer kvalitet proizvoda nije bio u skladu sa standardima. Onda smo uzeli varioce iz te firme kod nas na tromesečnu obuku i bili su odlični. Znači nije stvar u variocima, stvar je u organizaciji posla i u shvatanju da kad jedan primerak u seriji napraviš u skladu sa standardima, isti kvalitet mora da ima i drugi, i treći, i peti, i stoti, a ne danas ovako, a sutra onako. To je problem koji je posledica činjenice da Srbija u suštini već 20 godina nema proizvodnju.

Kad kažete da ste za deset godina sa 12 došli na 700 zaposlenih, jeste li očekivali da će ići brže?

Nismo, zato što smo počeli sa jednim proizvodnim programom, a danas imamo nešto sasvim četvrto i što smo četiri puta sami transformirali fabriku, prelazeći sa jednog proizvodnog programa na drugi, u skladu sa potrebama tržišta. Drugi razlog se zasniva na činjenici da je u ovoj fabrici pre 10 godina praktično prodavan samo ljudski rad. Danas to više nije tako, jer imamo i sopstvenu konstrukciju, nabavku, kontrolu kvaliteta, kao i ispitivanje proizvoda. Danas već prodajemo sasvim drugu dodatnu vrednost našoj matičnoj kući i drugim kupcima.

Da se vratimo na pitanje s početka, jeste li rešili onaj konkretan problem?

Nismo, ali smo na tragu da ga sami rešimo zajedno sa Asocijacijom malih i srednjih preduzetnika, sa gospodinom Milanom Kneževićem koji je pokazao izuzetnu spremnost da nas u tome prati. Već je dogovoreno da u oktobru ovde u fabrici napravimo jedan mali interni sajam, da animiramo njegovu asocijaciju da dođu da pogledaju šta mi to nudimo i onda da se eventualno dogovorimo.

Da se zadržimo malo na ovoj stvari. Mnogo se govori o nedostatku kapitala. Da li je problem u nedostatku sredstava za investicije koje, pretpostavljam, eventualna saradnja sa vama zahteva?

Neko ko danas proizvodi tekstil ne može sutra preći u metaloprerađivačku industriju, jer su tada zaista potrebne ozbiljne investicije. Ali, neko ko danas već kaže da je metaloprerađivački mali preduzetnik, veoma lako, sa malim ulaganjima, može da se uklopi u naš proizvodni program. Ali ni to nije problem, jer i to može otplaćivati kroz svoj rad. Mi mu nudimo da mu damo mašine ili novac i da on kroz svoj rad nama to vraća. Normalno, morate se pridržavati pravila da se svaki naš podulagač mora uklopiti u takozvanu kulturu kupca.

Vi to nudite već neko vreme i do sada nemate nijedan takav ugovor?

Nemamo. Nemamo nažalost čak ni interesovanje.

Baš niko ni ne dođe?

Dođe, ručamo i više se nikad ne vidimo.

A toliko se govori o našoj tradicionalnoj preduzimljivosti i kreativnosti.

Nemojte pogrešno shvatiti, ali biti poddobavljač bilo kom velikom sistemu nije jednostavno. Pored želje, treba imati i znanje i volju i da budeš spreman da mnogo radiš i postepeno rastući da zaradiš. Ne može se od jednog posla doći do skupog automobila, vile i broda itd.

Ako nije u kapitalu, da li je problem u ljudima ili, možda, u klimi koja ne odgovara pravim preduzetnicima?

U svemu pomalo. Recimo, školstvo je totalno neprilagođeno današnjem vremenu.

U kom smislu?

Kroz školski sistem proizvodimo ljude koje ne možemo da zaposlimo. Ne govorim o sto inženjera koji se godišnje proizvedu u Srbiji, mada bi se i o njihovom kvalitetu moglo razgovarati. Pokrenuli smo, na našu inicijativu, u Srednjoj tehničkoj školi u Subotici jedan razred koji se obrazuje malo drugačije nego ostali. To znači da je njihovo obrazovanje malo manje bazirano na nekom opštem znanju, a malo više na stručnom. Oni imaju dva predmeta drukčija od ostalih.

Koja su to dva predmeta?

Elektromehanika i mehanika. Svima je kad završe srednju školu, ukoliko ne odu na fakultet, kod nas obezbeđeno radno mesto.

Kad zapošljavate ljude kakve kvalitete tražite, šta je najvažnije?

Objasniću vam na jednom primeru. Pre dve godine zaposlili smo 150 ljudi na određeno vreme. Posle šest meseci, u skladu sa ugovorom, otpustili smo ih, rekavši im da ćemo dogodine opet tražiti ljude za duži vremenski period, videli smo to po narudžbama koje smo imali. Od tih 150 ljudi samo njih 50 je ponovo došlo, uzeli smo druge. Sto ih se nije vratilo zato što ovde treba raditi, a od novih 200 već drugog dana njih 15 je otišlo iz fabrike. Neću spominjati ekstreme koji su drugog dana otišli kod direktora da pitaju ima li neki posao u kancelariji, jer im je naporno. Pitam se kako nekome ko je nezaposlen može posle jednog dana da bude naporno da radi na poslu za koji se školovao.

Kad uporedite ljudske resurse u Sloveniji i Srbiji, recimo, upravo sa aspekta reindustrijalizacije, kakav je vaš utisak?

U principu nema razlike. Ljudi su vredni i u Sloveniji i u Srbiji. Ima ipak jedna druga razlika. Potrebno je ljudima tačno, precizno i istinito reći šta da rade i šta se od njih očekuje i onda nemaš problema. Kad mu kažeš istinu, u tom trenutku se pravi selekcija – on kaže hoću ili neću. Mislim da mi ovde ponekad malo zamajavamo ljude.

Kako to mislite?

Političari pričaju ono što narod hoće da čuje, a to što je čuo narod donese sa sobom u fabriku. A u fabrici je nešto sasvim drugo, to je brutalna istina - radiš, meriš, dobijaš. Nema ništa na lepe oči, nema nacionalnosti, nema pripadnosti partiji... Ovde je istina.

A šta je istina? Rekoste da nema preduzetnika, a imamo li radničku klasu.

Naši planovi razvoja govore da bi za sledeće dve godine trebalo da zaposlimo još oko 200 ljudi. Pitanje je hoćemo li ih naći, jer je ova industrijska zona gde se mi nalazimo „eksplodirala“. Došao je Contiteh, koji će graditi još jednu fabriku, dolaze Svarovski i još neke kompanije. Brzo će ovaj bazen radne snage biti prazan.

Zvuči neverovatno kad kažete da u Srbiji, u kojoj je ogromna nezaposlenost, nećete moći da dođete da radnika.

Da li je prosečan građanin Srbije mobilan? Mi smo prošle godine napravili jedan eksperiment i oglašavali smo slobodna radna mesta u Politici. Javi se čovek iz Užica samo da pita koliku bi imao platu da može u Užicu nekom da kaže, ne bi on da dođe da radi. Mobilnost građana Srbije nije poput mobilnosti građana Nemačke ili Slovenije. Ovde se na posao putuje onoliko koliko se može biciklom. Tu vrstu mobilnosti – idem tamo gde imam posao – u Srbiji još nisu otkrili, iako je najamnina za stan u Subotici mala, između 50 i 100 evra.

Ima li, s obzirom na sve o čemu smo pričali, Srbija neke prednosti na svetskom tržištu?

To treba pitati nekog drugog ko je zadužen da strateški razmišlja o Srbiji. Ja strateški razmišljam samo o mojoj fabrici.

Ipak, sa svoje pozicije imate dobar uvid.

Neću reći ništa novo i nepoznato, ali moram reći da nemamo izgrađene institucije. S jedne strane imamo veliki broj zakona koji su mrtvo slovo na papiru. S druge strane, imamo rigidne zakone iz bivšeg sistema koji generišu mnogo birokratije i mnogo bespotrebne papirologije. Imamo vrlo neefikasan sistem i ja to svakome naglas kažem. Govorio sam Tadiću, Nikoliću nisam jer ga nisam sreo, ali i njemu ću reći kad ga sretnem.

A jeste li videli Vučića?

Ne, verovatno do njega i ne dopiru problemi s terena. Te institucije nisu nikakva krupna stvar, već obične svakodnevne stvari. Recimo – opasan otpad. Svaka fabrika ga proizvodi u manjoj ili većoj količini. Mi imamo fenomenalne zakone, ali oni se ne sprovode. U Srbiji ne postoji spalionica opasnog otpada. Zbog svog kupca iz Amerike, kome sam obavezan dokazati da sam sav otpad odstranio kako to predviđa ISO standard 18001, otpad moram da vozim iz Srbije u inostranstvo, jer ovde ne mogu ni da ga recikliram, niti ga spalim i uništim, ništa ne mogu. Ali zato u Vojvodini, našoj žitnici, tako reći na svakom koraku imate divlje deponije.

Opštine neće da daju dozvolu da se napravi spalionica.

Ima tu jedan drugi problem koji se zove – ako prođe, prošlo je. To treba iskreno reći. Daću vam primer. Ispred naše poslovne zgrade u Novom Beogradu stoje tri zastave – dve Simensove i jedna zastava Srbije. Jednog dana pojavi se inspektor s naredbom da se zastave skinu jer, navodno, nemamo dozvolu. Ja i ne znam da li mi je dozvola potrebna jer je zgrada izgrađena mnogo pre nego što sam ušao u nju. Ali, isti taj inspektor ujedno mi daje mogućnost da podnesem molbu, jer će od sutra, po odluci Opštine Novi Beograd, taksa biti šest puta skuplja nego do danas. Zar to nije šibicarenje? Ja kažem inspektoru: kad mi doneseš potvrdu da toliko plaćaju i druge firme, platiću i ja, do tada ne. To sam mu i napisao, potpisao i pečatirao. Mislite li da je ponovo došao kod mene? Nikad više! Poslao sam kopiju ovog dopisa i predsedniku Opštine Novi Beograd Aleksandru Šapiću i nisam dobio odgovor ili izvinjenje, a ipak plaćam i poreze i doprinose u njegovoj opštini, i to ne male. Ali nije moja nadležnost da ispravljam krive drine, niti sam sam ja zato ovde gde jesam. Mene narod niti je birao, niti me plaća, već me plaća moja firma i ja sam ovde da radim u njenom najboljem interesu.

Već smo više puta spominjali Sloveniju. Kad generalno uporedite ove dve bivše jugoslovenske republike, kakav je vaš utisak?

I Slovenija je imala svoje muke u tranziciji, ali je ona veoma brzo definisala svoje ciljeve. To možda građanima Srbije izgleda kao poltronstvo, ali Slovenija je odmah rekla „ja hoću u Evropu“ i napravila je sve da uđe u Evropu. Mi smo tu malo lutali, mi bismo na četiri noge stajali. Pre podne Kina, popodne Rusija. Mislim da živimo u zabludama. Razmišljamo u davno zastarelim klišeima: prijatelji – neprijatelji. Siguran sam da se firme iz Zapadne Evrope ponašaju poštenije na tržištu na kojem investiraju nego oni koje mi smatramo prijateljima. U to se uveravam svakog dana.

GLOSE ILI POTPISI ISPOD SLIKE

Glosa 1

Zašto ne izgradimo industrijsku mrežu dobavljača i poddobavljača za potrebe tih velikih investitora poput Fiata, Gorenja, Boša, Simensa

Glosa 2

Firme iz Zapadne Evrope se tamo gde investiraju ponašaju poštenije nego oni koje u Srbiji smatraju prijateljima

Glosa 3

Tu vrstu mobilnosti – idem tamo gde imam posao – u Srbiji još nisu otkrili

Glosa 4

Kad nekom malom ili srednjem preduzetniku kažem da meni treba sto komada nedeljno, on se jednostavno uplaši

Glosa 5/Potpis

Kroz školski sistem proizvodimo ljude koje ne možemo da zaposlimo