Vazdušni jastuci kao deo opreme motociklista

Šta je problem sa jastucima na motociklu?

Integracija vazdušnih jastuka na motociklu je teško izvodljiva. Kako zbog konstrukcije samog motocikla tako i zbog prirode kretanja tela motocikliste tokom saobraćajne nezgode. U toj situaciji, sile koje deluju na motociklistu su ogromne pa je telo nemoguće zadržati niti ga usporiti pa čak i predvideti kretanje tela. Za razliku od automobila, na motociklu nema sedišta koje drži celo telo, nema pojaseva, nema kabine.

Većini je poznato da najteže povrede nastaju naglim usporenjem tela prilikom udara u drugo vozilo ili objekat. Svrha vazdušnog jastuka jeste da uspori telo kako ne bi došlo do nagloj trzaja i katastrofalnih povreda. Tako funkcioniše u automobilima.
Postoji samo jedan serijski motocikl sa vazdušnim jastukom

Jedini proizvođač koji je implementirao vazdušni jastuk na motocikl je „Honda“ na svojoj krstarici „Goldwing 1800“.

Radi se o jedinstvenom motociklu koji nema svoju klasu niti konkurenciju. Možemo ga opisati kao automobil na dva točka. Ogroman, težak, niskog težišta sa sedištima poput fotelja. Pozicija motocikliste na „Goldwingu“ je „ušuškana,“ pa je kretanje tela predvidivo i malo verovatno da će biti katapultirano preko upravljača u slučaju udesa. Zato vazdušni jastuk na takvom motociklu ima smisla. Kod ostalih motocikala, velika je verovatnoća da će tokom udesa telo jednostavno preleteti preko vazdušnog jastuka pa samim tim nema nikakvog benefita.

Čak i slučaju „Goldwinga“, vazdušni jastuk ima ograničenja. Štiti samo u slučajevima frontalnih udesa. Na primer, udarac u bok automobila koji oduzeo prednost motociklu. U ostalim slučajevima padova gde se motociklista odvaja od motocikla, fiksni vazdušni jastuk nema smisla.

Nekoliko proizvođača radi na razvoju integrisanih vazdušnih jastuka na motocikle, ali ta tehnologija je još uvek daleko od serijske proizvodnje.
Integracija vazdušnih jastuka u ličnu zaštitnu opremu

Drugi način implementacije vazdušnih jastuka koji se pokazao uspešnim je njihova integracija u jakne i prsluke. Ovo je za sada jedina opcija koju motociklisti mogu i treba da koriste kada su u pitanju vazdušni jastuci. Ova tehnologija omogućava da vazdušni jastuk ima funkciju u različitim scenarijima udesa.

Postoji više proizvođača sa različitim pristupom implementacije. Postoje dve varijante:

Kombinezoni i jakne sa integrisanim jastukom
Nezavisni prsluci koji se oblače preko regularne moto jakne.

Šta ćete koristiti zavisi od načina vožnje i vremenskih uslova. Trkački kombinezoni nisu predviđeni za korišćenje na putovanjima zbog promenjivih uslova ili na kratkim relacijama, pa je u tim slučajevima prsluk praktičnije rešenje.

Primenu ovog rešenja možete videti na trkama MotoGP šampionata. Trkači ih koriste već više od deceniju. Dokaz efikanosti u sprečavanju povreda je činjenica da je „FIM“, (Međunarodna motociklistička federacija) propisala obavezno korišćenje vazdušnih jastuka svim MotoGP vozačima od 2018. godine. Japanska i Britanska policija na motociklima takođe koriste vazdušne jastuke već duži niz godina.
Princip rada

Svi proizvođači koriste manje više sličan princip aktivacije:

Vazdušni jastuk koji se aktivira fizičkim povlačenjem vrpce. Vrpca oslobođa oprugu aktivira CO2 (ugljen-dioksid gas) kapsulu koja naduvava jastuk.
Vazdušni jastuk kojeg aktivira elektronski modul, odnosno računar po definisanom algortimu koji „zna“ šta se u tom trenutku dešava sa vozačem.

Nakon aktivacije kod oba sistema, vazdušni jastuk se naduvava oko torzoa.
Da li će se slučajno aktivirati?

Neće. Povlačenje vrpce mora da bude određenom težinom pa se neće aktivirati tokom silaženja sa motocikla i sl.

Kod elektronske kontrole, algoritam „prepoznaje“ sile udesa putem niza senzora, žiroskopa i GPS jedinice. Sigurno je da se vazdušni jastuk neće aktivirati tokom silaženja, penjanja, skoka i sl. Svaka aktivacija „čuva“ podatke, pa proizvođači rade na ažuriranju algoritma na osnovu iskustva. Slučajnih aktivacija je sve manje i manje.

Jedan od proizvođača tvrdi da njihov algoritam aktivira jastuk u 95% slučajeva u različitim tipovima pada, kao što je klizanje, tumbanje, itd. Algoritam ne bi trebao da aktivira jastuk ukoliko se preturite u mestu. No, treba da se aktivira ako se desi naletanje na motociklistu dok stoji. Jasno je da se radi o veoma tankoj liniji kada je reč o udesima motociklista, te da proizvođači imaju težak posao u optimizaciji algoritma.
Sertifikati

Sertifikati nam potvrđuju da li proizvod zaista radi ono za šta je namenjen. Evropska unija je propisala minimalnu brzinu naduvanja,trajanja, zapreminu i količinu sile koju jastuk može da apsorbuje. Spram toga, postoje dva nivoa zaštite:

Nivo 1 – Adekvatne perfomanse zaštite od udara
Nivo 2 – Poboljšane performanse apsorbcije udara

Nažalost, sertifikat se odnosi na mehaničke jastuke poput prsluka sa vrpcom. Iako se elektronski jastuci takođe sertifikuju po istom standardu, efektivnost algoritma, odnosno softvera nije uzimana u obzir.

Kao i za sve novotarije, možemo očekivati strožije i opsežnije kontrole proizvođača vazdušnih jastuka kada se budu omasovili ili postali zakonom obavezni.
Da li je jednokratan?

Bilo da se radi o elektronskom ili mehaničkom jastuku, u oba slučaja je moguća reparacija, ali pod različitim uslovima.

Kod mehaničkog, vrši se jednostavna zamena CO2 ketridža i to možete sami.
Kod elektronsko aktiviranog jastuka, mora se poslati nazad proizvođaču.

Ovo važi pod uslovom da struktura vazdušnog jastuka fizički nije narušena, kako kod mehaničkog tako i elektronskog sistema.
Prednosti i mane

Mehanički jastuci koji se aktiviraju putem vrpce pružaju jeftino, jednostavno i pouzdano rešenje. Njihovo ponovno punjenje je takođe jednostavno i jeftino. Problem kod ovog sistema je taj što aktivacija zahteva „odvajanje“ motocikliste od motocikla. To odvajanje takođe ima neko vreme „trajanja“ koje može i ne mora da bude faktor za ishod po motociklistu. Ovakvi sistemi nisu dozvoljeni na trkama.

Elektronski sistemi rešavaju taj problem. Senzori mogu da detektuju sile i aktiviraju se u milisekundi u različitim scenarijima udesa. Mane elektronskih sistema je što zahtevaju napunjenu bateriju. Ukoliko zaboravite da je napunite pre vožnje, ona ne može da se puni sa utičnice motocikla.

Posle svake aktivacije, jastuk se mora poslati nazad proizvođaču. Tu imate troškove transporta i troškove koje će vam naplatiti proizvođač. Kako proizvođač ima odgovornost za svoj proizvod, on može i na najmanji rizik da vam saopšti da popravka nije moguća. Onda pravac prodavnica po novi.
Treba li mi uopšte vazdušni jastuk i koji da kupim?

Svaki motociklista ima korist od vazdušnog jastuka. Za one koji voze po gradu, putnike, vikendaše, jastuk koji se aktivira vrpcom je dobar izbor.

Za profesionalce i korisnike trkačkih staza, elektronski aktiviran vazdušni jastuk je odličan dodatak opremi kada se traži maksimum od motocikla i čoveka.

Svakako, izbor jastuka je lični i zahteva da pre kupovine dobro promislite i upoznate se sa proizvodom. Ne štite svi jastuci jednako dobro. Neki se naduvavaju oko ključne kosti, dok drugi ne. Postoji razlika između vazdušnih jastuka za trkačku stazu i ulicu, zbog razlike u okruženju. Svaki ima prednosti i mane.

Sasvim sigurno, ako tražite maksimalnu zaštitu gornjeg dela tela, jastuci su najbolje što možete imati na sebi uz postojeću zaštitnu opremu. Bilo da vozite rekreativno ili profesionalno.
Cena maksimalne zaštite

Uz eventualne popuste cene se kreću od minimalnih 400, pa sve do 1000 i više evra. Da li vredi? To je pitanje na koji vi treba da date odgovor. Za mnoge, to nije mala suma novca, ali je jeftinije od novog flagship mobilnog telefona.
Ipak oprez i sa jastukom!

Kod vožnje dvotočkaša, znanje, veština i glava služe tome da se predvidi i izbegne nezgoda. Sva ostala oprema, uključujući vazdušni jastuk je tu da minimizira štetu po zdravlje motocikliste kada dođe do same nezgode. Zato je bitno da i kada imate najbolju zaštitu na sebi, ostanete pribrani i odmereni pri vožnji svog dvotočkaša. Čak ni vazdušni jastuk ne garantuje neuništivost.