Pre 70 godina patentiran je prvi vazdušni jastuk

Bezbednost putnika je poslednjih 20 godina jedan od glavnih i istovremeno pažljivo kontrolisanih parametara, koji nijedna automobilska kompanija ne sme potceniti.

U motornim vozilima se danas koriste aktivni i pasivni elementi bezbednosti. Pasivni elementi imaju zadatak da minimiziraju posledice udesa, a u te elemente pre svega spada vazdušni jastuk, koji je 18. avgusta 1953. patentirao američki inženjer Džon V. Hetrik.

Vazdušni jastuk napravljen je od specijalne tkanine, a prilikom sudara puni se vazduhom. Prvenstveno je namenjen zaštiti putnika od povreda koje mogu biti izazvane deformisanim delovima unutrašnjosti automobila.

Izumeo ga je 1952. godine Amerikanac Džon V. Hetrik, koji je, između ostalog, bio pripadnik američke mornarice. Hetrik je kombinovao svoje iskustvo zasnovano na funkciji torpeda sa komprimovanim vazduhom i preneo ga na automobilski vazdušni jastuk, koji se u fazi prototipa ispaljivao preko opruge.

Hetrik je zaintrigirao velike proizvođače, koji su istovremeno razvijali svoje sisteme i usavršavali ih narednih 20 godina, pre nego što su postali sastavni deo bezbednosne opreme vozila.

Foto: Mercedes promo

Prvi automobil u kome su zainteresovani kupci mogli da doplate vazdušni jastuk bio je američki Oldsmobile Toronado 1973. godine.

U Evropi je Mercedes prvi probio led, a ovaj bezbednosni element ugrađen je u jedan serijski model nemačkog proizvođača 1980. godine. To je bila S klasa, W126.

Vazdušni jastuci su postali češći u automobilima početkom 90-ih. Danas su obavezni deo bezbednosnog paketa u savremenim automobilima, štite ne samo vozača i suvozača, već i putnike na zadnjem sedištu.

Ispravan efekat vazdušnog jastuka zavisi od upotrebe sigurnosnog pojasa. U suprotnom, njegovo naduvavanje, koje traje samo tri stotinke sekunde, ali i dejstvo može biti neefikasno, pa čak i veoma opasno za putnike.