Radili u tri smene, iz jame izlazili srećni: Selo kod Čačka bilo kucavica tog kraja

Međutim, loša privatizacija a potom stečaj, zatvorili su rudarska okna iako je ruda među najkvalitetnijim u Evropi a zaliha ima za još 30 godina eksploatacije. Da bi zaradili hleb sa sedam kora ovde su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka dolazili i ljudi iz svih delova Srbije, a u teškim poslovima za muškarcima tada nisu zaostajale ni žene. Mirjana Đurović (72) priseća se tih, kako kaže, napornih ali srećnih „rudničkih dana”.

"Muž i ja smo došli iz Ivanjice. Prvo je on dobio posao, a ja sam ostala u selu. Nakon nekoliko meseci i ja sam se odlučila za rad u rudniku iako nisam ništa znala o tome. Radila sam sa ostalim ženama na prebiranju rude, na jednoj rešetki. Po najvećim vrućinama i po najoštrijim mrazevima, u tri smene. Ono što je bilo najvažnije jeste plata koja je bila redovna i od koje smo školovali decu", kaže Mirjana za RINU.

Rudnik magnezita nalazi se na kraju sela, a tu su nekada bile i prodavnica i škola. Dvospratna zgrada u kojoj su tada živele porodice rudara i park, sada doduše uništen, koji se nalazi ispred nje, svedoče da je ovde nekada sve vrvelo od života. Tu se spavalo, jelo, pilo i družilo i iako je posao na iskopavanju i prebiranju rude bio izuzetno težak, nakon radnog vremena svi su iz jame izlazili srećni i zadovoljni.

RINA

U neposrednoj blizini nalazi se i nekadašnja upravna zgrada, koju je podigao prvi privatni vlasnik rudnika iz Francuske, kasnije je ona pretvorena u menzu i svlačionicu, a i dan danas tu stoje pojedini delovi garderobe koji su ostali iza rudara.

"Ovde je sada pustinja, tužno je kad uporedimo sliku od pre tridesetak godina i ovu danas. Od ovog rudnika živelo je pet sela, a dva puna autobusa razvozila su radnike. Mesečno se ovde proizvodilo oko 3000 tona rude i radilo se punom parom. Kad sam ja počeo ovde sa radom koristile su se lopata i vile, a onda je sve mehanizovano, pa je posao mnogo bio olakšan. Ipak sve je krenulo nizbrdo pre nekih petnaestak godina. Rudnik više nije bio u zenitu snage, a radnika je bilo sve manje i manje”, izjavio je nekadašnji poslovođa u rudniku, Milisav Damjanović.

Ono što je nekada bilo za ponos danas zarasta u korov, a meštani se nadaju da će za rudnik ipak doći bolji dani i da će se ponovo čuti rudarski pozdrav „srećno”. Oni smatraju da je kampanja protiv rudarenja u Srbiji plod neznanja ili stvar nečijih interesa.

"Najgore je što o tome pričaju ljudi koji o rudarstvu ne znaju ništa i koji to pričaju za pare. Oni ne pričaju zašto je rudnik potreban nekom mestu. Ovo ovde je bio siromašan kraj, ljudi su radili u rudniku, zaradili penzije, odškolovali decu, kupili placeve, napravili kuće u gradu, a neki su i dobili stanove, tako da ponavljam, to su samo priče za neke pare, ništa drugo”, izričit je Milisav koji kaže da je nakon zaposlenja u rudniku život krenuo od nule a zahvaljujući tom poslu danas ima sve što mu je potrebno za lep život.

RINA

I njegov sin Radenko se slaže sa očevim mišljenjem i ističe da bi voleo da se rudniku da nova šansa.

"Meni bilo drago da proradi ponovo rudnik jer sam porastao na ovom kamenu. Kad bi se to desilo možda bih pronašao sebe u tom poslu ukoliko bi se konačno pojavili neki normalni poslovni ljudi koji bi preuzeli rudnik", kaže on.

Inače, rudnik magnezita u Milićevcima od 1962. godine posluje u sastavu kraljevačke industrije vatrostalnog materijala „Magnohrom” koja je pre nekoliko godina otišla u stečaj, nakon neuspele privatizacije. Kompanija „Afarak“ iz Finske kupila je najznačajnije celine Magnohroma, kao i rudnike Šumadija i Magnezit sa pogonima eksploatacije i separacije. Trenutno je rudnik u Milićevcima, koji je nekada hranio stotine ljudi, u mirovanju i čekaju se potezi novih vlasnika, a u njemu se i danas nalaze velike rudne rezerve koje bi mogle da budu iskorišćene. Magnezit je ruda kojom je Srbija veoma bogata, a onaj koji se može pronaći u našoj zemlji smatra se jednim od najkvalitetnijih u celoj Evropi.