Zagrobni život Jevrejina Zisa

Lion Fojhtvanger je rođen 7. jula 1884. To znači da upravo obeležavamo njegov 140. rođendan. Ovaj pisac nemačkog jezika i jevrejskog porekla odrastao je kao deveto dete u porodici imućnog vlasnika proizvodnih pogona margarina u Minhenu. U gimnaziji je učio grčki i latinski, u privatnoj školi biblijski hebrejski i talmudski aramejski – jezik koji su po predanju govorili prvi čovek Adam kao i Isus iz Nazareta.

Studirao je istoriju, filozofiju i nemačku filologiju u Minhenu i Berlinu. Doktorsku disertaciju je 1907. napisao o nedovršenoj prozi Hajnriha Hajnea „Rabin iz Baharaha". Najpre se bavi novinarstvom, osniva sopstveni časopis, ženi se. Supruga Marta rađa ćerku koja ubrzo umire od tifusa. Prvi svetski rat je bio zamenski rezervista, ipak nije regrutovan, zbog lošeg zdravstvenog stanja.

Sve vreme piše prozu, ali ne pronalazi izdavača. Prvi uspeh postiže dramskim tekstovima. Već 1918. ukazuje na talenat mladog Bertolta Brehta. S njim će ga povezati prijateljstvo do kraja života.

Jevrejin Zis

Posle Prvog svetskog rata Fojhtvanger završava roman „Jevrejin Zis". Četiri godine čeka na njegovo objavljivanje. Kada je roman 1925. konačno objavljen Fojhtvanger postaje preko noći poznat. Tome je doprineo i engleski prevod romana. Već u prvoj godini roman je u Velikoj Britaniji imao 23 izdanja. Usledilo je i džepno izdanje. Uspeh u inostranstvu prelio se nazad u Nemačku. Prvobitni nemački izdavač je prodao 100 000 primeraka, a 1933. je novi izdavač Knaur štampao još 200 000 primeraka. Kritika nije bila naklonjena autoru bestselera. Posmatrala je ovaj roman šematski – kao filosemitski, pa čak i kao antisemitski roman, zanemarujući njegovu umetničku kompleksnost.  

Audio knjiga "Jevrejin Zis” Liona Fojhtvangera na Nemačkom

Fojhtvangera je inspirisala istorijska figura jednog Jevrejina od krvi i mesa. Zvao se Jozef Ben Isahar Ziskind Openhajmer. Pogrdno i kolokvijalno su ga docnije nazvali Jud Zis. Rođen je u Hajdelbergu 1698. Valja imati na umu da su Jevreji tada smeli da žive samo u getu, da im je bilo zabranjeno da poseduju zemlju ili da budu članovi nekog od zanatskih cehova. Ostala im je trgovina i finansijski sektor.

Openhajmer je bio vešt u obe oblasti. Toliko vešt da su ga na rasipnom kneževskom dvoru pitali za savet. Postao je „dvorski faktor" , zapravo finansijer i rizničar Karla Aleksandra, vojvode od Virtenberga. Vojvoda je bio katolik, njegov blagajnik Jevrej, a stanovništvo pretežno protestantsko. Vojvoda je imao apsolutističke ambicije, njegovi moćni podanici hteli su da se i oni pitaju. Kada je vojvoda umro, bes dvorjana i podanika usmerio se ka – Jevrejinu Zisu.

Sudski postupak kojem je bio izložen ušao je u istoriju kao klasičan primer montiranog procesa. Zis je unapred bio osuđen na smrt. Izmišljene optužbe pomešale su se sa faktima – Zis jeste bio ženskaroš i imao je seksualne odnose sa hrišćankama – koje očito nisu imale ništa protiv toga. Ali ni jedna od ozbiljnih optužbi  veleizdaja, korupcija, utaja – nije mogla biti dokazana.

Januara 1738. vojvoda Karl Rudolf je, potpisujući smrtnu kaznu navodno rekao da je to „čudan događaj, da Jevrejin plati ceh za hrišćanske obešenjake". Obojili su kavez u crveno i stavili ga u njega na glavni trg u Štutgartu. Ponudili su mu da ga poštede, ako primi hrišćanstvo. Odbio je. Nije uzimao ni hranu, jer nije pripremana po jevrejskim propisima. Kažu da se molio: „Čuj, Izraele…" Šema, Izrael. Obešen je pred gomilom od 20 000 ljudi. Njegovo telo se raspalo u kavezu koji je bio javno izložen šest godina.  

Posle smrti nije prepušten zaboravu. Postao je žižno mesto sve prisutnijeg antisemitizma. Skoro jedan vek kasnije nemački pisac Vilhelm Hauf je 1827. objavio novelu „Jud Zis". Nju je najbolje opisao naš savremenik, pisac i novinar Kurt Esterle, nazivajući je „kamenom međašem antisemitizma". 

Fojhtvangerov roman Jud Zis, objavljen jedan vek posle Haufove novele, pokušao je da ispriča priču iz perspektive dobrog poznavaoca oba sveta – jevrejskog i nemačkog. Pritom je Fojhtvanger po uverenju bio humanistički kosmopolita. Nije zagovarao cionistički nacionalizam. Njegov protagonista je razapet između geta i dvora, između tradicije i raskoši, između religioznog i sekularnog. Sve te protivrečnosti će mu doći glave u vremenu koje uvek traži žrtvene jarce među pripadnicima manjina.   

Prvi Film 

Po dolasku nacista na vlast sve knjige Liona Fojhtvangera bile su zabranjene.  Autor odlazi u egzil, najpre u Francusku, a potom 1940. preko Španije i Portugalije u Sjedinjene Američke Države.  

Antisemitsko raspoloženje u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata Fojhtvanger je prepoznao kao ozbiljan problem ranije od drugih savremenika. Već 1920. pisac je napisao satiričnu priču „Razgovori sa Večnim Jevrejinom" u kojem možda najjasnije u svojoj generaciji uočava opasnost koju sa sobom donose tada malobrojan nacistički pokret i čovek koji širi mržnju po minhenskim pivnicama – Adolf Hitler: „Kule hebrejskih knjiga su izgorele, napravili su lomače, visoko, do neba, i ljude su ugljenisali, bezbrojne, a sveštenički glasovi su pritom pevali: Gloria in excelsis Deo. Kolone muškaraca, žena, dece vukle su se na trg sa svih strana; bili su goli ili u ritama, i nisu sa sobom imali ništa kao leševi, i parčići knjižnih svitaka, pocepanih, oskrnavljenih, fekalijama umazanih svitaka. Iza njih su usledili muškarci u kaftanima i žene i deca u odeći iz našeg doba, bezbrojni, bez kraja".  

Književnost koja na ovaj način prepozna strašnu mogućnost koja dolazi iz budućnosti  vrlo je blizu proročkog govora.  

Godine 1934. po romanu „Jevrejin Zis" je u Velikoj Britaniji snimljen istoimeni film. Režiju je preuzeo Lotar Mendes, režiser jevrejsko-nemačkog porekla. 

Britanski Film Jew Süss iz 1934.

Jevrejski rat 

Upravo u vreme uspona nacista Fojhtvanger piše prvi roman trilogije „Čekaonica" o objavljuje ga pod naslovom „Uspeh" 1930. U njemu satirično opisuje bavarsko društvo u vreme previranja. Rupert Kucner iz tog romana jeste književni pandan Adolfa Hitlera. Posle „Uspeha", usledila su dva romana iste trilogije – „Opermanovi" 1933. i „Egzil" 1939. Zanimljivo je da je visokorangirani nacista koji se zvao Operman pretnjama prisilio autora da prva dva izdanja iz 1933. i 1935. ne nazove Opermanovi, pa su ta dva izdanja imala naslov Openhajmovi. Fojhtvanger je napustivši Nemačku svim sledećim izdanjima dao prvobitni naslov  – Opermanovi.  

Fascinantno je i to što u skoro istom razdoblju, od 1932. do 1940. Fojhtvanger objavljuje romane istorijske trilogije „Josif Flavije". Naslovi delova trilogije glase: Jevrejski rat, Sinovi, Obećana zemlja. Fojhtvanger postaje jedan od najznačajnijih književnih glasova prve polovine prošlog veka. 

Josif Flavije bio je jevrejski sveštenik i vojni zapovednik. U poruci upućenoj u Jerusalim koju su uhvatili rimski vojnici najavio da će grad Jotapat braniti od rimskih legija 50 dana. Poruka je nadmoćnim osvajačima bila smešna sve dok nisu naišli na tvrdoglavi otpor. Kada je grad pao pedesetog dana posle početka opsade, ispalo je da je Josif prorok. Doveli su ga pred zapovednika rimskih legija Vespazijana. Josif mu se obraća kao mesiji. Vespazijan uskoro postaje car, a Josif, umesto na krstu, završava kao njegov biograf i letopisac. Taj put od vođe jevrejskog otpora do jednog od najpoznatijih starovekovnih hroničara svog vremena i carevog poverenika nadahnuo je pisca Fojhtvangera.  

Na kraju svog Jevrejskog rata Fojhtvanger glavnom liku stavlja u usta sledeće reči: „Po svoj prilici", diktirao je,"više njih pokušaće da opišu rat Jevreja protiv Rimljana. Biće to autori koji nisu bili svedoci događaja, i stoga upućeni na prazno, protivrečno naklapanje. Ja, Josif, sin Matijasa, sveštenik Prvog reda iz Jerusalima, očevidac od samog početka, odlučio sam da napišem istinitu istoriju ovog rata". 

I ova trilogija je potvrdila književnu slavu Liona Fojhtvangera – koja dugo neće minuti.

Nacistički odgovor 

Moglo bi se reći da su nacisti sa zlovoljom pratili veliki uspeh Fojhtvangerovog romana „Jevrejin Zis" u anglosaksonskom govornom području kao i snimanje filma po tom štofu. Smatrali su da je poruka romana i filma filosemitska i da nanosi štetu njihovoj antisemitskoj ideologiji.  

Jozef Gebels, ministar nacističke propagande, prepoznao je priliku da istorijsku priču o jevrejskom rizničaru nemačkog vojvode lukavo nacifikuje i od nje napravi moćno antisemitsko filmsko oružje režima.  

Nekoliko filmadžija su odbili Gebelsovu ponudu, ali je režiser Fajt Harlan pristao. Scenario je rađen na osnovu novele Vilhelma Haufa iz 1827. Posle rata je režiser u sudskim procesima u kojima je optuživan za falsifikovanje i iskrivljavanje Fojhtvangerovog romana, rekao da taj roman nije ni čitao te da je pored Haufove novele duhovna hrana filma, na Gebelsovu preporuku, bio i antisemitski spis Martina Lutera „O Jevrejima i njihovim lažima" iz 1543.  

Ovi detalji pokazuju da su nacisti u jednom antijevrejskom delu nemačke tradicije pronašli uporište za svoju dehumanizujuću propagandu koja je pripremala „konačno rešenje".  

Reklama za film Jud Süß – Film ohne Gewissen (Jevrejin Zis – film bez savesti) iz 2010. 

Gebels je bio zadovoljan filmom koji je prikazan na Musolinijevom filmskom festivalu u Veneciji, a potom u celom Trećem Rajhu. Za razliku od drugih propagandnih filmova na koje su nacisti i njihovi simpatizeri dovođeni po dužnosti, ovaj film je svojom tehničkom i umetničkom ambicijom na taj način spakovao poruke mržnje, da su one izgledale atraktivno za tadašnju publiku. Ljudi su plaćali na blagajni bioskopa da bi filmskom katarzom bili dovedeni do „pravedničkog" gneva protiv Jevreja. Jer je istorijski „Jud Zis", kojeg je državni aparat nevinog osudio na smrt, pretvoren je u filmu u pohlepnu, beskrupuloznu i požudnu nakazu.

Zato je posle rata Barbara Gerber označila film kao „delo režimskih falsifikatora istorije", a prominentni filmski kritičar Mihael Teteberg ga je nazvao „političkom pornografijom". U Nemačkoj je 2010. snimljen film „Jud Süß – Film ohne Gewissen" (Jevrejin Zis – film bez savesti). Bio je to film o nastanku nacističkog propagandnog filma. To pokazuje dubinu toksičnog traga koji je on ostavio za sobom. 

Sam nalogodavac Jozef Gebels je mnogo pre toga zapisao: „Harlanov film ‚Jevrejin Zis ‘. Veoma veliko, genijalno delo. Antisemitski film, kakvo možemo samo da poželimo. Tome se radujem."  

Film je u posleratnoj Nemačkoj zabranjen za javno prikazivanje i može da se vidi samo pod specijalnim uslovima – na primer, za istraživačke projekte. 

Posleratni život Juda Zisa 

Lion Fojhtvanger se nije vratio u podeljenu Nemačku. Uspeo je svojom romansiranom biografijom slavnog španskog slikara „Goja ili tegobni put saznanja" da ponovo postane čitan i tražen pisac na nemačkom govornom području. Ali je svojim izdavačima i u Istočnoj i u Zapadnoj Nemačkoj stalno pisao iz Amerike da želi da da se uz ostala dela ponovo štampa i njegov najuspešniji roman „Jevrejin Zis".

Kakav je koban učinak imala nacistička epoha na svest Nemaca pokazuje odgovor njegovog frankfurtskog izdavača Eriha Venta. On je rekao da je nacističko vreme „u glavama proizvelo takva pustošenja, da čak i romani  kao  što je ‚Jevrejin Zis‘, kojem zaista niko ne može da pripiše antisemitske tendencije, i kojem ni jedan ozbiljan čovek takve tendencije ni danas ne može da prišije, ima antisemitsko dejstvo na otrovane mozgove zaostalih slojeva".  

Od pedesetih godina su se ipak pojavila prva obnovljena izdanja ovog romana u obe Nemačke, a u decenijama posle autorove smrti (1958. u Los Anđelesu) objvljeno je još niz izdanja na nemačkom govornom području. Kritičari su u Fojhtvangerovom Zisu Openhajmeru prepoznali metaforu modernog čoveka na razmeđu Istoka i Zapada.

U romanu „Sinovi“, drugoj knjizi istorijske trilogije „Josif Flavije“ odnos Zapada i Istoka – tada Rima i Jerusalima opisuje se ovako: „Car je postupao sa Josifom baš onako kako se oholi Rim uvek držao prema Istoku. Istok je bio stariji, civilizovaniji, imao je dublje veze s Bogom. Bojali su se tog Istoka, on je istovremeno čoveka i privlačio i plašio. Bio im je potreban, iskorišćavali su ga, i iskazivali su prema njemu čas blagonaklonost čas prezir”. 

Ne može se oteti utisku da je Fojhtvangerov lucidan uvid – jedan od mnogih – zapravo bio dat samo takvim ljudima koji su u sebi odnegovali i svoj Istok i svoj Zapad kako bi najdublje razumeli i propatili njihov ambivalentan odnos.  

Gustav, lik iz romana Opermanovi koji je iskusio koncentracioni logor, napisao je na poleđini jedne razglednice misao iz Talmuda. Ona bi mogla da bude i moto koji opisuje život Liona Fojhtvangera, a možda i život svakog ljudskog bića: „Zadato nam je da radimo na delu, ali nam nije dato da ga završimo".