Ernst Jinger - rat kao opijat

Osamdesetih su u naš svet ulazili brojni prevodi sa nemačkog. Pisci kao što su Ginter Gras, Hajnrih Bel, Zigfrid Lenc, Gotfrid Ben, Hans Magnus Encensberger. A da o imenima iz domena filozofije i ne govorimo – od Petera Sloterdajka preko Habermasa do Adorna. Među njima nije bilo jedno ime, za koje će se ispostaviti da je trebalo da bude tu, ako smo želeli da shvatimo jedno celo nemačko stoleće: Ernst Jinger.

Ne može čoveku da nedostaje ono o čijem postojanju malo zna. Kada sam početkom devedesetih otišao u Nemačku i uskoro počeo redovno da pratim feljtone i rubrike kulture vodećih listova, iznenadilo me je frekventnost upravo ovog imena – oko skoro stogodišnjeg pisca nisu prestajala da se lome koplja u poprilično žučnoj medijskoj diskusiji. Naročito kako se približavao njegov stoti rođendan 1995.

Tada je nemačka štampa bila moćna skoro kao i televizija. Uglavnom levo-liberalni novinari pisali su o Jingeru sa dosta ironije. Zapadnonemačke intelektualne elite nisu htele da imaju ništa sa prošlošću koju je on simbolizovao. Bio je relikt drugog vremena, odveć konzervativan čak i za neke delove umerene desnice. Sa druge strane, i u ponovo ujedinjenoj zemlji doživeo je pred smrt nekoliko značajnih priznanja među kojima je i Geteova nagrada 1982. A ona je opet rasplamsala diskusiju.

Od Legije stranaca do verdunskih rovova

Još kao mladić je pokazao da nije svakidašnjeg kova. Pobegao je u Alžir gde se priključio Legiji stranaca. Posle nekoliko brutalnih nedelja otac je diplomatskim putem isposlovao njegovo oslobađanje. U Prvom svetskom ratu je bio dobrovoljac. Ranjavan je 14. puta, poslednji put u grlo, čudom je preživeo. U rovovima između bitaka čita Tolstoja, Šopenhauera, Ničea, Šprenglera, Mopasana. Skuplja insekte i klasifikuje ih. Najmlađi je nosilac Ordena za zasluge, kolokvijalno poznatog kao Plavi Maks. Od ukupno 700 takvih odlikovanja većina je bila dodeljena oficirima viših činova. Samo 11 odlikovanja otišlo je u ruke učesnika rata sa nižim činovima. Jinger je bio najmlađi.

Mada je uoči izbijanja rata bio oduševljeni zagovornik herojske bitke, posle višegodišnjeg ratnog iskustva beleži u svoj dnevnik da se u njemu javlja čežnja za mirom.

Beleške iz rovova preuređuje posle u autobiografsku prozu "U čeličnim olujama" koja ga preko noći čini svetski poznatim.

Andre Žid je ostavio zapis da nije čitao lepšu knjigu o ratu. Od 1920. do kraja života Jinger je osam puta prerađivao tu knjigu. Usledio je niz dela u kojima je rat poprimio mitološke dimenzije.

Zbog svega toga nacisti su smatrali da će im ovaj pisac biti dobar saveznik. Međutim on je više puta odbio da bude na njihovim listama, nije hteo ni da se učlani u partiju. Čak je tridesetih javno osudio Hitlerovo gušenje nekih pokreta.

Jinger kao antisemita

Morao sam da se zapitam za šta su kod kuće, u Nemačkoj, zapravo optuživali Jingera? Između ostalog i za antisemitizam. Osnova za kritiku je njegov esej napisan po narudžbini za jedan konzervativni časopis 1930. "Južnonemačke mesečne sveske", koje su izlazile od 1904. posvetile su takozvanom jevrejskom pitanju celi septembarski broj. Od 14 priloga, šest su napisali Jevreji, dva predstavnici crkve, a uz Jingera je još pet nacionalno-konzervativnih autora zastupalo delom otvorene antijevrejske stavove.

Njegov tekst se zvao "O nacionalizmu i jevrejskom pitanju". Jinger zastupa „novi nacionalizam“, herojski nemački duh, sa kojeg će prirodno da otpadne sve što je strano. On odbija i monarhizam i tradicionalni konzervativni milje i liberalizam i boljševizam i fašizam. Zato pomalo ismejava prostački antisemitizam: "Antisemiti liče na neku vrstu lovca na bakterije, koji kada misle da su iskorenili jednu klicu, vide da su suočeni sa hiljadu novih. To je metoda koja mora da završi u maniji, i koja dovodi do toga da na svakom koraku vide kako sve vrvi od Jevreja kao što se vide beli miševi u delirijumu".  Jinger ne voli ni asimilovane Jevreje, ali im preporučuje asimilaciju ili – Palestinu.

Kao i većina desničara sve do danas, esencijalizuje identitete, pa udaljavanje pojedinca od svoje pripadnosti kao "suštine" on ipak ne vidi kao šansu već kao primer dekadentnosti. Hibridni ili višestruki identiteti prema njemu mogu da budu samo maske. Sa druge strane on poštuje ortodoksne Jevreje i cioniste, jer smatra da svaki narod ima pravo na svoju posebnost: „Bez sumnje, ona će u istoj meri povratiti teren, u kojoj i nacionalizam evropskih naroda dobija na zamahu“.

Svoj ničeanski intoniran, herojski nacionalizam neće izbaviti narode Evrope iz ralja modernih ideoloških pošasti, kako se Jinger nadao. Već će doprineti ponovnom padu u varvarstvo.

U tom kontekstu trebalo bi spomenuti jednu zanimljivu epizodu. Novi nemački parlament je izabran 13. septembra 1930. Hitlerova stranka NSDAP se u Rajhstagu pojavila u uniformama Šturmabtajlunga (SA). Nacisti su povećali broj poslanika sa 12 na 102. Skoro su udesetostručili svoju snagu, To je za jednog drugog pisca koji je u mladosti takođe bio perjanica konzervativne misli – reč je o Tomasu Manu – bio znak upozorenja. U Betovenovoj sali Berlinske filharmonije Tomas Man je održao svoj čuveni govor „Apel na razum“. Založio se za spas Vajmarske republike i za savez građanskih partija i socijaldemokrata. Među dvadesetak ljudi u smokinzima koji su potom glasno negodovali bili su Ernst Jinger i njegov brat Fridrih Georg.

Međutim, to je jedna strana medalje.

Jinger – Hitlerova neuzvraćena ljubav

Nacistička štampa ga je napala zbog odbijanja da prihvati ideologiju krvi i tla. Jinger im je potom zabranio da prenose njegove tekstove. Posle dolaska nacista na vlast, ponovo odbija da bude njihov poslanik, ne želi da se učlani u Nemačku akademiju književnosti niti da govori na Gebelsovom radiju. Jedan je od retkih nacionalističkih autora koji ni jednim potpisom nisu podržali Hitlera. Napustio je organizaciju hanoverskih vojnih veterana iz Prvog svetskog rata, kada su iz nje isključeni jevrejski članovi. U to vreme kuću mu pretražuje Gestapo.

Objavljuje roman „Na mramornim liticama" 1939. U njemu mnogi vide izrugivanje nacizmu i njegovim vođama. Gebels zabranjuje knjigu i predlaže Hitleru da Jingera pošalje u koncentracioni logor. Ali austrijski kaplar iz Prvog svetskog rata još uvek se divi neustrašivom poručniku i ratnoj legendi Jingeru, te odbija Gebelsov predlog.

U Drugom svetskom ratu mobilišu ga i šalju u Pariz kao vojnog administratora. Takođe je bio zadužen za sprovođenje smrtne kazne nad nemačkim vojnim dezerterima. Druži se sa umetnicima poput Pabla Pikasa i Žana Koktoa. Ostalo je zabeleženo da je Kokto 1942., kada je pročitao roman „Na mramornim liticama“ bio istinski začuđen da je ta knjiga uopšte mogla da bude objavljena u nacističkoj Nemačkoj.

Ratne godine u Parizu obuhvatio je knjigom „Bašte i ulice”. Kreće se u širem krugu oficira koji su jula 1944. pokušali da ubiju Hitlera. Ne mogu da mu dokažu učestvovanje u zaveri, ali ga otpuštaju iz vojske. Stariji sin mu je te godine poginuo na frontu, Jinger do smrti sumnja da je ubijen sa leđa.

Zanimljiv je njegov dnevnički zapis iz 1942. kao reakcija na neka saznanja o logorima smrti. On ih je bez ustezanja nazvao varvarstvom.

Posle rata odbija da bude denacifikovan, pa su mu knjige zabranjene četiri godine. Posle toga redovno objavljuje svoje knjige, cenjen je u inostranstvu više nego u Nemačkoj.

Za Jingera bi se moglo reći da je sklon francuskoj kulturi. „Mislim da imam francuske korene“, zapisao je jednom. To ne treba da čudi, jer je francuska književna publika za razliku od nemačke javnosti posle Drugog svetskog rata bez predrasuda prihvatila njegovo delo. Njegov odnegovani stil je Francuzima bio dovoljan razlog da ga čitaju.

Droge i opijenost

Jinger nije bio provincijski konzervativac krutog morala. Pre bi se moglo reći da je spadao u avangardističke nihiliste, koji su pokušali da u ideji herojske nacije pronađu spas. Ali privremeno transcedentalno iskustvo donosile su mu sve vrste opijata. U mladosti eter, kokain i hašiš. Kasnije meskalin i LSD. O tome je napisao knjigu „Droge i opijenost – približavanja“. Uživao sam čitajući je.

Razmotrio je istoriju upotrebe opijata u ljudskim civilizacijama, uključujući i umetničku reakciju na nju. Sve to je uporedio sa detaljno vođenim beleškama o sopstvenom konzumiranju opojnih materija, od nikotina, piva i vina, preko meksičkih obrednih gljiva do meskalina i LSD-a. Nastala je svakako jedna od najzanimljivijih knjiga o ovoj oblasti.ßNjegov pogled zadire duboko u našu kulturu i konstatuje: „Vino je izmenilo Evropu snažnije nego mač. Ono i danas služi kao medijum kultnog preobraženja“.

Pritom autor razlikuje orijentalni odnos prema drogama od zapadnog. Istočni čovek ume da odvoji vreme za opijate: "Droga igra ulogu Šeherzade koja sultanu tokom noći 'prekraćuje besane sate". Razlika između zapadnog, ubrzanog čoveka i istočnjaka je vidljiva na prvi pogled. Zapadnjak nervozno uvlači nikotinski dim na pauzi ukradenoj od mašinske logike rada. A istočni čovek uzima nargilu spreman da pusti vreme da teče pored njega.

Zapadna civilizacija stvara sintetičke droge, hemiju za masu: "U svetu rada i njegovih napona ta sredstva za mnoge postaju hrana nervima. O razmerama masovnog drogiranja može da se stekne predstava pri pogledu na centrifuge u farmaceutskim fabrikama, koje u brzom ritmu izbacuje tablete. One se sjedinjuju u tokove različitih boja koji se granaju naokolo sve dok ne pristignu u najudaljenija sela i domaćinstva".

Naposletku, naša civilizacija rada proizvodi skučenost: „Tamo gde život postaje vrlo skučen, opijenost je jedan od poslednjih preostalih resursa“. Jinger poziva za svedoke pisce koje jako ceni. Dostojevski, koji voli Pariz, čak i kada je grešan,  a u Londonu vidi čudovište, uočava razliku u opijanju. Pariz to čini radosno, vinski, a London turobno, besomučno, dikensovski.

Zašto?Jinger kaže da puritanski sever ima morbidnija opijanja od juga, te da je jedan od razloga svakako nedostatak vinske kulture. To je razlika između vina sa jedne i piva i žestine sa druge strane. Razlika između nektara i medovine. Na grčkom Olimpu su se bogovi opijali nektarom, u nordijskoj Valhali – medovinom.

Pohvala meskalinu

Jinger je probao mnogo toga, ali za njega meskalin ostaje jedinstven. On je tu u dobrom društvu. Od američkih bitnika do Kastanede, svi su pisali o svojim "putovanjima". Brojni su pisci koji su povremeno bili – psihonauti.

Oldus Haksli je 1954. napisao knjigu o svojim iskustvima na „meskalinskim putovanjima" koju je nazvao po jednom stihu Vilijama Blejka „Vrata percepcije" (The Doors of Perception). Po toj knjizi je jedan od mojih omiljenih bendova dobio naziv – Dorsi. Jinger je slično doživeo ovu drogu koja je starosedeocima Meksika odvajkada bila poznata – dobijali su iz pejota, vrste kaktusa.

"Meskalin i njegovi srodnici deluju brutalnije, zapovednički (za razliku od opijata); oni ne vode samo u svet slika i njegove palate nego i duboko dole pod svodove. Rana opažanja ponovo postaju verodostojna. Stimulansi i narkotici manipulišu vremenom, koje šire ili ubrzavaju, ali ovde se otvara zemlja; izvire prvobitna moć koja stvara vreme". Na drugom mestu beleži još jedno meskalinsko iskustvo: "Sada se vreme podiže kao kakva zavesa. Ne ova ili ona sudbina, već sudbina u zbiru, sudbina kao planina, baca unapred svoje senke".

Najverovatnije zbog ovakvih iskustava opijenost je nazvao "pobedničkim hodom biljke kroz psihu". Za njega je ekstaza "kidanje čulima istkanih zastora".

U snu je svako genijalan

U mestu Vilfingenu Februara 1970. – Jingeru je bilo 75 godina – posle ručka sa švajcarskim prijateljem Albertom Hofmanom, čovekom koji je otkrio LSD, stavlja ploču sa Mocartovom muzikom na gramofon. Zajedno konzumiraju LSD. To su uradili jednom, još 1951. Tada je Jinger rekao da je u odnosu na meskalin LSD mala maca. Ispostavilo se da je samo trebalo prilagoditi dozu. Ovaj put je Jinger pokušao da zapiše ono što vidi, oseća, delove razgovora. Na početku, kada su boje predmeta i okoline počele svoju kaleidoskopsku igru autor se zapitao: „Da li se naše opažanje izoštrava? Ili materija postaje ofanzivna? Ili nikada nećemo razlučiti?“. 

Interesantno je da je Hofman, koji je bio 11 godina mlađi od Jingera, takođe prevalio stotu – umro je 2008. u sto drugoj godini života.

• Misteriozni slučaj koji otkriva mračne tajne moćnika: "Memoria" Davida Lagerkranca u prodaji
• U Americi na današnji dan objavljene "Avanture Haklberija Fina"
• Objavljena zbirka pesama za decu "Da sam ja neko" Milene Dimitrijević

Ljubitelj opijata, ljubitelj mira?

Zašto su amblemskom piscu nemačke desnice, kontroverznom, kritikovanom ali nagrađivanom i cenjenom autoru bile potrebne droge? On nije bio zavisnik, već eksperimentator. Njega je zanimala umetnička i životna snaga. "Snaga navire iz korenja, dolazi iz snova – tamo je svako genijalan".

Droge su bile jedini način da potone u san, a da ostane budan.

Nešto dalje, na kraju knjige Jinger će reći: "Samo u snovima skepsa nam nije potrebna i nijedan pokušaj da se slike razluče ne doseže do temelja. Stari su mislili da u snovima mi mislimo i delamo kao bogovi". 

Ništa neobično za velikog pisca koji dolazi iz nemačke tradicije. Helderlin je u svojoj možda najpoznatijoj pesmi "Suđajama" zatražio samo još jedno leto, jednu jesen, da mu pesma sazri. Onda će, ako mu to bude uslišeno,  blažen otići u svet senki. „Jednom živeh ko bogovi, više ne treba“. To je mogao da bude moto ove Jingerove životne potrage za arhaičnom snagom snoviđenja.

Zajedno sa tadašnjim francuskim predsednikom Miteranom i nemačkim kancelarom Kolom 1984.  Ernst Jinger je obišao vojnička groblja iz Verdunske bitke.  Mada je često naglašavao da ne povlači ni jednu jedinu napisanu reč, tada je izjavio da je ideologija rata u Nemačkoj pre i posle Velikog rata bila "kobna greška". On je kao mladi belicista svojski učestvovao u pravljenju te istorijske greške. Umro je u sto drugoj godini života, februara 1998. A krajem marta 2025. navršio bi 130.