"Emilija Perez" oduševljava Holivud i nanosi bol Meksiku FOTO

Ozloglašeni narko-bos podvrgne se operaciji da bi počeo nov život kao žena, ali se posle operacije vrati u staro okruženje da bi opet okupio porodicu.

Francuski režiser Žak Odijar stvorio je mjuzikl "Emilija Perez" sa suptilnim pesmama i umetničkim plesom.

Film s velikim emocijama. Holivud je oduševljen. Film ima 13 nominacija za prestižnu nagradu Oskar. Pre toga je film dobio četiri Zlatna globusa Holivudskog udruženja stranih novinara.

Ali u Meksiku film "Emilija Perez" ne nailazi na takve reakcije. Niti je film sniman na originalnim lokacijama u Meksiku, niti su angažovani meksički glumci.

• Slavni ne sakrivaju emocije zbog nominacija za Oskara: "Ne mogu da prestanem da plačem" FOTO
• Ona je prva transrodna glumica nominovana za Oskara
• Sve o filmu koji je dobio čak 10 nominacija za Zlatni globus VIDEO

Film je snimljen u jednom studiju kod Pariza. Pred kamerama su, sa izuzetkom Adrijane Paz, uglavnom glumci koji nisu iz Meksika: Špankinja Karla Sofija Gaskon pojavljuje se kao narko-bos, a u ostalim važnim ulogama su američke glumice Zoi Saldana i Selena Gomez.

Iskorišćava li film meksičku krizu?

Meksička novinarka Sesilija Gonzalez smatra da je film pun stereotipa i svedoči o "nepoznavanju Meksika i manjku poštovanja prema toj zemlji".

Na platformi Iks napisala je da "Emilija Perez" koristi "jednu od najgorih humanitarnih kriza sveta" – masovno nestajanje ljudi u Meksiku.

Meksički kamerman Rodrigo Prieto, koji radi u Holivudu, rekao je da film deluje „neautentično“ – ako se zanemari Adrijana Paz.

Ona je u filmu glumila udovicu žrtve kartela i bila je prisutna na konferenciji za medije na kojoj se čula oštra kritika filma. Adrijana Paz reagovala je neočekivano. Otkrila je kroz suze da je pre 15 godina i sama bila žrtva otmice. Onda je doživela slom pred kamerama.

Meksiko decenijama doživljava niz stravičnih zločina. U ratu narko-bosova i njihovih kartela svakodnevno nestaju ljudi, otimaju ih i vrše se pogubljenja.

Do avgusta 2024. je Nacionalni registar iščezlih i nestalih osoba (RNPDNO) zabeležio 116.386 imena nestalih. Do danas je osuđeno 40 počinilaca otmica.

"Često su državni organi umešani u otmice. Veoma mali broj je rasvetljen", kaže za Dojče vele (Deutsche Welle) Fransoaz Grev, koja radi za Nemačku koordinaciju ljudskih prava, mrežu organizacija za zaštitu ljudskih prava i crkvenih humanitarnih organizacija.

Literatura i filmovi o nasilju u Meksiku

Nestajanje ljudi bez traga je uticalo i na meksičku književnost. Novinar Antonio Ortunjo je u svojoj knjizi "Nestali", koja je prevedena i na nemački 2019, ispričao priču o luksuznoj vili koju gradi mafijaški preduzetnik.

Ortunjo je rođen 1976. i tom knjigom je razgolitio svoj rodni grad Gvadalaharu, koja je postala simbol svega što je u Meksiku krenulo po zlu: trgovina narkoticima, korupcija, privredni kriminal, nasilje. Gvadalahara je sedište moćnog narko-kartela.

Sa poznatim romanom "2666" o seriji ubistava žena u Meksiku, čileanski pisac Roberto Bolanjo podsetio je svetsku javnost na masovno umiranje u Meksiku.

Film "Bez posebnih znakova" (Sin señas particulares), koji je u Nemačkoj prikazan kao „Šta se dogodilo u autobusu 670“, snimljen je 2020.

Režiserka Fernanda Valadez ispričala je priču o tome kako jedna majka u Meksiku očajnički traži nestalog sina.

Sada je film "Emilija Perez" dotakao istu temu. Meksički pisac Horhe Volpi nazvao je film "frivolnim dovođenjem u zabludu".

• Nominacije za Zlatni globus 2025: Jedan film dominira FOTO
• "Otkažite Oskare"; Nižu se reakcije na nominacije, ljudi su nezadovoljni
• Objavljene nominacije za Oskara 2025: Evo ko je u trci za najprestižniju filmsku nagradu

On je postavio pitanje:

"Svirepi šef kartela, koji na savesti ima na stotine ubistava, preobrazi se u osećajnu ženu koja se posvećuje najslabijima?“ Volpi je na platformi Iks film nazvao neoprostivim „narativnim žongliranjem".

Dodao je da će "Emilija Perez" možda dobiti nagrade, "ali i prezir žrtava".

O svemu se izjasnio i režiser Žak Odijar u intervjuu za nemački dnevni list "Tagescajtung":

"Pričam o socijalnoj i političkoj stvarnosti, ali nikada nisam hteo da snimim dokumentarni film o Meksiku ili o promeni pola neke osobe. Koristim prenaglašenu formu, artificijelnost mjuzikla i melodrame, kako bih emocionalno ispričao svoju priču".

I zaista, film "Emilija Perez" je u strukturi i dejstvu sličan operi. Uvek kada priča postaje emotivna, počinje muzika, akteri počinju da pevaju ili igraju.

"Ovde su pesme integralni deo radnje, a ne samo usputni ukras."

Narativ koji Meksiku nanosi bol

Odijar je radnju svog mjuzikla smestio u Meksiko i samo se sporadično dotakao problema nestanka ljudi. Jedna scena prikazuje žene nestalih i ubijenih muškaraca koje pevaju pesmu "Para".

Režiser kaže da u Meksiku zaista postoji hor udovica žrtava kartela.

Režiser je odgovorio na kritike:

"Pravo pitanje je da li je legitimno da govorim o određenim temama. Smem li kao beli, heteroseksualni Francuz u svojim sedamdesetim, da se pozabavim promenom pola? Ili bolom porodica žrtava kartela? Pa, mislim da smem. Živim u ovom svetu, čitam i primećujem, razmišljam. I zašto to ne bih smeo da formulišem i izrazim, svejedno da li govorom, pesmom, čak igrom?"

Upravo velika pažnja koju je izazvao film jeste problematična za Fransoaz Grev.

Prema njoj, "krajnje je upitno" predstavljanje narko-bosa kao aktiviste za zaštitu ljudskih prava. Ona ipak dodaje da je, uprkos svim kritikama, na snazi umetnička sloboda.

"On može da snimi film kakav hoće". Ali dodaje da ne treba da se smetne sa uma koliko je ta tema bolna i goruća u Meksiku, te da svako ko se prihvati takve teme mora do izvesne mere preuzeti odgovornost za to koji narativi se stvaraju i na kakav odjek nailaze.