Muzejski hlad

Staro sajmište je u ponedeljak ujutro jedno od najmirnijih mesta u gradu. Prolazim ispod Brankovog mosta. Na drugoj obali budi se velegradska košnica. Ovde, na šetalištu kraj Save, tu i tamo promakne neki sportski entuzijasta. Iako je rano, sunce je već nemilosrdno. Iza restorana Nacionalna klasa prelazim ulicu i prilazim Muzeju savremene umetnosti. To je jedna od građevina koje su mi se oduvek dopadala.

Kažu da je oblik građevine nastao po uzoru na polimorfni kristal, sačinjenim od šest kubusa sasečenih uglova. Beli mermer i staklo. Projekat arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović, za koji im je na dan otvaranja Muzeja 1965. dodeljena Oktobarska nagrada Beograda sve do danas izgleda savremeno, njegov skladan i radikalan modernizam kao da odbija da ostari.

Park skulptura jugoslovenskih umetnika oko Muzeja ujedno je i omaž jednoj zemlji i kulturnom prostoru koji se rascepkao.

Najpre me zainteresuje figura humanoida koji podseća na vanzemaljca. Priđem bliže i ustanovim da se radi o umetničkom delu Matije Vukovića iz 1962. koje se zove „Rudar". Ovaj srpski vajar je svojim skulpturama zaista ostavio prepoznatljiv trag na mnogim mestima na kojim sam bio. Sećam se njegovih radova iz Vrnjačke Banje, ili iz Kragujevca – tamo je njegova skulptura postavljena na mestu sa kojeg je krenula prva Titova štafeta.

Nešto dalje me privlače dve neobične skulpture. Shvatam da su se pre sedamdesetak godina avangardistički postupci posle raskida sa doktrinom socijalističkog realizma začuđujuće raskošno razvili baš u vajarstvu.

Ivan Sabolić je svoje Koritarke stvarao u period od 1957. do 1960. Znam da je koritar čovek koji izrađuje korita, te da novoj generaciji verovatno valja objasniti šta je korito. Ali to nije važno za ove Koritarke. One su toliko stilizovane da izgledaju kao bića sa druge planete, a ne kao žene koje nose korita na glavi.

Setim se da je Sabolić autor najpoznatijeg tuzlanskog spomenika koji je podignut u čast husinskim rudarima i njihovoj pobuni. Tako se tog jutra ukaže jaka tematska veza između Vukovića i Sabolića, vidljiva verovatno samo meni.

Bilo je još zanimljivih radova oko Muzeja, ali ja sam jutros rešio da ga vidim iznutra.Tu me čekaju pet izložbenih nivoa povezanih stepenicama. Rekonstrukcija ovog arhitektonskog bisera trajala je neobično dugo – od 2008. do 2017.

Portir me moli da sačekam, koleginica koja pušta posetioce u Muzej još nije za pultom. Nigde nikoga. Pitam portira da li sam jedini posetilac. On kaže da ih ima još dvoje, gore na spratovima.

Zdanje se kupa u svetlosti koja dopire kroz velike prozore. Odmah osećam dobru energiju ovog mesta. Stiže i dama koja zna šta danas vredi da se pogleda. Izložba Mikelanđela Pistoleta „Preventivni mir“, a nivo iznad pregled stvaralaštava protokonceptualiste Vladana Radovanovića.

Formula stvaranja

Mikelanđelo Pistoleto je prošlog leta napunio devedesetu. Bogat umetnički život italijanskog akcionog, konceptualnog umetnika i  teoretičara umetnosti sažet je u beogradsku izložbu „Preventivni mir".

Suočio sam se sa njegovim najpoznatijim delom odmah posle savladavanja prvog stepeništa u Muzeju.

Artefakt koji zatičem spada u najčuvenija dela umetničkog pravca koji se zove Arte Povera – siromašna ili jadna umetnost. Nastala je krajem sedamdesetih godina prošlog veka na severu Italije. Umetnici su počeli da koriste banalne, svakodnevnih materijale i predmete.

Kultno delo „Venera od krpa“ je učinilo ime Mikelanđelo Pistoleto svetski poznatim. Boginja Venera naspram brda odbačene odeće – instalacija je sve aktuelnija. Klasična lepota u civilizaciji koja se guši u sopstvenom otpadu. 

Pistoleto je sin restauratora iz Torina, od malena je bio suočen sa finim zanatskim veštinama i poznavanjem umetničkih tehnika. Ali je izabrao neobičan put. Njegovi autoportreti su predstavljali spoj različitih materijala, ofset štampe, fotigrafije ili kolaža na čeličnim pločama koje su zapravo ogledala.

Kad smo već kod kolaža – svi ih zamišljamo kao ravnu površinu na kojoj umetnik kombinuje različite materijale.

Međutim, Pistoleto nam pokazuje da to ne mora biti tako.

Još od kraja šezdesetih umetnik se bavi sferičnim kolažima od novina. Čuveno je postalo kotrljanje lopte napravljene od novinskog papira ulicama Torina, koje je izvedeno godine 1967.

Beogradska lopta je izrađena  specijalno za ovu izložbu od beogradskih štampanih proizvoda. Tri metra u prečniku, nije predviđena za kotrljanje. Mada bi popljuvane beogradske ulice, ukrašene psećim izmetom bile idealna staza za umetnikovu novinsku kuglu. Tek tada bi postala suštinski istinita.

Mikelanđelo Pistoleto je u svom teorijskom radu došao do „Formule stvaranja". Nju je izveo iz matematičkog simbola za beskonačno. Ta na bok oborena osmica prepoznatljiva je u nekoliko njegovih radova na izložbi.

Simbol zatičem kao neku vrstu lustera od ponjave ili kao šaru na tepihu. Vraćam se tabli na kojoj je prikazana „Formula stvaranja".

Umetnost u potrazi za ovakvom formulom neminovno poprima metafizički karakter.

Put od matematičkog simbola za beskonačno do modifikovane Formule stvaranja odveo je umetnika širom sveta. U ranim fazama, od 2021. godine, izlagana je u Bolonji, Šangaju, Ljubljani i na drugim mestima. Umetnik je ovaj rad razvijao u dijalogu sa naučnikom Gvidom Tonelijem. Na ekranu ispod table vrti se objašnjenje Formule. Nisam siguran da je do kraja razumem. Ali nije važno. Utešno je da postoji.

Muzičar kao protokonceptualista

Penjem se iz Pistoletovog sveta u svet Vladana Radovanovića. On je rođen oko pola godine pre italijanskog umetnika, a preminuo je prošle godine. Njegov značaj za savremenu jugoslovensku umetnost je od šezdesetih rastao iz decenije u deceniju. Pritom je Radovanović imao formalno muzičko obrazovanje, što mu je verovatno pomagalo da svet vidi drugačije od njegovih kolega koji su obrazovani na likovnim akademijama.

Nakon što je diplomirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu sve do početka sedamdesetih predavao je u muzičkoj školi. Već 1958. sa još nekoliko umetnika osniva grupu Mediala, koju napušta 1969. Osnovao je i vodio Elektronski studio Radio-Beograda. Eksperimentiše sa muzikom za traku od 1961., pet godina kasnije postaje pionir eksperimentalne elektronske muzike kod nas, kompjutere upotrebljava od 1976.

Međutim, njegov san o stvaranju sinestezijske umetnosti, koja bi zaokupila sva čula, odvodi ga i vizuelnim umetnostima. Počelo je beleženjem snova, ideja, zamisli koje ne liče na dotadašnju umetničku praksu. Neke od snova je vizuelizovao.

Sam Radovanović kaže da je za njega ključna bila godina 1953. kada je iskoračio iz uobičajenog razmišljanja o umetnosti. Takozvani projektizam koji je ustanovio Radovanović uključivao je mentalna istraživanja. Na neki način, ideja je postala važnija od realizacije koja je neka vrsta ilustracije ideje. Jedan od teoretičara konceptualizma Miško Šuvaković, nazvao je taj pristup protokonceptualnom umetnošću – konceptualizmom koji se pojavio trinaest godina pre njegove stvarne pojava na međunarodnom planu.

U isto vreme je skovao termin „vokovizuelno" koji podrazumeva vizuelni, zvučni, kinetički, prostorni medij kombinovan sa jezikom i simbolima. Kasnije je sve to transformisao i u kompjutersku grafiku.

Zvuci koji se čuju u Muzeju dok obilazim izložbu Radovanović je nazvao  metamuzikom. Stvarao je i objekte koji mogu da se dodirnu – pipazone i taktizone. Njegova neobično plodna potraga za umetničkom praksom koja ne želi da bude obična umetnost dala je rezultate na više polja. Vladan Radovanović je verovatno jedan od retkih umetnika koji su nagrađivani i u likovnoj i u muzičkoj i u književnoj oblasti. Sebe nije video ni kao književnika, ni kao kompozitora ni kao vizuelnog umetnika. Već kao stvaraoca koji organizuje međuprožimanje svih tih delatnosti. Uporede li se datumi pojavljivanja njegovih radova i ideja i onoga što se zbivalo na svetskoj avangardnoj umetničkoj sceni, jasno je da je ovaj čovek stalno bio korak ispred svog vremena.

Umetnikov video koji objašnjava neka njegova osnovna razmišljanja o rečima, porukama, oblicima, zvucima i njihovom međuodnosu, završava se slikom telegrama u kojem piše: SVE REČI POTROŠENE STOP PREKINI SA PISANJEM STOP PREKINI SA DISANJEM STOP SA STOP.

Telegram je potpisan sa VLADAN.

Pred kraj svog aktivnog stvaralačkog perioda Radovanović stvara instalaciju pod nazivom „Molitveni doručak pod okriljem Belog anđela“.

Ovaj rad propraćen odgovarajućom zvučnom zavesom zapravo je odgovor na pitanje kako može da izgleda mistika avangardnog umetnika.

Beli anđeo kao  kreacija u zrelom dobu ovog umetnika, obuhvata i religioznu estetiku, ali je transformiše u avangardnom ključu.

Ponovo silazim iz Radovanovićevog sveta u svet koji je decenijama gradio Mikelanđelo Pistoleto.

Ono što Muzej savremene umetnosti čini jedinstvenom tačkom na umetničkoj mapi Beograda jeste mogućnost dijaloga između zasebnih umetničkih univerzuma. A taj se dijalog dešava u oku posmatrača.

Pre nego što izađem iz Muzeja odlučim da prođem kroz jedan objekat koji je postavljen na raznim mestima u Muzeju. Pistoleto je u Beogradu izložio sedmoro „Vrata“. Njih je nazvao „Znak umetnosti“. Presek dva trougla u koje je upisano ljudsko telo. Pored njega stoji objašnjenje da „sugeriše ujedno prisustvo i odsustvo umetnika".

Prošao sam kroz taj znak, sišao niz stepenice i izašao u vreli avgustovski ponedeljak. Dok hodam bezljudnim parkom vidim muškarca i ženu kako na klupi u dubokoj hladovini živo razgovaraju znakovnim jezikom. To bi se verovatno svidelo i Vladanu i Mikelanđelu. Meni je ostalo da odem kući i zapišem ovo, pa da tako obezbedim sopstveno istovremeno prisustvo i odsustvo u tekstu koji potpisujem.