Privatizacija opasna po život

Eeee, pa da, a zamislite kako je tek devojkama u takvim situacijama! Neudate, zatrudne, dripac nece ili ne ume da se izbori sa situacijom, a na poslu- otkaz...
I posto sam bila devojka u tim kriznim godinama, resila sam preventivno da se prevaspitam i ispunila svoj cilj- "udaj se za bogatasa, samo nek je dobar prema tebi". Kako sam zahvalna Bogu sto mi je tada poslao svog sadasnjeg muza!
Tako da brate vise ne mislim ni o cemu- deca zdrava, poodrasla, ja mogu da se bavim onim sto sam oduvek htela- kucni poslovi i setnje po prirodi, kuvanje zdravog rucka svaki dan.
Devojke, sta god da radite, ako se dobro ne udate, manje vise presesce vam sve. Ozbiljno!
Znam ja da "ko ne rizikuje taj ne dobija" ali onaj ko ne rizikuje taj ni ne moze da izgubi...
Mnoge moje drugarice su "vrisnule" tih nesrecnih 90ih, evo ih sada sve mi zao kad ih vidim onako bolesne, ispijene, sa podocnjacima do zemlje, samo da bi dosle do nekog bednog "svog dinara". Sve obrazovane, a samo jedna od njih 5 ima dete, i to dete koje nikad more ni planinu nije videlo. Nisu one krive, kriva je drzava. I kao sto neko rece, moze sve to sa mnogo vise ljudskosti.
Ali ja sam, znajuci da u razmisljanjima ko je kriv a ko nije ne dobijam nista sem da mi godine prolaze, izabrala svoj put. I ne da mi nije zao nego mi je ekstra drago. Mozda sam i takav tip- nikad nisam mogla da se zaljubim u nesposobnog muskarca.

Ko kroz to nije prošao ne zna koliko je to stresno. Ja i danas radim u istoj kompaniji i zadovoljan sam, ali vreme koje sam proveo na poslu ne znajući hoće li mi reći da sutra ne dolazim na posao i razmišljajući kako ću prhraniti porodicu mi je skratilo život za bar pet godina. Nije problem u privatizaciji već u obrazovanju i moralu onih koji kupuju preduzeća, može to i sa mnogo manje stresa i više ljudskosti.

Eeee, pa da, a zamislite kako je tek devojkama u takvim situacijama! Neudate, zatrudne, dripac nece ili ne ume da se izbori sa situacijom, a na poslu- otkaz...
I posto sam bila devojka u tim kriznim godinama, resila sam preventivno da se prevaspitam i ispunila svoj cilj- "udaj se za bogatasa, samo nek je dobar prema tebi". Kako sam zahvalna Bogu sto mi je tada poslao svog sadasnjeg muza!
Tako da brate vise ne mislim ni o cemu- deca zdrava, poodrasla, ja mogu da se bavim onim sto sam oduvek htela- kucni poslovi i setnje po prirodi, kuvanje zdravog rucka svaki dan.
Devojke, sta god da radite, ako se dobro ne udate, manje vise presesce vam sve. Ozbiljno!
Znam ja da "ko ne rizikuje taj ne dobija" ali onaj ko ne rizikuje taj ni ne moze da izgubi...
Mnoge moje drugarice su "vrisnule" tih nesrecnih 90ih, evo ih sada sve mi zao kad ih vidim onako bolesne, ispijene, sa podocnjacima do zemlje, samo da bi dosle do nekog bednog "svog dinara". Sve obrazovane, a samo jedna od njih 5 ima dete, i to dete koje nikad more ni planinu nije videlo. Nisu one krive, kriva je drzava. I kao sto neko rece, moze sve to sa mnogo vise ljudskosti.
Ali ja sam, znajuci da u razmisljanjima ko je kriv a ko nije ne dobijam nista sem da mi godine prolaze, izabrala svoj put. I ne da mi nije zao nego mi je ekstra drago. Mozda sam i takav tip- nikad nisam mogla da se zaljubim u nesposobnog muskarca.

Ko kroz to nije prošao ne zna koliko je to stresno. Ja i danas radim u istoj kompaniji i zadovoljan sam, ali vreme koje sam proveo na poslu ne znajući hoće li mi reći da sutra ne dolazim na posao i razmišljajući kako ću prhraniti porodicu mi je skratilo život za bar pet godina. Nije problem u privatizaciji već u obrazovanju i moralu onih koji kupuju preduzeća, može to i sa mnogo manje stresa i više ljudskosti.