Predstava koja je uzbudila Hrvatsku

Beogradska publika koja je nedavno u JDP-u mogla videti zagrebačku predstavu Generacija 91-95 u režiji Boruta Šeparovića, na temu poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini, bila je zatečena hrabrošću ovog režisera u suočavanju s nedavnom prošlošću. To je bilo zapravo prvi put da neko u pozorištu na takav način govori o ratovima iz devedesetih. Zagrebački poznavaoci rukopisa ovog provokativnog režisera, jednostavno su se pitali: šta je sledeće na tapetu? Jer Šeparović (inače, vođa kultne trupe Montažstroj) neprestano polemiše s predrasudama ili svetim istinama hrvatskog društva. Jedanput, on dovodi nezaposlene žene pravo sa ulice na pozornicu, drugi put govori besno o upropašćenoj privredi u ime nove države, a treći put predstavu stavlja u tramvaj i s publikom obilazi mesta mafijaških obračuna u centru Zagreba.

Prošlog vikenda, u istom Zagrebačkom kazalištu mladih, osvanula je nova Šeparovićeva predstava opet pomalo zloslutnog naziva - Mauzer. Tehnički rečeno, predstava je naslonjena na dva prozna teksta, na slavnu Kišovu Grobnicu za Borisa Davidoviča i na manje poznato dramsko delo Mauzer Hajnera Milera, uz nešto aktuelnog dopisivanja u hodu. Iz opšteljudskog aspekta, ova predstava tematizuje pitanje šta je istina o pojedincu u vrtlozima istorije, a sasvim konkretno bavi se hrvatskim generalom Antom Gotovinom i ubijenim srpskim civilima nakon vojne akcije „Oluja“. Kako predstava odmiče publici postaje jasno da kroz gomilu „istina“ koju pojedinac ima o sebi ili društvo o njemu, skupa se moraju probiti do one istine koja odgovara na pitanje da li je on - u ime revolucije, domovinskog rata ili golog kriminala - činio ili dopuštao zločine nad nedužnim ljudima.

„Građani, tko ne želi sudjelovati u ovoj predstavi može da izađe napolje“, ponavljaju nekoliko puta narogušeni glumci, izvlačeći gledaoce na pozornicu.

„Tko ste vi Borise Davidoviču Novski“, upiru prstom istražitelji u svakoga iz publike koji je morao da stane pod čkiljavu sijalicu na sredini pozornice.

U tom suočavanju ne radi se toliko o nečem naročito avangardnom nego o tome da, tako optuženima i nezaštićenima na goloj pozornici, odjednom nama samima počinju navirati pitanja o istinama i kukavičluku vlastitih života. Ako je mnogo toga u našim životima bilo manipulacija, onda i „kazalište laže“, uzvikuje Borut Šeparović, pa onda u postupku totalnog preispitivanja i ono mora pod električnu lampu. Zato u jednom trenutku izvedbe glumci privatno ogoljuju sami sebe i imaju potrebu reći zašto igraju ovu predstavu. Zbog uverenja, taštine ili para? „Ja igram sve, i zločince i revolucionare i predstave protiv crkve i one za nju i nemam nikakav stav o tome, kazalište smatram besmislenim, igram zato da otplatim kredit, igram zato jer moram“, prilično uverljivo priznaje pred publikom jedan od glumaca.

Ovakvim upadom dokumentarizma i privatnosti na scenu, pozorište Boruta Šeparovića se ne skriva iza „posvećenosti i angažmana“ i želi bar da laže što manje; o sebi, o socijalizmu ili o Tuđmanovoj Hrvatskoj.
Tako predstava dolazi do pitanja ko je ko u najnovijim prevratima, kada su ljudi ponovo masovno presvlačili kapute i kleli se novim bogovima nacije. Publici se upućuje Milerova dilema „čemu umiranje ako je oslobodiocima cijena sloboda“ i završno pitanje:
„Tko ste vi Ante Gotovina? Što ste radili u Legiji stranaca a što posle toga? Jeste li vi zločinac, heroj, patriot ili avanturist? Šta ste radili u akciji `Oluja`“?

Tri glumca paralelno odgovaraju na to pitanje kao da se nalaze u kvizu Najslabija karika i na taj način čini se da se nimalo svečano spustila jedna istorijska zavesa: od sovjetskih nameštenih sudskih procesa do današnjih nacionalističkih terevenki, istorija i mi u njoj samo smo jedan nakazni reality show, u kome su se pomešali dobri i loši momci i gde velike laži gutamo kao opravdane razloge. Iskonstruirali smo i svoje i tuđe biografije i biografiju vlastite zemlje onoliko koliko nam je u jednom trenutku trebalo i s obzirom da malo istine ima u svemu tome, ostali smo prazni i nesretni. Na kraju glumci unose ogromnu hrvatsku zastavu i pokušavaju je oribati četkama, što deluje više kao groteska, a ne kao katarza. Dok glumica čita stvarna imena pobijenih srpskih civila nakon akcije „Oluja“ u dvorani vlada mukla tišina, a na scenu polako pada mrak...

U ovoj predstavi mnogo se viče, unosi u lice, puca glasno iz mauzera „kojeg je voljela Oktobarska revolucija“, oštro istražuje o našim uverenjima nekadašnjim i sadašnjim i publici se pod nos stavljaju ratni zločini iz domaćeg dvorišta i još sveži leševi iz poslednjih ratova.

Usput, predstava Mauzer na određeni način ima sličnu sudbinu kao i Misa u a-molu prema istom tekstu Danila Kiša i u režiji Ljubiše Ristića od pre 30 godina. Kao u svoje vreme Misa, tako i Mauzer danas „pomera granice“, radikalno suprotstavljen ne samo konvencionalnom kazalištu nego i socijalnom kukavičluku i mitomanskom načinu mišljenja. U tom smislu Misu je prezentovala tadašnja politička vrhuška, a nakon Mauzera već se u zagrebačkoj štampi najavljuje da će „politički afiniteti gledatelja bez dvojbe utjecati na konačnu percepciju predstave“. Čak i izbor pomalo autsajderskog mesta za ove predstave ima u sebi nešto paradigmatično: i jedna i druga izvedene su u pozorištima (i) za djecu: Misa u a-molu u Mladinskom gledališču u Ljubljani a Mauzer u Zagrebačkom kazalištu mladih. Razlika među njima samo je u tome što je o zločinima nakon Revolucije onda (u Jugoslaviji) malo ko znao, ali su o njima svi želeli da pričaju, a danas o zločinima nakon „Oluje“ svi znaju ali o njima (u Hrvatskoj) malo ko želi da govori.

U tom smislu i reakcije publike nakon premijere bile su konfuzne. Bilo je onih koji su na prvi spomen hrvatskog generala Gotovine uvređeno izašli iz dvorane, bilo je iskreno potresenih, ali i onih - ti su bili u većini - prilično zbunjenih, koji nisu znali šta zapravo da misle. Ova predstava je veoma dobro pokazala antijunaštvo s obe strane scenske rampe, iznad kojeg visi to teško pitanje koje nas čeka i nakon smrti: zbog kojih je to onda ideala na ovim prostorima moralo da pogine 150.000 ljudi i tri miliona da pobegne neznano kuda?

Borut Šeparović: Mala popravka sveta
Kišova Grobnica za Borisa Davidoviča vodi nas i do pitanja suvremenosti i do biografija svakoga od nas i do onoga što smo činili i činimo u vremenu u kojem živimo. To onda jest razlog za ovu predstavu. Da li se netko drugi na ovim prostorima bavi problemom vlastite odgovornosti u ratovima i nakon njih nije moje pitanje, ne bavim se odnosom reciprociteta među državama i narodima. Samo znam da postoje mrlje na biografiji moje zemlje, ili sjenke na mojoj vlastitoj savjesti i savjesti ljudi oko mene i o tome želim govoriti. Kazalište u tom smislu ne može učiniti previše, ali ako može barem malo doprinijeti popravku svijeta u kojem živim, ja sam zadovoljan.