Kultura

Četvrtak, 06.07.2006.

17:08

PREDVIDLJIVO I OPRAVDANO EUFORIČNO

Bio sam čvrsto odlučio da ove godine od sebe odbijem sve pritužbe na organizatore Exita, da prestanem da im solim pamet i da se ponašam kao profesionalni novinar na profesionalnom festivalu- da jedem, pijem, zabavljam se i zaradim neke pare na tome.

Izvor: EXIT 06 - Main Stage, Petrovaradinska tvrðava

Default images

U tom smislu moj bliski susret sa životom "sa one strane zakona" formalno se desio pre Exita.

Moja zapanjujuća sličnost sa azerbejdžanskim teroristom na fotografiji za akreditaciju, ali i sa malo poznatim muzičkim kritičarem na fotografiji iz lične karte navela je Exitove press zečice da provedu jedno 10 minuta u otkrivanju da li su osoba A, osoba B iste kao i osoba C koja stoji pred njima.

Stvar je u moju korist presudila šefica službe. Na žalost, ovako genijalan sistem distribucije akreditacija nije pomogao da svi akreditovani novinari i dobiju svoju akreditaciju. No, o tome više u "Kuriru".

Ako na akreditaciji piše Slobodan Vujanović, i u ličnoj karti piše Slobodan Vujanović, onda je mala verovatnoća da sam ja Mira Adanja-Polak.

Na THE CARDIGANS kasnim(o). Mnogo. Ali, ispod tvrđave čuju se prepoznatljivi glas Nine Persson. The Cardigans su odlično odabran "otvarač" ovogodišnjeg Exita. Ziheraški možda, ali potaman "Lovefool generaciji" i efektima globalnog zagrevanja.

Moram da priznam da me je euforija okupljenih, čak i u najposlednjijim redovima, impresionirala. Cardigans su nekako ostali svima dostupno otkriće iz perioda piratskih ("bugarskih") diskova, i ovacije sa kojima su ispraćeni predstavljaju najmanje što možemo da učinimo za njih za pare koje smo im izbili iz džepa.

Nina deluje kao Kirsten Dunst na sedativima i njen bend oseća da mu je ukazana veća čast nego što to na licu mesta zaslužuju, ali deluje umorno i nezainteresovano da načini neki "poseban" korak.

Utisak je da njihov nastup ima duboko ukorenjen "leksilijum" momenat i da je to zapravo koncertna izvedba onog sastojka koji njihov letnji pop čini iščašenim užitkom.

FRANZ FERDINAND su, za sada, najblize što je Exitova (a možda i svetska) publika prišla nekom nastupu čiji bi eventualni koreni ponikli iz pre-intelektualne faze Beatlesa.

Četiri zgodna momka, razveseljena sopstvenom muzikom, supervoljna da tu radost podele sa nama. U odnosu na prošlogodišnji set na Sziget festivalu u Mađarskoj, kada je i započela turneja čijem smo mi finalu prisustvovali, FF deluju žešće, uigranije i visoko profesionalno.

Jedino što fali su odmorni osmesi i studentski polet koji je Sziget ubedljivije osetio. Ono što mi je ovaj put bilo interesantno jeste u kojoj meri, uprkos dečačkom potencijalu, njihova muzika ne uspeva da bude seksi, iako su svi sastojci tu. Ili, kako je to jedan eks-muzički urednik B92 formulisao, a ja neautorizovano prenosim- "sviraju kao što škoti igraju fudbal- oštro i bez veze".

Paradoksalno, FF su najšarmantniji i najzavodljiviji kada njihova muzika muze pro-gej korene diska ranih osamdesetih.

Drugi kvalitet FF koji je večeras bio očigledan, ali koji je potencijalno njihova najveća mana je- što su njihove pesme pisane da bi se svirale na koncertima. One pucaju po šavovima od energije, Alex i Nick nemilosrdno skaču po sceni, visoko dižući noge kao na paradi poludelih. I njihova zabava ne deluje ni malo neiskreno. Ali preti da bude samodovoljna. Već od polovine koncerta (od Darts Of Pleasure, otprilike) FF više nisu u stanju da kontrolišu svoje pesme. One počinju neverovatno zavodljivo, ali i pre prvog refrena to prerasta u vatromet strofa i melodija, gitara i skakanja, postaje ekstaza bez strukture. Sve postaje isto, i počinje da zamara. Bis započet sa genijalnom Jacqueline, a završen sa This Fire samleo je mnogo više pesama nego što sofisticiran stomak može da svari. Walk Away su posvetili jednom Srbinu "bliskom" njihovom srcu, a vi pogodite kome...

Pitam se da li je moguće da u nekom svirepom kontekstu i Zvezdan i Legija dobiju svoju pesmu.

Na kraju nastupa posetioce očekuje vatromet. Najprimitivnija zabava na svetu.

THE CULT su bili prvi ozbiljan bend koji sam zavoleo. I "osetio". Tamnokosi Ian Astbury bio je Jim Morrison mog VII razreda, otelotvorenje tinejdžerskog bunta i karakteristične "tmurne" rekapitulacije sveta oko mene. Susret sa jednim axelroseovanim Astburyjem, u iscepanim farmerkama mesto kožnih pantalona i ljubičastoj dukserici sa belo ispisanim CULT bio je teško suočavanje sa činjenicom da sa našim uverenjima blede i njihovi idejni tvorci.

Marama koja krije oćelavljeno teme i kamiondžijski brci na isušenom licu izgledali su kao bore na našim uspomenama.

The Cult predvidljivo konzervativno otvaraju i zatvaraju svoj nastup hitovima, na početku razvaljujucim Lil Devil i Sweet Soul Sister, a na kraju bezličnom She Sells Sanctuary (što ne odslikava reakciju okupljenih).

Bend će omanuti i u hitovima poput Fire Woman i u, opet, predvidljivoj akustičnoj izvedbi Eddie (Ciao Baby) u kojoj je, istina, Astbury potvrdio da ima jedan od najlepših glasova hard rok scene.

Bend izvanredno zvuči u (meni) manje poznatim numerama (minus one koje imaju društveno-korisni angažman i diskredituju Mir ili aktuelizuju Revoluciju).

Mike Dimichich ("Serbian"?!) opako svira gitaru i u par momenata osetio sam da lebdim na razarajuće hipnotičkom talasu kakav je Sonic Boom priređivao fanovima u završnoj fazi Spacemen 3. Ako je ne-konzumentima ikako moguće da zamisle dejstvo heroina, to je bilo to.

Tokom nastupa vise kao rok gradjevinar nego kao buntovni roker Ian će sa scene srušiti par monitora i publiku počastiti kompletom daira.

The Cult su bili dostojanstveni. Možda ima nade i za Guns'N'Roses.

Sutradan u novinama čitam da je Exit svojim prisustvom počastio i predsednik Srbije Boris Tadić. To me je podsetilo na ultimativni patetični hepening Istočne Evrope kada je ukrajinski predsednik pre dve godine lično uručio evrovizijsku nagradu grčkoj pobednici.

Simbolično trebalo je to da bude slika uključenja Ukrajine u Evropu, a realno bila je to slika zemlje čiji političari olako kompromituju važnost pozicije koju predstavljaju neadekvatnim izborom sopstvene promocije.

Misleći da rade za državu, oni ne rade ni za sebe. A i Exit bi trebalo da odlučnije misli na onih 150 000 ljudi koji iz godine u godinu garantuju za njegov integritet. Pa i nezavisnost, ako hoćete.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 0

Pogledaj komentare

0 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: