Kazuo Išiguro kao autor epske fantastike

Rimljani su odavno napustili ostrvo. Iza sebe su ostavili svoje domove prepuštene ćudima prirode i naziv ostrva koje će odjekivati i u vekovima kada njihovog carstva više ne bude. Britanijom su nazvali ostrvo. Često su dodavali i ono Velika, kako bi se razlikovala od Male Britanije na kontinentu, one koju mi danas zovemo Bretanjom.

Da se vratimo na ostrvo. Rimljani su otišli. Kralj Artur je odavno okončao svoj poslednji pohod u kome je okupio hrabre Brite kako bi oktroisao mir.
I zaista. Iako je Artur odavno na Avalonu, njegov mir i dalje vlada ostrvom.
Briti žive u svojom zemunicama, povezane kanalima i tunelima, koje samo otvori u zemlji razlikuju od okolne prirode. Čini se da su u ovim hobitskim domovima konačno pronašli svoj mir.

Njihove nove komšije Saksonci su se odomaćili na ostrvu u svojim naseljima od drveta sa namerom da ostanu. Zadenuti između mita i istorije svi oni žive u strahu od bauka, zmajeva, divova, vilovnjaka i ostalih demonskih bića od kojih ih štite samo drevni običaji. Ove paganske navike čak ni hrišćanski sveštenici koji žive nisu uspeli da iskorene. A, možda, ni hteli.

Upravo u takvoj zemlji, otrgnutoj iz istorije i prepuštenoj mitologiji, dvoje ostarelih Brita, Aksl i Beatris kreću na svoje poslednje putovanje. Njih dvoje imaju nameru da još jednom vide svog sina koji se nastanio u jednom od susednih sela.

Iako stari, to čak ni za njihov starački hod nije baš tako dugačko putovanje. Dva dana hoda i već su stigli. Međutim, svi oni koju su upoznati sa knjigom Herojevo putovanje Džozefa Kembela znaju da u mitu ne postoje kratka i jednostavna putovanja. A to veoma dobro zna i britanski književnik Kazuo Išiguro koji u svojoj knjizi Zakopani džin, koju je u prevodu Nataše Krivokapić objavila izdavačka kuća Dereta, zakoračuje u prošlost kako bi nam doneo sasvim originalno delo, različito od svega što je pre i nakon toga napisao. Ipak, nije odoleo, a da se ne uhvati u koštac sa njegovim omiljenim temama – zaboravom i sećanjem.

Upravo je zaborav ono što vlada zemljom iz njegove priče. Kao da se neka magla spustila i čini da ljudi lako zaboravljaju, čak i nedavne, događaje. Tako Aksl i Beatris nemaju pojma, ne samo, zašto ih je sin napustio, već i kako su se njih dvoje upoznali i zavoleli.
Svečanim obeležavanjem pobeda u ratovima, proglašavanja ustava, krunisanja ili revolucija pokazujemo koliko je sećanje važno za definisanje nacije i(li) društva. Gledanje starih fotografija ili sećanje na naša postignuća olakšava nam da odredimo sebe i da, kroz ono što smo činili u prošlosti, razumemo ono što jesmo sada.
Sećanje, sa jedne strane, produbljuje naše odnose sa drugima. Ono naše ljubavi i prijateljstva čini snažnijim i jačim. Ali, sa druge strane, sećanje otvara i stare rane na našoj duši, a ume i da iznova rađa mržnju.

Dovoljno je da se osvrnemo po regionu i prisetimo se odnosa nacija i narodnosti na prostorima bivših Jugoslavija kako bi nam postalo jasno da nam sećanje daje perspektivu onoga što jesmo, ali istovremeno i održava tinjajuću vatru permanentne mržnje i obnavlja cikluse nasilja. A sve započinje i završava se zloglasnim pitanjem "A šta su oni NAMA radili..?" Sećanje je ono što nas čini ljudima, ali, često, i monstrumima.

Išiguro je iskoristio svoju priču na granici mita da, gotovo, otelotvori svoje omiljene teme – sećanje i zaborav. Celo ostrvo iz njegove priče prekrila je neka izmaglica zaborava. Ljudima nedostaju dugoročna sećanja. Svi oni mogu da obavljaju svoje svakodnevne poslove, žive po inerciji i navici, ali ne znaju zašto to rade. Zajednice u kojima žive nemaju (svoju slavnu) prošlost. Nema velikih bitaka, junaka, heroja koji su ubili zmajeve ili, makar, seljane iz susednog naselja.

Može se reći da svi oni, poput životinja, žive sasvim lepe, bajkovite, hobitske živote.
Međutim, glavnim junacima priče se ova magla zaborava povremeno malo podigne i oni mogu da se prisete nečega. Eto, setili su se da imaju sina i odlučili su da krenu da ga posete.

Na tom putu proći će kroz saksonsko selo, posetiti drevni manastir, na putu susresti misterioznog ratnika kao i ostarelog Arturovog viteza i sa njima nastaviti put. A put u mitu je uvek isti. I podrazumeva silazak u pećinu i ubijanje zmaja kako bi narodima podarili oteto blago. U ovom slučaju u pitanju je sećanje.
Sećanje, znamo svi, ima svoju cenu.

"Ko zna šta će se desiti kada rečiti muškarci budu pripovedali o nekadašnjoj nepravdi i sadašnjoj želji za osvajanjem?", upitao je jedan od junaka.
Išiguro je na ovoj knjizi radio gotovo deset godina. Njegova supruga nije bila zadovoljna prvom verzijom, te mu je sugerisala da celu priču napiše ponovo. Ostavio je rukopis da odleži, a u međuvremenu je napisao i objavio zbirku priča Nokturna. Bilo je potrebno da prođe šest godina kako bi se vratio rukopisu Zakopani džin i da zaista, po savetu supruge, celu priču počne da piše iznova.

Koristeći mračan period istorije Išiguro je bio dovoljan slobodan da stvori priču koja se nalazi između Igre prestola i Gospodara prstenova, a, opet, da joj podari sasvim ličan pečat autentičnog dela o obavezi da pamtimo i potrebi da zaboravimo.