Da li ste opsesivno-kompulsivni?

Jesam, kako nisam. Otvaram B92 svaki dan uprkos tome što nikada nema ništa novo.

Ja nemam opsesivno-kompulsivni poremecaj. Samo ponekad imam potrebu da govorim stvari dvaput.
Ja nemam opsesivno-kompulsivni poremecaj. Samo ponekad imam potrebu da govorim stvari dvaput.

Nekada sam bila, imala sam terapiju, flunirin+bensedin... Ne znam da li mi je to pomoglo, ali svakako da je sada daleko bolje. Ostaje gledanje ringle, besomučno proveravanje da li je novčanik u torbi na svakih pola sata, ali je ok. To me i nije toliko brinulo, koliko te misli o bližnjima a i o sebi... E, to je bilo strašno, nisam mogla da se radujem ni lepim vestima, jer sam u mislima odmah videla neke nesreće itd... Jedno vreme od raznoraznih strahova, spavala sam otvorenih očiju... Ali, sem pomenutih "ostataka" radnji, od takvih misli ni traga, nisam pogrešila što sam se davno obratila Zavodu za mentalno zdravlje mladih u Palmotićevoj. :)

U, pa meni ovo komplikuje zivot skoro pa otkako znam za sebe. Najveca uteha je sto je, kazu, u pozitivnoj korelaciji sa inteligencijom :)

To je zapravo simptom. A ovaj moze biti dio raznih oboljenja koja sva leze na jednoj kliznoj skali od neprimjetnog poremecaja koje samo prepoznaje "vlasnik", preko psihopatije do prave psihoze. Pa se vi sad nadjite.

U mom "koktelu" opsesivne kompulzije ima tek na "vrh noža".

Jesam, kako nisam. Otvaram B92 svaki dan uprkos tome što nikada nema ništa novo.

To je zapravo simptom. A ovaj moze biti dio raznih oboljenja koja sva leze na jednoj kliznoj skali od neprimjetnog poremecaja koje samo prepoznaje "vlasnik", preko psihopatije do prave psihoze. Pa se vi sad nadjite.

Ja nemam opsesivno-kompulsivni poremecaj. Samo ponekad imam potrebu da govorim stvari dvaput.
Ja nemam opsesivno-kompulsivni poremecaj. Samo ponekad imam potrebu da govorim stvari dvaput.

U, pa meni ovo komplikuje zivot skoro pa otkako znam za sebe. Najveca uteha je sto je, kazu, u pozitivnoj korelaciji sa inteligencijom :)

U mom "koktelu" opsesivne kompulzije ima tek na "vrh noža".

Nekada sam bila, imala sam terapiju, flunirin+bensedin... Ne znam da li mi je to pomoglo, ali svakako da je sada daleko bolje. Ostaje gledanje ringle, besomučno proveravanje da li je novčanik u torbi na svakih pola sata, ali je ok. To me i nije toliko brinulo, koliko te misli o bližnjima a i o sebi... E, to je bilo strašno, nisam mogla da se radujem ni lepim vestima, jer sam u mislima odmah videla neke nesreće itd... Jedno vreme od raznoraznih strahova, spavala sam otvorenih očiju... Ali, sem pomenutih "ostataka" radnji, od takvih misli ni traga, nisam pogrešila što sam se davno obratila Zavodu za mentalno zdravlje mladih u Palmotićevoj. :)