Mnogi su ovo popljuvali u komentarima, medjutim sasvim ima logike, to mogu da potvrdim i iz licnog iskustva.
Dugo vremena, dok mi raspolozenje nije bilo optimalno i dok sam imao problema sa raspolozenjem (neka depresija, anksioznost), redovno sam slusao muziku, muzika je bila nesto vazno i sveprisutno u mom zivotu. Izadjem napolje, obavezno bubice u usima. Sedim kuci za kompom, cesto slusam muziku u pozadini. Muzika je bila nesto sto me ispunjava, dize i pokrece.
Kako sam resio probleme sa raspolozenjem (izmenjena hemija u mozgu prirodnim putem, nutrijentima...), sad se osecam nikad bolje i muzika vise nije nesto tako vazno i prisutno u mom zivotu. Volim naravno muziku, ali se znatno smanjila potreba. Napolju vise nikad ne slusam, a kuci samo povremeno. Nije mi vise potrebno nesto sa strane da me ispunjava i dize, cak nekad moze i da mi remeti balans. Postalo je mnogo lepse biti prisutan u trenutku i uzivati u prirodnom okruzenju.
To bih uporedio sa hranom. Zasto jedete neku lepu hranu? Zato sto uzivate? Ne, nego zato sto ste gladni i imate potrebu, pa vam to pricinjava zadovoljstvo. Kada ste siti ili vam se desi nesto lepo i uzbudljivo, ta potreba nestaje ili se smanjuje. Ta hrana vam nije nista manje uskusna nego pre, samo vam nije vise potrebna, gubi se zelja.
Slusanje muzike cim se otvore oci je znak nedostatka umnih aktivnosti i nezadovoljstva zivotom bezanjem u tekstove pesama koji zaokupe paznju. Da nije tako ne bi se setili muzike od obaveza i poslova koji treba da se zavrse tog dana. Isto je i sa rieliti programima na tv. Bave se tuđim zivotima a strovaljuju svoj na gledanje u ekran.
Ovakvi stavovi pojedinih psihologa nisu mi jasni. Nije mi jasan ni naslov, ni tekst. Volim da slusam muziku i kad radim i kada odmaram. Za mene je muzika vazan deo mog zivota. Kroz muziku cvrsto se povezujem sa svojim mislima i emocijama. Svaki ton je u stvari razmena energije izmedju umetnika i slusaoca - prlika da bolje spoznam sebe i druge. Medjutim, neki psiholog kaze da je to " losa" vest!? A sta je onda "dobra" vest?
Jeste. Priznajem.
Na maximum:
-kad ne zelim da cujem svoje misli,
-kad drndaju sve moguce masine i aspiratori, mixeri, usisivac...
-kad pice ispracaji i svadbe po ulici
-kad turiraju motore, cepaju drva,pseta laju, ljudi laju
-kad tv vristi
-kad se meni vristi.
Izgleda da pogresno koristim glazbu, ne obogacuje me duhovno, vec me vadi iz g....a svakodnevice.
Mislim da cu uskoro ogluveti, al' bolje nego poludeti.
Muziku slušamo u svim stanjima : kada smo srećni, tužni, ljuti, besni, nostalgicni, itd. Muzika je "izduvni ventil" za emocionalno stanje duše i uma, srca. Tačno je i ovo sto piše u tekstu, ali više bi trebalo da se odnosi na "skretanje misli" sa neke neželjene teme, a to nije isto što i potiskivanje.
Slušam muziku od 7 godine, prija mi, volim muzuku. Celog života je, manje ili više, prisutna u mom životu. Opčinila me je od prvog momenta kada sam shvatio šta je to...
Hah, ma sigurno je tako. Ja se uspavljuje uz muziku, ne uvek naravno, ali često. Da li sam depresivan? Jock! Da li bežim od emocija? Pišem poeziju, odnosno ja jurim emocije jer bez njih ne bih ni mogao da pišem. Dakle, jock! Da li volim da "razgovaram" sam sa sobom? Naravno, I to vrlo često činim. Zaključak je, bar iz mog ugla, da psiholozi jedu nusprodukte digestivnog trakta neprijatnog mirisa.
Gluposti! Postoji jedan jedini razlog zašto većina ljudi sluša muziku ili gleda TV svakodnevno, a to je zato sto voli muziku ili zeli da odgleda omiljenu seriju, film, vesti i slično.
Psihologija je verovatno jedna od najbesmislenijih i najnepotrebnijih nauka, odnosno naučnih disciplina ikad. Činjenica. Njome se uglavnom bave individue sa naduvanim mišljenjem o sebi samima, narcisi, ljudi koji imaju patološku potrebu da uvek iznesu svoje mišljenje i pokušaju ga nametnuti drugima, sporadično i ljudi koji žele pomoći drugima (mada se u tom slučaju uglavnom radi o osobama koje imaju tzv. saviour complex), ali i ljudi koji u manjoj ili većoj meri fantaziraju o kontrolisanju drugih ljudi. U kontekstu ovog poslednjeg, psihologija je samo način da pojedinci manifestuju svoj power fantasy. Možda bi im bilo bolje da, što bi u nekim delovima Balkana rekli, začepe labrnju. I još nešto - ako je neka nauka ili naučna disciplina subjektivna, odnosno ultimativno počiva na subjektivnim idejama i stzavovima onih koji se njome bave, a psihologija to definitivno jeste, ne može je se smatrati naukom (naučnom disciplinom) niti joj treba dati značaja. Ponovo, činjenica.
Ne, nećete nam uticati na razum, to je sve što nam je ostalo. Razum je teško održiv, ali muzika je sve. Suština ovog sveta. Nećete mi je uzeti taman rekli da je radioaktivna. Konzumiraću je onoliko koliko i kada ja hoću. Malo mesta za slobodu, molim.
Teorija da potreba za dodatnim zvukom poput muzike ili zvukova s televizije ukazuje na problem mentalnog zdravlja potvrdjuje drugu teoriju, a to je da se medju psiholozima nalaze najveći ludaci.
'...ali ako primetite da poriv dolazi iz želje da pobegnete od svojih emocija i misli, možda je vreme da uvedete i druge veštine suočavanja kao što je odlazak na terapiju."
Moraju i psiholozi od nečega da žive:))
Loša vest za psihologiju je ta što ova nebuloza još jednom potvrđuje da je psihologija pseudonauka.
Ne, nemam potrebu za "pozadinskom bukom" već za muzikom (umetnošću iliti lepotom, ne znam da li psihologija razmatra takve potrebe i pojave). Prijatnije mi je i bolje se osećam dok radim uz Mocarta nego uz tišinu ili buku koju prave automobili ili komšije.
A šta ćemo sa onima koji slušaju muziku jer su veoma emotivni!?
Kako sad objasniti psihologu da baš muzikom potičem emociju a ne suprotno kako oni sugerišu!
Pa ne treba ti škola da ukapiraš, dovoljno je otići u kafanu!
Tišina mi prija samo u prirodi. Volim muziku i stalno je slušam. Sve što postoji je muzika barem teorija struna tako kaže. Alternativa je da slušam mljackanje, srkanje, puštanje vode u wc-u, dreku iz susednog stana, građevinske mašine i ostalo. Ja biram muziku pa makar to značilo da sam lud. Po meni je lud onaj ko ne voli muziku.
Teorija da potreba za dodatnim zvukom poput muzike ili zvukova s televizije ukazuje na problem mentalnog zdravlja potvrdjuje drugu teoriju, a to je da se medju psiholozima nalaze najveći ludaci.
Tišina mi prija samo u prirodi. Volim muziku i stalno je slušam. Sve što postoji je muzika barem teorija struna tako kaže. Alternativa je da slušam mljackanje, srkanje, puštanje vode u wc-u, dreku iz susednog stana, građevinske mašine i ostalo. Ja biram muziku pa makar to značilo da sam lud. Po meni je lud onaj ko ne voli muziku.
'...ali ako primetite da poriv dolazi iz želje da pobegnete od svojih emocija i misli, možda je vreme da uvedete i druge veštine suočavanja kao što je odlazak na terapiju."
Moraju i psiholozi od nečega da žive:))
Loša vest za psihologiju je ta što ova nebuloza još jednom potvrđuje da je psihologija pseudonauka.
Ne, nemam potrebu za "pozadinskom bukom" već za muzikom (umetnošću iliti lepotom, ne znam da li psihologija razmatra takve potrebe i pojave). Prijatnije mi je i bolje se osećam dok radim uz Mocarta nego uz tišinu ili buku koju prave automobili ili komšije.
A šta ćemo sa onima koji slušaju muziku jer su veoma emotivni!?
Kako sad objasniti psihologu da baš muzikom potičem emociju a ne suprotno kako oni sugerišu!
Pa ne treba ti škola da ukapiraš, dovoljno je otići u kafanu!
Ovakvi stavovi pojedinih psihologa nisu mi jasni. Nije mi jasan ni naslov, ni tekst. Volim da slusam muziku i kad radim i kada odmaram. Za mene je muzika vazan deo mog zivota. Kroz muziku cvrsto se povezujem sa svojim mislima i emocijama. Svaki ton je u stvari razmena energije izmedju umetnika i slusaoca - prlika da bolje spoznam sebe i druge. Medjutim, neki psiholog kaze da je to " losa" vest!? A sta je onda "dobra" vest?
Gluposti! Postoji jedan jedini razlog zašto većina ljudi sluša muziku ili gleda TV svakodnevno, a to je zato sto voli muziku ili zeli da odgleda omiljenu seriju, film, vesti i slično.
Ne, nećete nam uticati na razum, to je sve što nam je ostalo. Razum je teško održiv, ali muzika je sve. Suština ovog sveta. Nećete mi je uzeti taman rekli da je radioaktivna. Konzumiraću je onoliko koliko i kada ja hoću. Malo mesta za slobodu, molim.
Hah, ma sigurno je tako. Ja se uspavljuje uz muziku, ne uvek naravno, ali često. Da li sam depresivan? Jock! Da li bežim od emocija? Pišem poeziju, odnosno ja jurim emocije jer bez njih ne bih ni mogao da pišem. Dakle, jock! Da li volim da "razgovaram" sam sa sobom? Naravno, I to vrlo često činim. Zaključak je, bar iz mog ugla, da psiholozi jedu nusprodukte digestivnog trakta neprijatnog mirisa.
Jeste. Priznajem.
Na maximum:
-kad ne zelim da cujem svoje misli,
-kad drndaju sve moguce masine i aspiratori, mixeri, usisivac...
-kad pice ispracaji i svadbe po ulici
-kad turiraju motore, cepaju drva,pseta laju, ljudi laju
-kad tv vristi
-kad se meni vristi.
Izgleda da pogresno koristim glazbu, ne obogacuje me duhovno, vec me vadi iz g....a svakodnevice.
Mislim da cu uskoro ogluveti, al' bolje nego poludeti.
Slušam muziku od 7 godine, prija mi, volim muzuku. Celog života je, manje ili više, prisutna u mom životu. Opčinila me je od prvog momenta kada sam shvatio šta je to...
Psihologija je verovatno jedna od najbesmislenijih i najnepotrebnijih nauka, odnosno naučnih disciplina ikad. Činjenica. Njome se uglavnom bave individue sa naduvanim mišljenjem o sebi samima, narcisi, ljudi koji imaju patološku potrebu da uvek iznesu svoje mišljenje i pokušaju ga nametnuti drugima, sporadično i ljudi koji žele pomoći drugima (mada se u tom slučaju uglavnom radi o osobama koje imaju tzv. saviour complex), ali i ljudi koji u manjoj ili većoj meri fantaziraju o kontrolisanju drugih ljudi. U kontekstu ovog poslednjeg, psihologija je samo način da pojedinci manifestuju svoj power fantasy. Možda bi im bilo bolje da, što bi u nekim delovima Balkana rekli, začepe labrnju. I još nešto - ako je neka nauka ili naučna disciplina subjektivna, odnosno ultimativno počiva na subjektivnim idejama i stzavovima onih koji se njome bave, a psihologija to definitivno jeste, ne može je se smatrati naukom (naučnom disciplinom) niti joj treba dati značaja. Ponovo, činjenica.
Muziku slušamo u svim stanjima : kada smo srećni, tužni, ljuti, besni, nostalgicni, itd. Muzika je "izduvni ventil" za emocionalno stanje duše i uma, srca. Tačno je i ovo sto piše u tekstu, ali više bi trebalo da se odnosi na "skretanje misli" sa neke neželjene teme, a to nije isto što i potiskivanje.
Mnogi su ovo popljuvali u komentarima, medjutim sasvim ima logike, to mogu da potvrdim i iz licnog iskustva.
Dugo vremena, dok mi raspolozenje nije bilo optimalno i dok sam imao problema sa raspolozenjem (neka depresija, anksioznost), redovno sam slusao muziku, muzika je bila nesto vazno i sveprisutno u mom zivotu. Izadjem napolje, obavezno bubice u usima. Sedim kuci za kompom, cesto slusam muziku u pozadini. Muzika je bila nesto sto me ispunjava, dize i pokrece.
Kako sam resio probleme sa raspolozenjem (izmenjena hemija u mozgu prirodnim putem, nutrijentima...), sad se osecam nikad bolje i muzika vise nije nesto tako vazno i prisutno u mom zivotu. Volim naravno muziku, ali se znatno smanjila potreba. Napolju vise nikad ne slusam, a kuci samo povremeno. Nije mi vise potrebno nesto sa strane da me ispunjava i dize, cak nekad moze i da mi remeti balans. Postalo je mnogo lepse biti prisutan u trenutku i uzivati u prirodnom okruzenju.
To bih uporedio sa hranom. Zasto jedete neku lepu hranu? Zato sto uzivate? Ne, nego zato sto ste gladni i imate potrebu, pa vam to pricinjava zadovoljstvo. Kada ste siti ili vam se desi nesto lepo i uzbudljivo, ta potreba nestaje ili se smanjuje. Ta hrana vam nije nista manje uskusna nego pre, samo vam nije vise potrebna, gubi se zelja.
Slusanje muzike cim se otvore oci je znak nedostatka umnih aktivnosti i nezadovoljstva zivotom bezanjem u tekstove pesama koji zaokupe paznju. Da nije tako ne bi se setili muzike od obaveza i poslova koji treba da se zavrse tog dana. Isto je i sa rieliti programima na tv. Bave se tuđim zivotima a strovaljuju svoj na gledanje u ekran.
Teorija da potreba za dodatnim zvukom poput muzike ili zvukova s televizije ukazuje na problem mentalnog zdravlja potvrdjuje drugu teoriju, a to je da se medju psiholozima nalaze najveći ludaci.
Psihologija je verovatno jedna od najbesmislenijih i najnepotrebnijih nauka, odnosno naučnih disciplina ikad. Činjenica. Njome se uglavnom bave individue sa naduvanim mišljenjem o sebi samima, narcisi, ljudi koji imaju patološku potrebu da uvek iznesu svoje mišljenje i pokušaju ga nametnuti drugima, sporadično i ljudi koji žele pomoći drugima (mada se u tom slučaju uglavnom radi o osobama koje imaju tzv. saviour complex), ali i ljudi koji u manjoj ili većoj meri fantaziraju o kontrolisanju drugih ljudi. U kontekstu ovog poslednjeg, psihologija je samo način da pojedinci manifestuju svoj power fantasy. Možda bi im bilo bolje da, što bi u nekim delovima Balkana rekli, začepe labrnju. I još nešto - ako je neka nauka ili naučna disciplina subjektivna, odnosno ultimativno počiva na subjektivnim idejama i stzavovima onih koji se njome bave, a psihologija to definitivno jeste, ne može je se smatrati naukom (naučnom disciplinom) niti joj treba dati značaja. Ponovo, činjenica.
A šta ćemo sa onima koji slušaju muziku jer su veoma emotivni!?
Kako sad objasniti psihologu da baš muzikom potičem emociju a ne suprotno kako oni sugerišu!
Pa ne treba ti škola da ukapiraš, dovoljno je otići u kafanu!
Tišina mi prija samo u prirodi. Volim muziku i stalno je slušam. Sve što postoji je muzika barem teorija struna tako kaže. Alternativa je da slušam mljackanje, srkanje, puštanje vode u wc-u, dreku iz susednog stana, građevinske mašine i ostalo. Ja biram muziku pa makar to značilo da sam lud. Po meni je lud onaj ko ne voli muziku.
Loša vest za psihologiju je ta što ova nebuloza još jednom potvrđuje da je psihologija pseudonauka.
Ne, nemam potrebu za "pozadinskom bukom" već za muzikom (umetnošću iliti lepotom, ne znam da li psihologija razmatra takve potrebe i pojave). Prijatnije mi je i bolje se osećam dok radim uz Mocarta nego uz tišinu ili buku koju prave automobili ili komšije.
Slusanje muzike cim se otvore oci je znak nedostatka umnih aktivnosti i nezadovoljstva zivotom bezanjem u tekstove pesama koji zaokupe paznju. Da nije tako ne bi se setili muzike od obaveza i poslova koji treba da se zavrse tog dana. Isto je i sa rieliti programima na tv. Bave se tuđim zivotima a strovaljuju svoj na gledanje u ekran.
'...ali ako primetite da poriv dolazi iz želje da pobegnete od svojih emocija i misli, možda je vreme da uvedete i druge veštine suočavanja kao što je odlazak na terapiju."
Moraju i psiholozi od nečega da žive:))
Gluposti! Postoji jedan jedini razlog zašto većina ljudi sluša muziku ili gleda TV svakodnevno, a to je zato sto voli muziku ili zeli da odgleda omiljenu seriju, film, vesti i slično.
Hah, ma sigurno je tako. Ja se uspavljuje uz muziku, ne uvek naravno, ali često. Da li sam depresivan? Jock! Da li bežim od emocija? Pišem poeziju, odnosno ja jurim emocije jer bez njih ne bih ni mogao da pišem. Dakle, jock! Da li volim da "razgovaram" sam sa sobom? Naravno, I to vrlo često činim. Zaključak je, bar iz mog ugla, da psiholozi jedu nusprodukte digestivnog trakta neprijatnog mirisa.
Mnogi su ovo popljuvali u komentarima, medjutim sasvim ima logike, to mogu da potvrdim i iz licnog iskustva.
Dugo vremena, dok mi raspolozenje nije bilo optimalno i dok sam imao problema sa raspolozenjem (neka depresija, anksioznost), redovno sam slusao muziku, muzika je bila nesto vazno i sveprisutno u mom zivotu. Izadjem napolje, obavezno bubice u usima. Sedim kuci za kompom, cesto slusam muziku u pozadini. Muzika je bila nesto sto me ispunjava, dize i pokrece.
Kako sam resio probleme sa raspolozenjem (izmenjena hemija u mozgu prirodnim putem, nutrijentima...), sad se osecam nikad bolje i muzika vise nije nesto tako vazno i prisutno u mom zivotu. Volim naravno muziku, ali se znatno smanjila potreba. Napolju vise nikad ne slusam, a kuci samo povremeno. Nije mi vise potrebno nesto sa strane da me ispunjava i dize, cak nekad moze i da mi remeti balans. Postalo je mnogo lepse biti prisutan u trenutku i uzivati u prirodnom okruzenju.
To bih uporedio sa hranom. Zasto jedete neku lepu hranu? Zato sto uzivate? Ne, nego zato sto ste gladni i imate potrebu, pa vam to pricinjava zadovoljstvo. Kada ste siti ili vam se desi nesto lepo i uzbudljivo, ta potreba nestaje ili se smanjuje. Ta hrana vam nije nista manje uskusna nego pre, samo vam nije vise potrebna, gubi se zelja.
Ne, nećete nam uticati na razum, to je sve što nam je ostalo. Razum je teško održiv, ali muzika je sve. Suština ovog sveta. Nećete mi je uzeti taman rekli da je radioaktivna. Konzumiraću je onoliko koliko i kada ja hoću. Malo mesta za slobodu, molim.
Slušam muziku od 7 godine, prija mi, volim muzuku. Celog života je, manje ili više, prisutna u mom životu. Opčinila me je od prvog momenta kada sam shvatio šta je to...
Ovakvi stavovi pojedinih psihologa nisu mi jasni. Nije mi jasan ni naslov, ni tekst. Volim da slusam muziku i kad radim i kada odmaram. Za mene je muzika vazan deo mog zivota. Kroz muziku cvrsto se povezujem sa svojim mislima i emocijama. Svaki ton je u stvari razmena energije izmedju umetnika i slusaoca - prlika da bolje spoznam sebe i druge. Medjutim, neki psiholog kaze da je to " losa" vest!? A sta je onda "dobra" vest?
Jeste. Priznajem.
Na maximum:
-kad ne zelim da cujem svoje misli,
-kad drndaju sve moguce masine i aspiratori, mixeri, usisivac...
-kad pice ispracaji i svadbe po ulici
-kad turiraju motore, cepaju drva,pseta laju, ljudi laju
-kad tv vristi
-kad se meni vristi.
Izgleda da pogresno koristim glazbu, ne obogacuje me duhovno, vec me vadi iz g....a svakodnevice.
Mislim da cu uskoro ogluveti, al' bolje nego poludeti.
Muziku slušamo u svim stanjima : kada smo srećni, tužni, ljuti, besni, nostalgicni, itd. Muzika je "izduvni ventil" za emocionalno stanje duše i uma, srca. Tačno je i ovo sto piše u tekstu, ali više bi trebalo da se odnosi na "skretanje misli" sa neke neželjene teme, a to nije isto što i potiskivanje.
IMAGE SOURCE
52 Komentari
Sortiraj po: