Napisao neko ko u životu nije osetio napad panike. Kako bi bilo super kad bi mogli da se lečimo biciklima i sklekovima, milina! A ja se, budala, patim 10 godina, umesto da dišem duboko i radim sklekove.
Imao sam panicne napade I bolujem od anksioznosti 10 godina. Znao sam po 3 dana da ne izlazim iz kreveta niti da jedem. Sve je promenila polovina rivotrila ujutru. Neverovatan osecaj! Kao da sam vratio svoj zivot.
Samo se prepustite, ne borite se, napad ce proci.
Ovo je samo prva pomoc, nema leka bez terapije, na zalost.
Ko se izlecio sam, nije ni bio anksiozan.
Posle 5 godina mislim da anksioznost ne moze da se izleci, vec da samo moze da se nauci da se zivi sa njom.
KO NIJE DOZIVEO PANIKU NE ZNA KAKO JE TO STRASNO . ISAO SAM KOD LEKARA ,ALI USPEO SAM SAM SEBI DA POMOGNEM , SUGESTIJOM I SKRETANJE MISLI NA NESTO DRUGO. FIZICKA AKTIVNOST JE NAJBOLJI LEK. IMAM MALU BASTICU I KOPAM I SREDJUJEM JE . TO JE MOJ LEK .
Iskuliras, pustis da te preplave senzacije straha... kad skapiras da se ne umire, posle par napada postajes jaci i oni postaju redji, te nestaju u potpunosti. Tada postajes pobednik. Ne posezite olako za lekovima i alkoholom, pokusajte nesto da pregrmite. Iz licnog iskustva vam kazem da necete umreti
Kakvo crno duboko disanje pa onda bude još gore, počnu da vam trnu ruke, usne i brada i panika se uvećava. Disanje treba da se smiri, ako treba i papirna kesa pa da što manje kiseonika udišete. Preporučujem knjigu "Bez straha o strahu panici i fobiji" svima koje ovo muči, mene je spasila.
Probao sam i alkohol, pilule i sve ostalo da se izborim ali sve je kratkorajno i jos pogorava situaciju. Jedino sto pomaze je pozitvna auto sugestija. posle godinu dana jednostavno istreniras mozak. Mozak je cudo
Nakon što me je posle jednog napada panike pokupila Hitna pomoć sa ulice (zvao sam ih misleći da mi je došao kraj), rešio sam da se ubuduće bolje nosim u datim situacijama. Dešavalo mi se posle toga više puta da mi nadodje panika, ali sam naučio da odreagujem u fazonu “Nećeš ga majci, znam da mi nije ništa”, i stvarno prodje posle par sekundi. Dakle sve je u glavi. Samo pokušajte da se ne date u tom prvom naletu, sačuvajte pribranost, i da vidite kako se odjednom stvari vraćaju na normalu.
У мају 2005. године се код мене јавио први напад панике. У јавном превозу. До данашњег дан их имам, пуно мање, али је зато ту официјална дијагноза ‘опште социјалне анксиозности’, тако да је стање увек ‘на корак од панике’.
Бицикло је лоша идеја, јер је агорафобија у 99% случајева саставни део сваког облика анксиозности. У ствари је сваки тежи облик физичке активности дугорочно лоша идеја (након 3 пута недељно у теретани, равно 3 године, је у сред тренинга дошло до напада од чије се јачине за мало не онесвестих).
Било је боље за време активног тренирања, али је након тога било далеко горе.
Медикација делује све док се појачава сваке две-три године, што води у озбиљну зависност и проблеме са јетром. Мене су морали да ‘скину’ након 5 година узимања јер су реакције постале парадоксалне. Фаза скидања и поновно јављање ‘заборављених’ напада је тек пакао.
Мени помаже:
- дисање (удахни, задржи ваздух, издахни)
- јога (невероватан напредак од како је редовно радим)
- спавање увек у исто време
- оброци у исто време
- дисоцијација у време најјачих напада.
Јасно је да се никада нећу ослободити овога, и то ми није циљ. Сада је једино битно да научим да контролишем проблем.
Ja sam bolovao od anksiznosti i imao napade panike i straha od smrti. Nisam vozio bicikle niti radio sklekove, seo sam i zatvorio oči i sam sebi objasnio da su ti strahovi neosnovani i uspeo sam da se ubedim u to. To je ličilo na neku vrstu meditacije. Danas hvala bogu ni traga od problema. Naravno neki teži oblici anksioznosti možda zahtevaju stručnu pomoć.
Ako sve ovo ne upali, drmnite jedan rivotril i rešen problem. Alkohol je isto rešenje ali nakon otrežnjenja budite spremni da platite duplu cenu ili da dolijete još koju čašicu što naravno vodi u alkoholizam
Mislim da su intezivne vezbe kontra produktivne, jer kod napada panike srce daleko brze kuca pa bi vezbe mogle da ga dovedu u opasnu zonu.Ovo je cisto laicki posmatranje stvari.
Panicni napadi su ozbiljna stvar, i ljude treba da stimulisete da potraze pomoc strucnog lica. Od panicnih napada boluju razlicite kategorije ljudi. Kakvi sklekovi, voznja bicikla i sl......sta cemo sa onim ko to ne moze.
A samo svi koji od istih pate mogu i moraju da se obrate lekaru. Oni koji se pridrzavaju uputstava bivaju i izleceni. Molim Vas budite bar Vi novina koja se ne bavi glupostima.
Sklekovi. Veoma inventivno. I efikasno, nema sumnje. U želj da smanjiš broj otkucaja srca, kao jednog od simptoma paničnog napada, oni ti savetuju da radiš sklekove od kojih će taj broj postati veći.
Sve to funkcionise kada niste okruzeni ljudima. Ako panika hvata zbog ljudi, npr. neko neljubazan ili guzva u prevozu ili cekanje u cekaonici onda sigurno ne mozemo da radimo sklekove :) Meni pomaze jedino racionalni govor i prihvatanje stanja.
Kao osoba koja je imala napade panike, meni je pomagalo duvanje u papirnu kesu, dok recimo na javnim mestima sam puštao da me preplavi anksioznost, najgore što možete je da razmišljate o njima, onda se vrtite u krug. Jednostavno ih prihvatite kao nešto prolazno, nikako im se ne odupirite.
Промијените животне навике, не гледајте порнографију, читајте библију, раније идите на спавање (до 11), не слушајте деструктивну, агресивну музику, живите морално. Провјерено ради.
Nema nikakvih trikova tu covek se jednostavno navikne na sve i zivi sa tim, ja imam 20 godina i anksiozan sam vec 3-4 godine imao sam strasne panicne napade, i nisam isao ni kod lekara ni psihologa niti sam rekao ikome od clanova porodice sam sam se izborio sa tim i navikao se, sve je u vasoj glavi i sve vreme leci.
Meni vožnja bicikla izaziva napade anksioznosti, kao i brzi hod i vežbanje u teretani, potrebna je fizička aktivnost za vreme koje ne može da se razmišlja, zahteva koncentraciju. Stoni tenis je dobar primer. Moje iskustvo je i da pomažu medikamenti obavezno pod nadzorom psihoterapije.
Autor teksta ne poznaje osnovne principe transporta kiseonika iz vazduha do svake ćelije ljudskog organizma, pa tako i do nervnih. Duboko disanje će veoma brzo dovesti svakog pojedinca do hiperventilacije, a naučna istraživanja pokazuju da su sve osobe sklone paničnim napadima već u tom stanju, pa je ovaj proces još kraći za njih.
Dakle, još nekoliko dubokih udaha će samo pogoršati stanje i sa potpunom odgovornošću predlažem svakom koji oseti "auru", da izdahne i zaustavi disanje što duže. To je najbolja prva pomoć, a postoji niz drugih tehnika.
Sklekovi. Veoma inventivno. I efikasno, nema sumnje. U želj da smanjiš broj otkucaja srca, kao jednog od simptoma paničnog napada, oni ti savetuju da radiš sklekove od kojih će taj broj postati veći.
Ja sam bolovao od anksiznosti i imao napade panike i straha od smrti. Nisam vozio bicikle niti radio sklekove, seo sam i zatvorio oči i sam sebi objasnio da su ti strahovi neosnovani i uspeo sam da se ubedim u to. To je ličilo na neku vrstu meditacije. Danas hvala bogu ni traga od problema. Naravno neki teži oblici anksioznosti možda zahtevaju stručnu pomoć.
Mislim da su intezivne vezbe kontra produktivne, jer kod napada panike srce daleko brze kuca pa bi vezbe mogle da ga dovedu u opasnu zonu.Ovo je cisto laicki posmatranje stvari.
Sve to funkcionise kada niste okruzeni ljudima. Ako panika hvata zbog ljudi, npr. neko neljubazan ili guzva u prevozu ili cekanje u cekaonici onda sigurno ne mozemo da radimo sklekove :) Meni pomaze jedino racionalni govor i prihvatanje stanja.
Panicni napadi su ozbiljna stvar, i ljude treba da stimulisete da potraze pomoc strucnog lica. Od panicnih napada boluju razlicite kategorije ljudi. Kakvi sklekovi, voznja bicikla i sl......sta cemo sa onim ko to ne moze.
A samo svi koji od istih pate mogu i moraju da se obrate lekaru. Oni koji se pridrzavaju uputstava bivaju i izleceni. Molim Vas budite bar Vi novina koja se ne bavi glupostima.
KO NIJE DOZIVEO PANIKU NE ZNA KAKO JE TO STRASNO . ISAO SAM KOD LEKARA ,ALI USPEO SAM SAM SEBI DA POMOGNEM , SUGESTIJOM I SKRETANJE MISLI NA NESTO DRUGO. FIZICKA AKTIVNOST JE NAJBOLJI LEK. IMAM MALU BASTICU I KOPAM I SREDJUJEM JE . TO JE MOJ LEK .
Ako sve ovo ne upali, drmnite jedan rivotril i rešen problem. Alkohol je isto rešenje ali nakon otrežnjenja budite spremni da platite duplu cenu ili da dolijete još koju čašicu što naravno vodi u alkoholizam
Iskuliras, pustis da te preplave senzacije straha... kad skapiras da se ne umire, posle par napada postajes jaci i oni postaju redji, te nestaju u potpunosti. Tada postajes pobednik. Ne posezite olako za lekovima i alkoholom, pokusajte nesto da pregrmite. Iz licnog iskustva vam kazem da necete umreti
Kao osoba koja je imala napade panike, meni je pomagalo duvanje u papirnu kesu, dok recimo na javnim mestima sam puštao da me preplavi anksioznost, najgore što možete je da razmišljate o njima, onda se vrtite u krug. Jednostavno ih prihvatite kao nešto prolazno, nikako im se ne odupirite.
Nakon što me je posle jednog napada panike pokupila Hitna pomoć sa ulice (zvao sam ih misleći da mi je došao kraj), rešio sam da se ubuduće bolje nosim u datim situacijama. Dešavalo mi se posle toga više puta da mi nadodje panika, ali sam naučio da odreagujem u fazonu “Nećeš ga majci, znam da mi nije ništa”, i stvarno prodje posle par sekundi. Dakle sve je u glavi. Samo pokušajte da se ne date u tom prvom naletu, sačuvajte pribranost, i da vidite kako se odjednom stvari vraćaju na normalu.
Autor teksta ne poznaje osnovne principe transporta kiseonika iz vazduha do svake ćelije ljudskog organizma, pa tako i do nervnih. Duboko disanje će veoma brzo dovesti svakog pojedinca do hiperventilacije, a naučna istraživanja pokazuju da su sve osobe sklone paničnim napadima već u tom stanju, pa je ovaj proces još kraći za njih.
Dakle, još nekoliko dubokih udaha će samo pogoršati stanje i sa potpunom odgovornošću predlažem svakom koji oseti "auru", da izdahne i zaustavi disanje što duže. To je najbolja prva pomoć, a postoji niz drugih tehnika.
Meni vožnja bicikla izaziva napade anksioznosti, kao i brzi hod i vežbanje u teretani, potrebna je fizička aktivnost za vreme koje ne može da se razmišlja, zahteva koncentraciju. Stoni tenis je dobar primer. Moje iskustvo je i da pomažu medikamenti obavezno pod nadzorom psihoterapije.
Kakvo crno duboko disanje pa onda bude još gore, počnu da vam trnu ruke, usne i brada i panika se uvećava. Disanje treba da se smiri, ako treba i papirna kesa pa da što manje kiseonika udišete. Preporučujem knjigu "Bez straha o strahu panici i fobiji" svima koje ovo muči, mene je spasila.
У мају 2005. године се код мене јавио први напад панике. У јавном превозу. До данашњег дан их имам, пуно мање, али је зато ту официјална дијагноза ‘опште социјалне анксиозности’, тако да је стање увек ‘на корак од панике’.
Бицикло је лоша идеја, јер је агорафобија у 99% случајева саставни део сваког облика анксиозности. У ствари је сваки тежи облик физичке активности дугорочно лоша идеја (након 3 пута недељно у теретани, равно 3 године, је у сред тренинга дошло до напада од чије се јачине за мало не онесвестих).
Било је боље за време активног тренирања, али је након тога било далеко горе.
Медикација делује све док се појачава сваке две-три године, што води у озбиљну зависност и проблеме са јетром. Мене су морали да ‘скину’ након 5 година узимања јер су реакције постале парадоксалне. Фаза скидања и поновно јављање ‘заборављених’ напада је тек пакао.
Мени помаже:
- дисање (удахни, задржи ваздух, издахни)
- јога (невероватан напредак од како је редовно радим)
- спавање увек у исто време
- оброци у исто време
- дисоцијација у време најјачих напада.
Јасно је да се никада нећу ослободити овога, и то ми није циљ. Сада је једино битно да научим да контролишем проблем.
Samo se prepustite, ne borite se, napad ce proci.
Ovo je samo prva pomoc, nema leka bez terapije, na zalost.
Ko se izlecio sam, nije ni bio anksiozan.
Posle 5 godina mislim da anksioznost ne moze da se izleci, vec da samo moze da se nauci da se zivi sa njom.
Nema nikakvih trikova tu covek se jednostavno navikne na sve i zivi sa tim, ja imam 20 godina i anksiozan sam vec 3-4 godine imao sam strasne panicne napade, i nisam isao ni kod lekara ni psihologa niti sam rekao ikome od clanova porodice sam sam se izborio sa tim i navikao se, sve je u vasoj glavi i sve vreme leci.
Imao sam panicne napade I bolujem od anksioznosti 10 godina. Znao sam po 3 dana da ne izlazim iz kreveta niti da jedem. Sve je promenila polovina rivotrila ujutru. Neverovatan osecaj! Kao da sam vratio svoj zivot.
Probao sam i alkohol, pilule i sve ostalo da se izborim ali sve je kratkorajno i jos pogorava situaciju. Jedino sto pomaze je pozitvna auto sugestija. posle godinu dana jednostavno istreniras mozak. Mozak je cudo
Промијените животне навике, не гледајте порнографију, читајте библију, раније идите на спавање (до 11), не слушајте деструктивну, агресивну музику, живите морално. Провјерено ради.
Napisao neko ko u životu nije osetio napad panike. Kako bi bilo super kad bi mogli da se lečimo biciklima i sklekovima, milina! A ja se, budala, patim 10 godina, umesto da dišem duboko i radim sklekove.
Промијените животне навике, не гледајте порнографију, читајте библију, раније идите на спавање (до 11), не слушајте деструктивну, агресивну музику, живите морално. Провјерено ради.
Samo se prepustite, ne borite se, napad ce proci.
Ovo je samo prva pomoc, nema leka bez terapije, na zalost.
Ko se izlecio sam, nije ni bio anksiozan.
Posle 5 godina mislim da anksioznost ne moze da se izleci, vec da samo moze da se nauci da se zivi sa njom.
Nema nikakvih trikova tu covek se jednostavno navikne na sve i zivi sa tim, ja imam 20 godina i anksiozan sam vec 3-4 godine imao sam strasne panicne napade, i nisam isao ni kod lekara ni psihologa niti sam rekao ikome od clanova porodice sam sam se izborio sa tim i navikao se, sve je u vasoj glavi i sve vreme leci.
Sklekovi. Veoma inventivno. I efikasno, nema sumnje. U želj da smanjiš broj otkucaja srca, kao jednog od simptoma paničnog napada, oni ti savetuju da radiš sklekove od kojih će taj broj postati veći.
Mislim da su intezivne vezbe kontra produktivne, jer kod napada panike srce daleko brze kuca pa bi vezbe mogle da ga dovedu u opasnu zonu.Ovo je cisto laicki posmatranje stvari.
Ja sam bolovao od anksiznosti i imao napade panike i straha od smrti. Nisam vozio bicikle niti radio sklekove, seo sam i zatvorio oči i sam sebi objasnio da su ti strahovi neosnovani i uspeo sam da se ubedim u to. To je ličilo na neku vrstu meditacije. Danas hvala bogu ni traga od problema. Naravno neki teži oblici anksioznosti možda zahtevaju stručnu pomoć.
Imao sam panicne napade I bolujem od anksioznosti 10 godina. Znao sam po 3 dana da ne izlazim iz kreveta niti da jedem. Sve je promenila polovina rivotrila ujutru. Neverovatan osecaj! Kao da sam vratio svoj zivot.
Ako sve ovo ne upali, drmnite jedan rivotril i rešen problem. Alkohol je isto rešenje ali nakon otrežnjenja budite spremni da platite duplu cenu ili da dolijete još koju čašicu što naravno vodi u alkoholizam
KO NIJE DOZIVEO PANIKU NE ZNA KAKO JE TO STRASNO . ISAO SAM KOD LEKARA ,ALI USPEO SAM SAM SEBI DA POMOGNEM , SUGESTIJOM I SKRETANJE MISLI NA NESTO DRUGO. FIZICKA AKTIVNOST JE NAJBOLJI LEK. IMAM MALU BASTICU I KOPAM I SREDJUJEM JE . TO JE MOJ LEK .
Autor teksta ne poznaje osnovne principe transporta kiseonika iz vazduha do svake ćelije ljudskog organizma, pa tako i do nervnih. Duboko disanje će veoma brzo dovesti svakog pojedinca do hiperventilacije, a naučna istraživanja pokazuju da su sve osobe sklone paničnim napadima već u tom stanju, pa je ovaj proces još kraći za njih.
Dakle, još nekoliko dubokih udaha će samo pogoršati stanje i sa potpunom odgovornošću predlažem svakom koji oseti "auru", da izdahne i zaustavi disanje što duže. To je najbolja prva pomoć, a postoji niz drugih tehnika.
Panicni napadi su ozbiljna stvar, i ljude treba da stimulisete da potraze pomoc strucnog lica. Od panicnih napada boluju razlicite kategorije ljudi. Kakvi sklekovi, voznja bicikla i sl......sta cemo sa onim ko to ne moze.
A samo svi koji od istih pate mogu i moraju da se obrate lekaru. Oni koji se pridrzavaju uputstava bivaju i izleceni. Molim Vas budite bar Vi novina koja se ne bavi glupostima.
Probao sam i alkohol, pilule i sve ostalo da se izborim ali sve je kratkorajno i jos pogorava situaciju. Jedino sto pomaze je pozitvna auto sugestija. posle godinu dana jednostavno istreniras mozak. Mozak je cudo
Kao osoba koja je imala napade panike, meni je pomagalo duvanje u papirnu kesu, dok recimo na javnim mestima sam puštao da me preplavi anksioznost, najgore što možete je da razmišljate o njima, onda se vrtite u krug. Jednostavno ih prihvatite kao nešto prolazno, nikako im se ne odupirite.
Meni vožnja bicikla izaziva napade anksioznosti, kao i brzi hod i vežbanje u teretani, potrebna je fizička aktivnost za vreme koje ne može da se razmišlja, zahteva koncentraciju. Stoni tenis je dobar primer. Moje iskustvo je i da pomažu medikamenti obavezno pod nadzorom psihoterapije.
Sve to funkcionise kada niste okruzeni ljudima. Ako panika hvata zbog ljudi, npr. neko neljubazan ili guzva u prevozu ili cekanje u cekaonici onda sigurno ne mozemo da radimo sklekove :) Meni pomaze jedino racionalni govor i prihvatanje stanja.
У мају 2005. године се код мене јавио први напад панике. У јавном превозу. До данашњег дан их имам, пуно мање, али је зато ту официјална дијагноза ‘опште социјалне анксиозности’, тако да је стање увек ‘на корак од панике’.
Бицикло је лоша идеја, јер је агорафобија у 99% случајева саставни део сваког облика анксиозности. У ствари је сваки тежи облик физичке активности дугорочно лоша идеја (након 3 пута недељно у теретани, равно 3 године, је у сред тренинга дошло до напада од чије се јачине за мало не онесвестих).
Било је боље за време активног тренирања, али је након тога било далеко горе.
Медикација делује све док се појачава сваке две-три године, што води у озбиљну зависност и проблеме са јетром. Мене су морали да ‘скину’ након 5 година узимања јер су реакције постале парадоксалне. Фаза скидања и поновно јављање ‘заборављених’ напада је тек пакао.
Мени помаже:
- дисање (удахни, задржи ваздух, издахни)
- јога (невероватан напредак од како је редовно радим)
- спавање увек у исто време
- оброци у исто време
- дисоцијација у време најјачих напада.
Јасно је да се никада нећу ослободити овога, и то ми није циљ. Сада је једино битно да научим да контролишем проблем.
Nakon što me je posle jednog napada panike pokupila Hitna pomoć sa ulice (zvao sam ih misleći da mi je došao kraj), rešio sam da se ubuduće bolje nosim u datim situacijama. Dešavalo mi se posle toga više puta da mi nadodje panika, ali sam naučio da odreagujem u fazonu “Nećeš ga majci, znam da mi nije ništa”, i stvarno prodje posle par sekundi. Dakle sve je u glavi. Samo pokušajte da se ne date u tom prvom naletu, sačuvajte pribranost, i da vidite kako se odjednom stvari vraćaju na normalu.
Kakvo crno duboko disanje pa onda bude još gore, počnu da vam trnu ruke, usne i brada i panika se uvećava. Disanje treba da se smiri, ako treba i papirna kesa pa da što manje kiseonika udišete. Preporučujem knjigu "Bez straha o strahu panici i fobiji" svima koje ovo muči, mene je spasila.
Iskuliras, pustis da te preplave senzacije straha... kad skapiras da se ne umire, posle par napada postajes jaci i oni postaju redji, te nestaju u potpunosti. Tada postajes pobednik. Ne posezite olako za lekovima i alkoholom, pokusajte nesto da pregrmite. Iz licnog iskustva vam kazem da necete umreti
Napisao neko ko u životu nije osetio napad panike. Kako bi bilo super kad bi mogli da se lečimo biciklima i sklekovima, milina! A ja se, budala, patim 10 godina, umesto da dišem duboko i radim sklekove.
IMAGE SOURCE
26 Komentari
Sortiraj po: