Osam grešaka koje mogu detetu da sruše samopouzdanje

E dragi moji, ja sam vam ovaj prvi tip. Ne mogu reci da bas nemam samopouzdanja sada kad sam odrasla, ali kasnije je to njihovo deljenje na uspeh i neuspeh kod mene izazvalo takav revolt da sam otisla iz drzave samo da njih ne gledam. Secam se, jos u detinjstvu su postojale "nagrade" koje cu dobiti ako nesto naucim, potudim se itd. Kasnije su poceli novcano da me kontrolisu, nema dinara za moje potrebe ako nisam olican djak. U prvom gimnazije su me vodili kod psihijatra zato sto sam imala par losih ocena. Kad sam obnovila godinu na fakultetu, a inace sam bila redovan budzetski student, otac i majka su mi rekli da mozda ja nisam dete kakvo su zeleli. Takodje, vec sa 14,15 godina sam htela da se odvojim od svojih roditelja i emotivno i finansijski. Trebalo nam je oko 7 godina da nekako izgladimo odnose bar malo. Sa majkom sam sad vise nego ok, ne kao drugarice naravno, ali mozemo izdrzati par dana zajedno, s tatom nikako, slabo i pricamo. Isti karakteri. Mozda je to sve jer sam im prvo dete, pa je tu sve moralo biti savrseno. Ko zna. Uglavnom, pazite vasu decu, i nemojte ih grditi. Zivot ce ih kasnije vec dobro nagrditi.

Kakve sam ja roditelje imao dobro da sam još živ. Što roditelji mogu da ti upropaste život, niko tako ne može.

Mene je majka redovno poredila sa sobom u tim-i-tim godinama. Rezultat svega je večno takmičenje, a o odnosu sa majkom u nekom kasnijem dobu da ne govorim. U detinjstvu su to bile ocene i održavanje sobe. Ona, recimo, nije smela kući iz škole ako ne dobije peticu. Kasnije je na red došla moja sposobnost da kuvam, peglam, idem na pijacu... a kasnije i sposobnost da zaradim novac. U nekom trenutku sam našla njena svedočanstva iz škole i malo je reći da sam se jako razočarala. Žena koja me je ubedila da je bila vukovac je bila osrednji đak u školi. Kako sam sazrevala i bivala sve bolja u svemu što sam radila, tako sam shvatala da ona ni u čemu nije bila vanserijski stručnjak. A do tada sam stalno mislila da nisam ni u čemu dobra, jer pobogu, ona je razbijala za razliku od mene. Ne znam kome i zašto se stalno dokazivala, njeni roditelji su bili normalni ljudi, ali je mene naučila takvom ponašanju. Sada godinama iskorenjujem to iz sebe i ponavljam redovno da ništa ne mora da bude savršeno, da nismo svi za sve poslove, da nisam promašaj ako nešto ne znam i da je mnogo manja bruka pitati, nego se praviti pametan. Sa njom vodim borbu jer joj ne dozvoljavam više da komentariše moje postupke i sposobnosti jer sam odrasla žena, udata, sa decom i živim po svojoj meri, a ne njenoj. Nju to jako povređuje i redovno govori da sam je razočarala i da ću videti svog boga kad mi se deca odmetnu i postanu kao ja, a ni muž mi nije neki, raspašće se to ubrzo (zajedno smo 11 godina i za sada imamo skladan brak). Čak mi je jednom rekla da sam odbacila svoju primarnu porodicu u korist nove. Tada sam se strašno posvađala s njom i sve se ređe viđamo. Kako udovoljiti ženi koja je oduvek bila narcisoidna, nezadovoljna i ogorčena?

Otac je uvijek bio tu samo da daje negativne kritike. Najteze mi je padalo kada mi kazu: "Ti nisi nizasta." A poredjenja s drugom djecom su bila redovna. Bio sam odlican ucenik u elektrotehnickoj skoli. Nisu pristali da me skoluju na ETF-u. Da je bar izgovor bio: "Nemamo dovoljno novca". I pored nedostatka skolovanja u bransi koju sam volio, danas mogu da kazem da se smatram uspjesnim covjekom, ali zao mu je sto su imali takav stav prema meni. Osjecas da si sam prosao kroz svu tu borbu. Nista nisu ocekivali od mene jos od osnovne skole, a postigao sam mnogo vise nego vecina maminih i tatinih sinova. Ali sta da se radi, moji su, i druge nemam.

Hteo bih da dodam jos jednu stvar, a to je posramljivanje dece pred suprotnim polom. Znate ono kad dete se kao "zaljubilo" i onda ga svi zezaju. Bespotrebno izazivanje stida pred suprotnim polom.

Ja sam bio izmedju dve vatre. Majka kojoj nikada nista moje nije valjalo i otac koji me je gurao, bodrio, ucio, dizao do poslednjeg daha. Nije dete masina pa da mozes dati uz njega uputstvo za upotrebu. Svako dete je razlicito i posebno. Treba biti opasan psiholog i pratiti svoje dete, citati njegovu dusu, osecanja, potrebe, talente, mogucnosti. I kao madjionicar kao vetar voditi dete kroz odrastanje. Drzati sve konce u svojim rukama i vesto upravljati. Ako ti ispadne jedan koncic ode sve "do djavola". Nekada je bilo lakse, svet je bio drugaciji. Danas je tesko biti roditelj. Ja sam se umorio, bas je bilo iscrpljujuce ali kada pogledam "rezultat", tj svoje dete, isplatilo se. Tesko je kada se boris i protiv ambiciozne majke deteta i za dete.

po ovome najbolje nista ne raditi?

ma roditelji uvek grese, manje ili vise (u zavisnosti koliko smo ludi). zato treba imati vise dece, da se vise drze medjusobno, a manje budu sa roditeljima 1:1. :)
najveca greska roditelja, koja ovde ne pise, a pod koju pada veliki deo podgrupa, je to sto ne mogu da prihvate svoje dete onakvo kakvo ono jeste. oni su zamislili da dete treba da im bude naucnik/sportista/heroj/umetnik (sta god da su zamislili) i onda guraju dete u tom pravcu (bilo preteranim kritikama, bilo silovanjem pohvalama kao mozes ti to, a dete realno ne moze), umesto da ga puste da nadje svoj put. dete treba voleti i nauciti ljubavi i odgovornosti, pa sta bude bude, sve je o.k.

Ja sam od majke dobijao dodatne batine kad god bi došao kući uplakan, zato što me izbio neki vršnjak iz komšiluka! Nekada bih pak pošao da se požalim roditeljima onog koji bi me izbio, ali nikada nisam primetio da ga kažnjavaju. Uz to, roditelji bi me ponekad ismevali kada bih rekao nešto pogrešno....Danas, ja sam jedno isprazno telo koje se u prostoru kreće bez puta i cilja.

jos uvek cujem: "kako Andja... a ti nista"

Stavke 4, 6 i 7 su najveći razlog zašto ne živim sa roditeljima već 17 godina.. a imaju lepu kuću, ima mesta za moju porodicu (žena i dete), još sam jedinac... Ali jednostavno, svaki put kad sam nešto hteo, bilo je: "Ne mozes ti to, ne umeš, ja ću". Od sitnica, do velikih stvari, koje se tiču porodice i imanja. Na kraju sam otišao...

Zena i ja smo sa decom imali dogovor: Recite istinu i necete biti kaznjeni. A ako bas ne mozete da kazete istinu recite: Nemojte to da me pitate da ne bih morao da vas lazem.
I druga stvar. Decu nismo tukli, pa ni klasicno grdili vec smo pokusavali da im objasnimo zasto nesto sto su uradili ili rekli nije dobro.
Danas su nasa deca stabilne osobe koje znaju sta hoce i znaju da to sto hoce ne treba da bude na stetu drugih.

Moje samopouzdanje je u debelom minusu. Roditelji me nikada nisu podzavali u nekim idejama, stavovima, željama...i uvek su se iznenađivali ako nešto uspem, bio to vozački ispit, fax, šta god.. Nije mi jasno čemu takvo ponašanje, ali je sadašnji rezultat svega toga = nesamopouzdanje

Da nije bilo baba, deda i učiteljice, ne bih se ujutru ni budila! Roditelji su me ubijali u pojam, svakodnevno, pričom da treba da budem kao neki drugi...Sad kad uradih sve što su očekivali od mene: fakultet, posao, muž, deca
...shvatam da živim tudj život. Verovatno onih na koje je trebalo da ličim.

Majka je da tu da voli dete. Hvalicu ga jer za mene je savrsen, volim je najvise na svetu. Ucim je da voli druge ljude, zivotinje, da voli sebe, prirodu... Razmazenko moj, nezan cvetic. Mozda je to pogresno ali ja svom detetu svaki dan izjavljujem ljubav, ona zna da je volim vise od svega. Ja sam tu da je razmazim, ko ce ako necu ja?

Smatram da je od svega ovoga, pored pruzanja ljubavi i paznje, najvaznije uspostaviti prijateljski odnos i poverenje. Bez osude. Cak i kada nam se nesto ne dopada ili ne razumemo- poslusati, savetovati, ali nikako osudjivati jer kada se stvori poverenje da vam dete kaze apsolutno sve sto mu se dogodilo, sto ga muci- vrlo lako cemo moci da mu pomognemo. Cesto roditelji grese u ovome. S toga deca kriju mnoge stvari i to moze ostaviti trajne posledice.
Ja sam s mojom majkom znala ponekad u tri ujutru da pricam kako mi je bilo u izlasku, kad sam bila tinejdzerka zajedno smo isle da spijuniramo mog momka s kim ide kuci iz grada, u autu maskirane, bilo je zabavno pre svega, mama danas necu u skolu imam kontolni nisam naucila- mama opravda, itd... Kontolisala me je ali pametno. I super sam ispala. Magistrirala sam, radim posao koji obozavam, brak mi je super, beba super. Nadam se da cu imati odnos s mojim detetom kao majka sa mnom.

Odgovor na 'Imen' komentar: I kod mene slicna situacija plus jos dodatni problemi koji nisu tema ovog teksta (alkoholizam oca), tako da necu pisati o tome. Sve u svemu, umesto da mi budu podrska i pruze ljubav bili su mi sve suprotno. Niko mi nije toliko naskodio u životu kao oni - roditelji. Imam preko 30 godina sad, s tatom jako slabo komuniciram, gotovo nikako, a s mamom pokusavam koliko toliko da izgladim stvari ali ide jako tesko. I ja sam u inostranstvu i oni su jedan od najvecih razloga zasto sam otisla.

sad u nekim srednjim godinama kad se osvrnem vidim da se u malo kojoj porodici koju poznajem radilo na jacanju samopouzdanja i razgovoru na temu emocija, problema i sl. kod nas je glavni koncept vaspitanja da dete bude sto bolje u skoli i da se po mogucstvu druzi sa decom koja su isto tako dobra u skoli i koja dolaze iz 'dobre familije'. a zaledjina svega toga mi deluje to da se ne bude losiji od ostalih i da roditelji imaju nesto jasno cime mogu da se pohvale kod svoje dece. nije ni cudo sto kasnije pola te dece bude haos kad odrastu. ja bih isto voleo da mi dete bude odlicno u skoli i primerno ali cu se truditi, ako Bog da, porazgovaram i o stvarima i temama van toga. a ako ne bude dobar ucenik, daleko da je kraj sveta. svako ima neki talenat i osecaj za nesto pa neka to i prati

Moji parentsi su sve postigli sem opcije 2. Dakle 7/8. Ja sam stariji brat pa san se i borio, al morao sam i za mladju sestru takodje. Strasno je to kad najvise straha i otpora u zivotu prema roditeljima imas. I dan danas u podsvesti stoji strah od njihovog misljenja.

Verujte me,Izmedju ostalog ako je koliko toliko normalna porodica najteže za dete je odrastati a imati mnogo vecu inteligenciju nego tvoji roditelji...toliko gusen toliko neshvaćen,pogrešno ceo život usmeravan... jako teško odrastanje sve do tamo neke 23,24 god... danas presrećan, odnos snjima kao sa pink televizijom, nikad pametno ništa čuo ni naučio od te televizije, ali i dalje nisam izbrisao taj kanal sa tv-a pa se desi da dok listam kanale slučajno prebacim

Pustite vi te priče. Odavno je Duško Radović rekao da bi onaj ko nosi cipele broj 45 mogao da prestane da krivi roditelje za sve svoje neuspehe u životu.

Ja sam dosao do nekih 10 korisnih stavki, mozda pomogne:

1. Najbitnije je biti korektan roditelj
2. Posvetiti i to malo paznje sto mozemo u slobodno vreme i nauciti ih nesto korisno
3. Pravila i granice moraju da se postuju ako se prekorace sledi opomena ali ne pregruba jer uglavnom dete saradjuje (razlog: stavka 1)
4. Pomozite detetu ali ne previse, pustite ih da se i sami malo namuce, nista im nece biti a najbolje ce tako nauciti.
5. Pokazite im svoju ljubav, to vam je sve na svetu, pustite tablete, televizore, kompjutere, cmacite ih dok su mali veoma brzo porastu.
6. Deca uce kroz primere, nema bolje osobe od vas od koje moze da nauci, budite primer i uzor svom detetu (to znaci da cete morati i sami sebe da korigujete u vecini slucajeva).
7. Postujte obecanja, postovace ih i vasa deca kad vide da su ravnopravna, veoma lose utice na njih vase prekrseno obecanje ili vasa superiornost.
8. U igri se spustite na njihov nivo, nista vam nece biti ako i vi malo budete dete a njima ce ta igra biti prelepa.
9. Ne preterujete u kaznama pogotovo fizickim, kroz razgovor, ponekad i pretnje (koje naravno nece biti ispunjene ali da se dete zapita) dete samo sebe koriguje, batine mogu da dovedu do revolta.
10. Ako imate vise od jednog deteta budite pravedni i nek pravila vaze za oba deteta podjednako, obicno roditelji mnogo vise stite drugo dete zato sto je mladje i nejako. Tako se stvara ljubomora i mrznja izmedju njih, kako rastu tako sve to sve vise i povecava.

Nazalost mnogo slucajeva kao dva komentara ovde napisana... jednostavno neki roditelji ne zasluzuju decu... dok neki koji zasluzuju ne mogu ih imati ili deca budu lose naravi... zivot je surov, zivot je lutrija, pa kako se kome zalomi... veliko nazalost...

Auuu. Mi skoro sve ovo radimo. Moram zeni da pokazem tekst.

Ljubav, saosecanje, povezanost i posvecenost su najbitniji od svega - ako je dete bilo voljeno u detinjstvu i njegovi roditelji su bili tu za njega ono ce imati samopouzdanja da istrazuje svet jer ce zauvek imati tu 'sigurnu bazu'. Ovo je tacno i u zivotinjskom svetu - kada zenka brine o svom mladuncetu ono slobodno trci krdom, a kada ga napusti ono je dezorijentisano. Ljubav i saosecanje su preduslov za svaku hrabrost i samopouzdanje. Najveca je greska biti strog, cvrst i kritican prema detetu iz ubedjenja da na taj nacin dete nece postati razmazeno.

Najgori osećaj je kad te kao desetogodisnjaka, roditelj (otac) ponizava pred gomilom drugih ljudi. Rezultat svega toga danas je nedostatak samopouzdanja.

Citam ove komentare i slike moga djetinstva se vracaju. Generacija sam rodjen krajem 60-ih, roditelji rodjeni na selu, bez skole, dobivaju posao u gradu (socialisticki realizam ),dobivaju stan dok su jos u 20-im i misle da su natprosjecni kako su uspijeli u zivotu. Napustili su selo ali selo njih -nikada. Batinjanje svakodnevnica,nipodastavanje takodjer, uvrede, ponizavanje, drzanje predika o tome kako su oni uspjesni a ja niko i nista. Dosao rat,neko spomenu ranije da ga je rat spasio, i mene je, roditelji se vratili na selo, ja zavrsio fakultet, otisao u inostranstvo,usa, stvorio sve sta se moze :imam 3 auta, 2 kuce i stan nedavno kupljen, posao imao super ali i ne smirenje moje duse, sve napustio i radim trecerazredni posao. Imam ageesivne crte licnosti, ne podnosim autoritete,lako planem, i zato jesam gdje jesam.Konstantno se suzdrzavam da ne radim isto sa mojim dvoje djece, nekad uspijevam ali dosta puta i ne, stalno trazim paznju kako bi malo vise vrijedio i kako bi drugi rekli; on je sposoban. Uzas jedan ljudi moji, tipican lik sa asocioloskim poremecajem.Nemojte kinjiniti djecu, pustite da odrastaju onakvi kakvi jesu, brzo odrastaju, poslije ce Vam biti zao.

Srbija puna takvih porodica.

Starija sestra je uvek bila najbolji djak i sve oci su bile upete u nju, otac nije nikada skrivao svoju vecu naklonost prema njoj. Ja sam uvek bila u drugom panu. Kada su primrtili da u skoli nisam genijalna kao ona "digli su ruke od mene". Ona je naravno uspela u zivotu i briljirala u karijeri a ja sam postala,moze se reci, asocijalni depresivac koji je vecito emotivno gladan i cije su veze katasrofa, sve zbog osecaja da nisam dovoljno dobra i velike potrebe da budem dobra... Kada sam shvatila da nesto sa mnom nije u redu pocela sam da citam psiholoske knjige i da da trazim odakle dolazi to unutrasnje nezadovoljstvo i tuga, losi odnosi. Ne mogu svu krivicu na njih da prebacim ali mislim da je to mnogo uticalo. Zato roditelji, ne podvajajte svoju decu, to mnogo boli...I prihvatite nesavrsenosti svoje dece, nismo svi isti...

hahaha, sve sam ja ovo prosao, mozda zato imam hronicni nesostatak samopouzdanja ...

Sve zavisi od deteta. Moje starija cerka je bila malo previse sigurna u sebe, ona je najbolja i sve zna, nestrpljiva. Morali smo malo da podignemo kriterijume jer nikad sebe ni zasta nije kritikovala. Druga je perfekcionista i to joj je bila velika kocnica. Morali smo stalno da joj ponavljamo da su greske dobre i da se na greskama se uci i da je trud najvazniji a ne ocene. Videcemo kako ce stvari zavrsiti kad odrastu ali za sada je dobro. Mi ocekujemo puno jer znamo da imaju potencijala, a puno i dobijamo. Puno rada ali i puno zabave.

po ovome najbolje nista ne raditi?
(perica, 28. januar 2017 20:50)

Jeste, posto se dete moze samo PREVISE kritikovati i PREVISE hvaliti i nista vise. Bravo za tebe

Nisam pametna. Vise ne znam da li sam bila dobar ili los roditelj. Morala sam sticajem okolnoati da uvek budem uz nju, da je vodim u skolu, da radimo domaci zajedno, pa govorne vezbe...Sada smo na novoj prekretnici. Zavrsava srednju umetnicku i vec je pocela da uci za maturski. Uporedo moram(o) da se raspitamo na Akademiji umatnosti sta se sve uzima u obzir za prijem, naravno na budzet. Uspeh iz skole, prijemni??? Da li ucenici koji imaju neke smetnje dobijaju neke "privilegije"? To bi nam mnogo znacilo jer bi imala bar mali vetric j ledja. A ja vise nemam snage da se borim za njena prava a ona je tako dobro dete da se bojim da nece smeti sama u taj novi svet...

Moj ćale je govorio o sebi najbolje, dobro je što sam jako kasno shvatio istinu.

ovde svi lamentiraju nad svojom sudbinom zbog greske roditelja.

Evo ja - otac odsutan i nezainteresovan, majka emotivno osakacena, taktilno odbojna, bilo joj bitno jedino da imam sve petice u skoli. Ni da li sam zdrav, ni da li sam dobro, ni da li imam ikakve probleme u zivotu. Finansijsko i emotivno uslovljavanje, samo da imam sve petice i zavrsim fax.

S 15 godina sam poceo da kontam sta se desava, s 18 sam pao u depresiju jer nisam znao da se ponesem sa gubitkom bliskog, receno mi je da "ucim i onda necu da mislim na to". Do 20e sam skontao da na njihovu podrsku ne mogu da racunam, sem materijalnu. Potpuno nerazumevanje.

Danas smatram da sam bolji covek zbog toga. To me je nateralo da od 20e gradim svoj zivot nezavisno od njih, postanem nezavistan, samostalan, a znam kako da svoju decu ne vaspitavam i kakav odnos da nemam s decom. Mojim roditeljima licno ne zameram, cak ih volim neizmerno - prosto nisu umeli. Znam da nisu imali losu nameru, jednostavno nisu znali. U njihovu ljubav ni malo ne sumnjam.

Svi imamo takve gluposti ali je bitno sta naucimo iz toga.

Napravila sam svaku ovu grešku i reagovala sam ispravno u svakoj ovoj situaciji. I grešim i radim prave stvari. Ni u šta nisam sigurna i verujem da će sve biti u redu.

I kad procitam komentare,shvatam ljude koji ne zele decu,jer ne zele da pokvare ili uniste zivot svom detetu-jer ne znaju i nisu sigurni kako treba da se ponasaju/ophode kao roditelji...Shvatam i da je mnogo roditelja koji su vremenom shvatili da su pogresili sto su postali roditelji,da im je ta uloga preteska i da ne znaju kako dalje da se nose sa njom..
Shvatam da je bolje i ne roditi dete,nego ga roditi da bi svetu dokazao da si 'odrastao',da si 'sazreo',da si ispunio mit o reprodukciji,da si eto-posto,poto-ostavio nesto-nekog iza sebe..Shvatam da manje stete covecanstvu nanesu ljudi koji iza sebe odluce da ne ostave potomstvo,spram ljudi koji ostavljaju potomstvo po svaku cenu,a kasnije to potomstvo za te ljude pise ono sto su napisali i pojedini komentatori ovde:'Roditelji su mi unistili zivot...Roditelji su me najvise povredili u zivotu...'

@Kosta I ja mojoj ćerki svaki dan kažem da je volim najviše na svetu. I da cu je uvek voleti šta god da uradi i da je volim čak iako je grdim za nešto. I učim je da misli i bude svoja i ne poredim je sa drugom decom. I da zna da kod mene uvek može da se vrati ako joj nešto ne bude išlo u životu. Srce moje najveće.

Sta god sam htela u zivotu od sporta preko skole majka bi me sasekla sa " Ma ti ces.." Kada sam htela da upisem zurnalistiku opet su bili u fazonu " Ma ti si sva za to" Ironija, nipodastavanje... Dovelo je do toga da sam i ja na kraju poverovala da nisam nizasta.

Moja mama je neko ko je emotivno nesrecan i kojeg su roditelji upropastili. Rodjena mama ju je naterala da upise fax koji nije htela (i nije zavrsila), zakljucavala joj vrata i terala je da se uda. Kad se udala onda joj nije dala da ima decu pa je ova krila skoro do pred porodjaj sa sestrom. Upadala u kucu u 7h "da vidi sta rade". Terala je da se razvede, a kad se razvela onda joj je i pare ukrala. Maltretirala je i odredjivala joj sta ce da radi u zivotu i cime ce da se bavi. I dan danas moja baba misli da je ispravno postupala i ne kaje se ni zbog cega. Klasicni perfidni manipulator. U takvim okolnostima nastanu tri tipa ljudi - isti, gori od svojih roditelja, ili (mnogo) bolji. Moja mama je, na svu srecu, ovaj treci tip. Moj vetar u ledja i najveca podrska u zivotu, osoba koja zavredjuje najvece moguce postovanje i zahvalnost.

Mene je moja majka tukla, govorila mi svasta ruzno i zvala me pogrdnim imenima. Trazila je da spremam kucu po nekom njenom visokom standardu koji kao mala nisam znala da ispunim. Ali imala je i drugu stranu pa se igrala sa mnom i trkala i pricala i nosila me kad mi je vec 10 godina bilo da ne hodam jer sam bila umorna, kupovala mi je lijepu odjecu a ona nosila bilo sta...
Danas mi je najbolji drug a i ja sam njoj i financijski je izdrzavam od 18te godine. Ide mi dobro u zivotu, ali osjeti se to nisko misljenje o sebi cak i kad ostali misle citav svijet o meni. Jedini razlog sto sam u tako dobrim odnosima sa njom je jer se iskreno pokajala za sve sto je radila i danas mi cesto kaze kako nije bila dobra majka. I vidim tesko joj je danas zbog toga.
A nije ni sve to njena krivica bila, rodila me mlada sa 23 god a moj otac je bio sve samo covjek za zivot, pio je i dolazio kuci pravio traume, udarado ju je... I kako zena da bude idealna majka pod takvim uslovima. Eto ja sam joj davno oprostila mada znam da mnogo anksioznosti koju nosim u sebi danas dolazi iz tog djetinjstva.

Ja sam za visok standard, puno davanja, puno trazenja. Podrzacu njihova Sva interesovanja ako sam u mogućnosti i daću im maksimum svog vremena tako sto ce mi biti prioritet. Sa druge strane, tražim odgovornost spram razumno postavljenih obaveza i u skoli i u kuci. Uciti se mora svakodnevno oko 2h plus dete treba da ima zaduženje u kući spram svoga uzrasta npr.hranjenhe kuce , postavljanje stola, kupovina namirnica, kosenje trave za veću decu itd. Treba davati i treba tražiti plus da ima vremena za zabavu i druženje.

Moj sin je u najmanju ruku osrednji u svemu (da ne kažem glup i smotan), a izuzetno me nervira koliko sam sebe hvali za svaku stvar koju uradi, samopouzdanja mu ne nedostaje. Računam da će biti veoma uspešan političar.

ja, kao mladje dete, nisam previse interesovala moje roditelje. vise su bili usmereni na moju stariju sestru koja je oduvek bila problematicna. bila sam dobro, tiho dete, vukovac u osnovnoj, srednjoj i jedan od najboljih na fakultetu.iako sam bila veoma zgodna, zbog kriticnog stava majke koja je bila super u svemu sto je radila (posao, kuca) da "pazim da nisam naj(lepsa/bolja)" , "da nikad necu biti domacica kao ona ili sestra" i sl., i sada se borim sa svojom nesigurnoscu. iako sam zaradila sama za stan, opremila ga bez njihove pomoci, postala uspesna na poslu i prilicno dobra u kuhinji, stalno su govorili da sam 'mala koja pravi greske'. a moja sestra, pored svih problema koje je svima nama u porodici pravila, srecom, udala se i rodila decu; za njih ona je uvek bolja od mene, bez obzira to sto se nije brinula o njima vec ja. najzalosnije je bilo sto tek kada sam ih oboje izgubila, od svih njihovih prijatelja sam cula da su se veoma ponosili sa mnom. zao mi je sto mi cesce nisu govorili da me vole, zele, podrzavaju bez obzira na rezultet. ja jesam postigla mnogo, ali zbog tog neispunjenog stava prema roditeljima, osecaj je obrnut. treba voleti, prihvatiti i podrzati dete, kakvo god da je, jer ni jedno nije isto i ne treba se porediti sa svojom bracom i sestrama, posebno ne kad postanu svoji.

Bojim se da je ovaj tekst svetlosne godine ispred naše realnosti. Po istraživanjima, u Srbiji preko 80 odsto roditelja još uvek tuče svoju decu. Fizičko i verbalno kažnjavanje neispravnih i pogrešnih postupaka deteta se ovde i dalje smatra vaspitanjem.

Volim i postujem svoje roditelje i hvala im na svemu (nije uvek bilo lako sa mnom, znam).

Mene je kod mojih roditelja najvise nervirala ona recenica "to je za tvoje dobro",kad god bi nesto cinili za mene ili me primoravali da cinim nesto sto nisam zelela. A to njihovo "dobro" i moje "dobro" se nekako nikada nisu poklapali i niti se dan danas ne poklapaju. Ja se kao roditelj trudim da budem sto je moguce vise fer prema svom detetu, sigurno je da nisam idealan roditelj, a od deteta sam dobila primedbu da nisam uobicajena mama stagod to znacilo.

@Sandra
Ne znam koja je situacija kod vas, samo zelim da vam predocim svoju situaciju tokom odrastanja, ko zna mozda nekome pomogne.

Moji roditelji su mene uvek tako dozivljavali, kao dete da previse samopouzdanja, koje previse zna a misli da zna jos vise. I dobro se secam koliko me je povredjivalo kada su mog brata tesili kada napravi neku glupost, jer eto on je osetljiv i mnogo se nervira kad pogresi. Mene nisu tesili jer sam ja njima uvek delovala kao da mene to ne dotice toliko. To nije bilo ni priblizno tacno, samo sam imala drugacije mehanizme, i nisam toliko emocionalno ekspresivna.

(Petičar, 29. januar 2017 08:37)

Dve recenice su kod tebe kljucne.

"Sa njom vodim borbu jer joj ne dozvoljavam više da komentariše moje postupke i sposobnosti jer sam odrasla žena, udata, sa decom i živim po svojoj meri, a ne njenoj."

A izvini, zašto vodis borbu???? Ako ide ide, ako ne ide teraj to u tri lepe. Teska su vremena, ne mozes ti biti i dobra majka i supruga i njoj dobra cerka njenoj meri.

"Kako udovoljiti ženi koja je oduvek bila narcisoidna, nezadovoljna i ogorčena?"

A zašto bi ti njoj ugadjala??? Pa jel ona tebe rodila da bi ti njoj ugadjala, ili da bi bila srecan zadovoljan covek u ovom svetu???

Ne kapiram nju, naravno, zena ocigledno ima teske komplekse jer ja sva satkana od proseka, ali ne kapiram ni tebe sto pokusavas da prosecnu zenu nadprosecno da zadovoljis.

A inace, ovo je savet za svu decu. Kad su deca mala i kad roditelji krenu da vas porede sa drugom decom, tesko je se braniti. Ali kad udjete u pubertet i vec krenete da mislite svojom glavom, onda krenite da poredite vi njih, pa kad vas pitaju zasto nisi kao ovaj ili ova, pitajte a zasto vi niste kao njihovi roditelji, zasto nemate kvalitetniji DNK materija, zasto ovo, zasto ono... Pa da vidite kako ce da ucute, naravno ako imaju mozga.

Najgori konflikt se rodi u detetu kad ima potpuno banalne i prosecne roditelje a oni traze od njega da bude superiska.

Veliki problem u svetu je sto bi vecina parova zelela decu iz vise sebicnih razloga i ne uzimajuci u obzir koju odgornost deteta nosi!

Niti su me kritikovali niti nagrađivali. Uvek je bilo "sinko, nisi glup, znaš valjda kako treba".

Članak je odličan kao uputstvo za razvoj jednog prosečnog deteta. A šta raditi ako vam je dete u nečemu baš natprosečno, recimo u sportu? Tačke 5 i 7 otpadaju momentalno. Kako će napredovati ako ne stremi najboljem i ne poredi se sa drugima. Isto važi i za decu klikeraše, možda još više. Za njih treba uvesti tačku 9: kreativna i stimulativna atmosfera u kući.

U mom slucaju uvek su vise podrzavali mog brata nego mene, na pitanje zasto odgovor je bio da sam ja spsobnija i da meni ja sve mogu sama a njemu treba pomoc u zivotu. Da su me samo malo vise podrzali, gde bi mi kraj bio...

Odlicni saveti, ko se odluci za roditeljstvo obavezno da ih nauci ko pesmicu

Mislim, nije obavezno, mozete i da razmazite svoje dete, mozete i da ga zlostavljate ako hocete, samo to nije dobro po njega...

kod nas u srbiji je sistem vrednosti odavno poremećen..to i nije neka novost. novost je da čak i posle ovakvog texta, o čijoj iapravnosti i tačnosti necu da komentarišem, velika vecina roditelja nastaviće da radi sve suprotno od ovih ovde navedenih stvari. jer ..na kraju... kome ćeš bre ti da solis pamet..pa ja sam srbin,znam SVE!

@klej Veruj mi, verovatno ni ne znajuci su ti ucinili veliku uslugu. Bas upravo taj podatak gde si rekao da nista nisu ocekivali od tebe je bitan faktor koji te je doveo gde jesi, tj. nedostatak pritiska. I ja sam mnogo toga poatigao(pa zavrsio i taj famozni ETF) i zadovoljan sam u zivotu, ali pod ogoromnim pritiskom (nesvesno) postavljenim od strane roditelja da svi bez fakulteta nisu vredni ljudi, da je to jedino merilo i td (zaostatak iz njihovog vremena) meni je to bio pakao i mnogo teze nego sto je to bilo nekim ljudima koji nisu nista imali da izgube. A taj naziv 'tatina i mamina deca' je MNOGO teze breme nego sto vi i ostali koji redovno pominjete tu frazu imate u svom zivotu, pa bi sledeci put trebalo pripaziti. Zato uvek kazem ono sto i sebi, zivi svoj zivot i ne komentarisi druge, nikada im nisi bio u kozi ne znas kako je to (pa makar se i na prvi pogled cinili da je tako kao sto mislis) . Pozdrav svim dobrim ljudima!

@Petar
Bravo,bas lepo.Ja bih samo rekla da se danas roditelji jako malo bave svojom decom.Niti razmisljaju kakvi su roditelji.Vazno da se rodi,da svi znaju da imas dete,a kakav ce covek da ispadne...

Šest smo napravil, žena i ja...jbg....

Frojd je davno rekao da se 3 profesije nikada ne mogu nauciti do kraja:biti dobar vodja,biti dobar psihoterapeut i biti dobar roditelj.Retki su roditelji koji ne zele dobro svojoj deci,ali put u pakao je poplocan dobrim namerama.Roditelji po pravilu misle da je dobro nesto sto je psiholoski katastrofalno.Pogotovo u patrijarhalnim sredinama kao sto je nasa,gde je majka obicno popustljiva i nezna,a otac autoritaran i strog,sto je jako losa kombinacija.I jos ako otac fizicki kaznjava dete,cak i zbog opravdanih razloga,eto razvoja anksioznosti za ceo zivot.Hugo Klajn je rekao kako dete ne sme da ima strah od roditelja,cak i u vidu strahopostovanja.A koliko dece sme da pokaze ocene roditeljima bez straha na kraju godine ili da se obrati roditeljima zbog nekog ozbiljnijeg problema?Karakter se formira do 5.godine,sve posle toga je kasno.Jedna od najgorih gresaka je kada roditelji dozvole da dete spava izmedju njih u krevetu izmedju 3. i 5. godine,u falusnoj fazi razvoja,kada se odigrava Edipalna situacija,a srpski roditelji to,po pravilu,rade.Umesto da dete spava u svojoj sobi,daleko od roditeljskog bracnog kreveta.Ono ce tada biti tuzno,ali ce preziveti depresiju ranog doba i nece biti depresivno i uplaseno kasnije u zivotu.Ako ostane u krevetu,nabice tezak osecaj krivice sto je podloga depresije,i kasnije u zivotu bice impotentno u metaforickom,ponekad i bukvalnom smislu.Bice neuspesno u svemu sto zeli i namerava,nesamostalno i uplaseno,nesposobno za zivot.

Kada su muska deca u pitanju, postoji savet "broj jedan": naucite svoje dete da se brani i da uzvrati deci koja su agresivna prema njemu fizicki ili verbalno, a ne da ih izbegava. Moje detinjstvo je bilo jako lepo, bukvalno ni na sta ne mogu da se pozalim, ali je ogromna greska mojih roditelja bila ta sto su me ucili da ne smem nikada da se tucem i da se "sklanjam" kad je neko od vrsnjaka agresivan prema meni. Trebalo mi je par godina da shvatim da me nisu dobro ucili i kasnije je sve bilo OK. Ali tih nekoliko godina imao sam velikih problema sa samopouzdanjem i bilo je mnogo neprospavanih noci...

Ponekad mi se cini da psiholozi pokusavaju da stave svu decu u isti kalup pa iz jedne krajnosti 70 i 80tih sada idu u drugu. A cini mi se da je situacija lozenija, da se deca jasno razlikuju po potrebama i da neka pravila vaze kod jedne dece a kod druge cak mogu izazvati stetu.

Ja moje roditelje obozavam..."batine" su bile zaista retkost. Uvek su pricali sa nama, savetovali nas a opet ostavljali slobodu izbora. Pravili smo i mi gluposti ali njima je najbitnije bilo da smo zivi i zdravi, a to je i meni najbitnije sto se tice moje dece...a skole...pa ne mozemo svi da budemo doktori, inzenjeri, sportisti...naucili nas nekim bitnim stvarima i to je to...uzivajte u svom i detinjstvu svoje dece jer vreme leti. Pozz

kroz sve ovo sam prošao, da nije bilo rata ili bih se ubio ili možda pobjegao od kuće, ako bih skupio hrabrosti, srećom dođe ta 91. i spasi mi život, danas imam korektan odnos sa njima, prema mojoj djeci se ne ponašaju tako, nekad pokušaju ali djeca su vaspitana da imaju svoje ja i ne zarezuju mnogo te psihoze, socijalizam bajo... tako ih naučilo

Obrazac ponasanja.Nemojte biti ono sto ne zelite da vasa deca postanu...Budite svom detetu oslonac,podrska i ono ce naci svoj put...

Otac je bio tu da onako po*ere po meni da nisam ni za sta da rastem u nesposobnog da tralalal i vadio najgore primere iz svoje generacije. A majka ko majka sine ti si car. Pa u krug. I nista do 20 godine cale postao srecan majka idalje care care. Tako da nista ne fali. Brate mnogo ste poceli da titrate toj deci. Svi ih drxe pod ataklenim zvonom a znaju da nece imati ceo zivot da odrzavaju to stakleno zvono. A trenutak kad ij sa 20 tek pustitr na slobodu oni su ga emotivno ugasili.

@miki,sta si ti cekao do sad?
vrlo dobro vladanje i vrlo dobar uspeh (spram odlicnog uspeha i primerenog vladanja koje je dete imalo) se ne stice preko noci!!
Mesecima pojma nemas kakvo ti je dete u skoli,nisi razgovarao sa detetom,niti ga pitao da li ga nesto muči,niti zasto je popustio,neinformisan su,nezainteresovan i sad bi da glumis nakog baju i izivljavas se nad detetom.
Sram te bre bilo!!!Tebe treba tući.

@miki
A da probas da razgovaras sa detetom? Da saznas gde "skripi" pa da mu pomognes da resi problem? Nama su njihovi problemi banalni a njima su veliki k'o kuca. Nastupi sad kao osoba na koju moze da racuna i kad krenu pravi izazovi sa 16,17 godina tvoje
dete ce od tebe traziti savet a ne od drugara.

@(majka troje djece, 29. januar 2017 12:29)

Ako to smotan znaci malo slabiji sa motorikom ili narodski trapav, mislim da se centar za ravnotezu kod dece i razvija tako do sedam godina. Nisam lekar, ali koliko znam, ne ide to istom brzinom kod svih, kao sto ni matematika ne ide svima.
Treba govoriti o ovakvim stvarima, bolje je. Kod nas je roditeljstvo tabuizirano, individualne potrebe dece i roditelja kao razlicitih licnosti ostavljenr po strani. Zato ima i toliko nasilja prema maloj deci, ali nasilja odradle dece prema ostarelim roditeljima. Roditelji previse ocekuju od dece, a posle im se to vrati prevelikim ocekivanjem te dece od njih.
Onog trenutka kad se u nasoj kulturi priznaju individualne potrebe ljudi, i skine pritisak ka zrtvovanju, dugovanju i odnosi ce biti zdraviji.

Čitam sve ove komentare i prosto ne verujem koliko ljudi kritikuje soptvene roditelje. Pri tom vidim da su veoma elokventni, služe se savremenim tehnologijama, prate vesti na internetu i pišu komentare i većina tvrdi kako su danas ipak uspešni i ostvareni ljudi.
To se zove nezahvalnost prema onima koji su vam podarili život i radili najbolje što su znali da od vas naprave ljude, a to je greh koji se ne prašta. Boleće vas vaše reči do kraja života kada tih roditelja više ne bude ako ste imalo ljudi. Videćemo vas pametnjakoviće kako ćete vaspitavati i odgajati svoju decu. Ili će možda i za to biti krivi vaši roditelji što vas nisu bolje naučili? Ustvari zašto se zaustaviti samo tu. Krivi su vami i dede i babe što njih bolje nisu naučili i tako u nedogled i svi vaši preci. Vi ste centar sveta oko koga se ni danas ljudi ne trude dovoljno. Sram vas bilo!

Zivimo u plemenskim zajednicama u kojima individua ne moze sama da zaradjuje po zasluzi nego treba da se smuva sa sefom da dobije posao.

Ja svojim roditeljima jedino zameram što su vaspitali bez dovoljno naglaska na to koliko su pare važne za život. Oni ih nikad nisu imali pa valjda nisu ni znali.

Ijao, posto sam majka troje djece stidoh samo da procitam prvih par komentara, sortiranih po "preporuceni", i sledila sam se. Odrasli ljudi koji nose traume, ili misle da nose traume zbog svojih roditelja. Naopako. Ja sam danas svom sinu rekla, a i juce cini mi se, da je smotan. Cesto mu to kazemo. Jer zapinje za sve oko sebe, oblaci pantalone naopacke, gubi sve stvari, saplice se na ravnom...Moj sin je pri tom matematicki genije, to slobodno mogu reci, iakoima nepunih 7 godina, jer cita , pise i radi matematiku za 6. razred vec. Ali je smotan. I to je sasvim ok sto je smotan, nema veze. To mu kazem kad se iznerviram, a ponekad mislim, ok je i da to i zna da mu ne bi palo na pamet da se takmici u veranju i skrsi se. Stvarno pazim da djecu bodrim,, hrabrim, vaspitavam...
Ja o mojim roditeljima mislim sve najbolje, i ako trazim dlaku u jajetu mogu i da nadjem nege greske koje su uradili i da su nesto mogli bolje, pogotovo kad je izbio rat u BiH. Ali to bi vec bilo bezobrazno....

Postujte svoje roditelje. Postujte svoju djecu

Pokusajte da im oprostite i razumete zasto su nesto radili. Da bi razumeli sebe sami. Nisu znali za bolje. To su modeli nauceni iz detinjstva. Neki imaju sposobnost samokorekcije, neki ne. Mom ocu je bio kljucni trenutak kad je zbog sopstvenog zdravlja prestao da pije (socijalni tip alkoholicara) i kad je se sa problemima ostarelih i bolesnih roditelja suocio tako da je mogao da se osloni samo na moju pomoc. Do tada je vazila ona nasa inercija, sto ja da rizikujem, da radim nesto sto niko ne radi, zivece se i tako. A onda sudar sa propalim sistemom te vrati nekome koga si zezao sto radi sve kontra "normalnog" sveta. Vrlo licimo, likom i emotivnim sklopom. Odim sto sam ja bila vredna. Mama je bila tvrda i uvek cu biti prestroga prema sebi zbog toga. Razumela sam je. Ostavljena da se sama bori sa zivotnim nevoljama, bolesnim detetom, kucom, svojim poslom, svim oko dece, onim cuvenim sta ima da se jede i zasto sam se ja zenio, nedostakom podrske od svoje porodice i okoline.
Danas mi (nam) nedostaje da smo cesce zajedno.
Taj prostor sistema nikad nije video, ljudi su pritisnuti kolektivistickom tradicijom, kultom zrtvovanja i ocekivanjima, a svakom treba malo licnog oduska. Moji nisu bili savrseni, savrsenstvo be postoji i oboje ce mi uzasno nedostajati kada ih ne bude bilo.

@perax
pohvalno je i super sto si ti sada nezavistan i uspesan covek.
Nisi rekao koliko sada imas godina. Elem, samo jedna ideja za razmisljanje, Tvoji roditelji su bili psihicki i emotivno nedostupni, fokusirajuci se na uspeh u skoli, ti sebe danas definises kao boljeg coveka jer si nezavistan i samostalan, ne pominjes bliskost ni emocije, vec licnu sposobnost da sam prezivis. Zar to nije upravo ono sto su tvoji roditelji radili i velicali sve vreme? Zvucis kao da i dalje sebe definises kroz definicije tvojih roditelja, bez emocionalnog dela zivota.

Smatram korisnim vreme koje sam provela citajuci sve komentare postavljene na ovu temu..hvala svima.
Majka sam deteta od godinu dana, i mogu reci da posto mi je uloga roditelja nova i ja se brinem kakva cu biti u toj ulozi kako vreme bude odmicalo.
Dugo sam izbegavala da se ostvarim u toj ulozi bas iz straha od odgovornosti koju ona nosi a naravno bilo je potrebno i vreme da naidjem na osobu sa kojom bih i pozelela to da podelim.
Sad nekako mislim i to je recenica koja me tesi..da osoba koja je topla, odgovorna i moralna ne moze biti los roditelj, mislim da su to kljucne osobine..a posto sebi pripisujem te osobine, onda se nadam da ce tako i biti:)
Znate kako, za ulogu roditelja vas nista ne moze pripremiti, ne postoji slicno iskustvo u zivotu tako da su neke greske neminovne ali sve dok su one male sve ce biti ok.
Danas postoje i kvalitetne knjige na tu temu, postoje "trikovi" koji vam mogu pomoci u komunikaciji sa decom koje preporucuju psihoterapeuti naravno nije svaka knjiga na tu temu dobra, niti je svaki terapeut dobar(i u toj struci kao i svakoj drugoj ima kvalitetnih i nekvalitetnih ljudi) zato se treba dobro raspitati..
Nije lose ni podsecati se povremeno nekih istina: deca su dar, bogatstvo ali iako smo ih mi stvorili nismo vlasnici njihovih zivota.
Kazu da je poenta roditeljstva napraviti osobu koja je samostalna, osposobiti je za zivot to je sustina roditeljstva..uz puno ljubavi naravno.
Mislim da se takva deca uvek i vracaju roditeljima i da se ta veza ne gubi u kasnijim godinama.

@Kosta
Činiš detetu medveđu uslugu

Pa i roditelji su ljudi moraju da grese.

Roditelji su jedni,niko ne može više da voli dete od roditelja.Čitam iz komentara kakvih roditelja ima,a ima i dece svakakve.Kakvo će dete biti zavisi od roditelja.
Poštujte svoje roditelje,volite ih.

I sama sam se skoro ostvarila u ulozi majke i nadam se samo jednu stvar- da nikada, ali nikada necu biti kao moja majka ili otac. Otac je zbog svadji sa majkom odlazio i vracao se, desavalo se da prodje po 4 meseca a da za to vreme ne okrene da pita kako sam, dok je majka tipican primer manipulanta, osobe koja bi mi zivot zagorcavala ako sam ne daj Boze dobila 3 ili 4 iz nekog predmeta, da ne pominjem za mesanje u moj fizicki izgled, forsiranje garderobe koju je ona odredila da moze da se nosi, preturanje po mojoj sobi dok sam bila u srednjoj da se vidi da ne krijem slucajno negde drogu ili kondome, izlasci su bili strogo zabranjeni, a kada sam krenula da radim morala sam da im placam svakog meseca stanarinu u iznosu od 10000 i ako bih resila da te pare odvojim na nesto drugo nastao bi haos... pogotovo sto sam shvatila da je ladno uzimala te pare za sebe a ocu govorila da joj dinara ne dam u kucu... onda je usledilo mesanje u moje veze, vezu sa sadasnjim muzem sam od nje krila 3 meseca, a kada sam pocela da zivim sa njim na sve nacine su pokusavali da nas razdvoje, da je islo do te mere da su trazili da se vratim kuci i uz komentar da ja imam vecu platu od oca i da bih ja sad trebalo da ih sve izdrzavam... hvala Bogu nisam poslusala, u medjuvremenu sam i dete dobila, sad su naprasno najdivniji deda i baba i sebe predstavljaju kao bajne roditelje... a od mog oca sam skoro dobila komentar da su muska deca bitnija od zenske... toliko o tome...

Sve ste ovde lepo napisali. E sad, došlo mi je prekjuče dete iz škole, i od primernog učenika sa skoro svim peticama, vidim vrlodobro vladanje i prosek 3,78.
Pomozite mi sad i recite šta da uradim, poštovani autori članka... Da ga izlemam, ne smem, biću zlostavljač. Ako ga kritikujem, poredim sa drugom, finom decom, grdim, zabranim mu internet i sl, srušiću mu "kockice samopouzdanja".
Ako sam dobro shvatio, treba da ga pustim, neka postane dripac, nek pravi gluposti po školi i "pronađe svoja interesovanja" (mada, čujem, po Olimpu narkodilerčići od 15-16 god uveliko pomažu klincima iz osnovnih škola da "pronađu svoja interesovanja...)
More, neka hvala, ipak ću primeniti taktiku mojih predaka. Lemaću ga svaki dan, zaboraviće šta je telefon i kompjuter, sve dok ne bude opet normalan, sa peticom iz vladanja i prosekom iznad 4,50. A mama, babe i dede, samo nek pokušaju da mi serviraju psihološka istraživanja...

Mene su godinama maltretirali psihički i fizički u školi moji ,,drugovi...,,Svi su to gledali i ostali djaci i profesori...Probao sam da se branim, ali sam fizički nezgrapan, dok su ,,drugovi,, bili brži i agilniji...Glavno opravdanje moje majke je ,,Što mi nisi rekao,, iako je znala, svi su tada znali...Njen otac i majka mi uglavnom govore ,,Što nisi uzvratio,, a ja ne mogu da im nacrtam da život nije film sa Slavkom Štimcem i da sam probao da uzvratim, ali da su bili jači od mene...Jednostavno odbijaju ceo život da me sagledaju onakvog kakav jesam i usadjivali su mi komplekse što nisam devijantan i nasilan...

Meni je uvek bilo lose u porodici, ali sam bila svoj covek u skoli i sa drustvom. Interesovalo me je samo da se finansijski osamostalim. Onda sam otisla u drugu skolu gde su se profesori ponasali kao macehe. Jos su mi izmisljali sestre od ljudi koje jedva poznajem da ne bi ispalo da kuci sama radim zadatke za skolu.

@Cica Miloje
Sve ste u pravu. Samo ti sto pisu, i sto su im sa 40 godina joj uvek roditelji za sve krivi, su uglavnom oni koji nisu ni postali roditelji niti ce. Nikad ni zbog kod nisu bdeli celu noc. Oni ni za kog i ni za sta nece nikad ni biti krivi. I nikom nista duzni, a njima uvek neko duzan.

Danas me mama zvala, sa danom zakašnjenja, da pita za unuče, koje je, na ekskurziji i taman kad sam počela da pričam- Važi, dobro, ćao. I to je to,naš odnos, oca neću ni da komentarišem.

@ vatra
Isto je bilo i kod mene.

Kosta - care !!!!

@pjevac iz mizara,
Zasco,zasco ja da ljubam
zasco sebesi jas da
gubam?
Jarka mladost,jarko greit
i ko cvekje mi veneit
Baram senka da s'oladvam
v mesto senka-v zaroj
padvam
Ela mladost,usili se
i vo mene ugasni se!

?za Kostu!Decu treba voleti i razmaziti jer ona su stvorena za to!

Majka je da tu da voli dete. Hvalicu ga jer za mene je savrsen, volim je najvise na svetu. Ucim je da voli druge ljude, zivotinje, da voli sebe, prirodu... Razmazenko moj, nezan cvetic. Mozda je to pogresno ali ja svom detetu svaki dan izjavljujem ljubav, ona zna da je volim vise od svega. Ja sam tu da je razmazim, ko ce ako necu ja?

po ovome najbolje nista ne raditi?

Čitam sve ove komentare i prosto ne verujem koliko ljudi kritikuje soptvene roditelje. Pri tom vidim da su veoma elokventni, služe se savremenim tehnologijama, prate vesti na internetu i pišu komentare i većina tvrdi kako su danas ipak uspešni i ostvareni ljudi.
To se zove nezahvalnost prema onima koji su vam podarili život i radili najbolje što su znali da od vas naprave ljude, a to je greh koji se ne prašta. Boleće vas vaše reči do kraja života kada tih roditelja više ne bude ako ste imalo ljudi. Videćemo vas pametnjakoviće kako ćete vaspitavati i odgajati svoju decu. Ili će možda i za to biti krivi vaši roditelji što vas nisu bolje naučili? Ustvari zašto se zaustaviti samo tu. Krivi su vami i dede i babe što njih bolje nisu naučili i tako u nedogled i svi vaši preci. Vi ste centar sveta oko koga se ni danas ljudi ne trude dovoljno. Sram vas bilo!

Roditelji su jedni,niko ne može više da voli dete od roditelja.Čitam iz komentara kakvih roditelja ima,a ima i dece svakakve.Kakvo će dete biti zavisi od roditelja.
Poštujte svoje roditelje,volite ih.

Sve ste ovde lepo napisali. E sad, došlo mi je prekjuče dete iz škole, i od primernog učenika sa skoro svim peticama, vidim vrlodobro vladanje i prosek 3,78.
Pomozite mi sad i recite šta da uradim, poštovani autori članka... Da ga izlemam, ne smem, biću zlostavljač. Ako ga kritikujem, poredim sa drugom, finom decom, grdim, zabranim mu internet i sl, srušiću mu "kockice samopouzdanja".
Ako sam dobro shvatio, treba da ga pustim, neka postane dripac, nek pravi gluposti po školi i "pronađe svoja interesovanja" (mada, čujem, po Olimpu narkodilerčići od 15-16 god uveliko pomažu klincima iz osnovnih škola da "pronađu svoja interesovanja...)
More, neka hvala, ipak ću primeniti taktiku mojih predaka. Lemaću ga svaki dan, zaboraviće šta je telefon i kompjuter, sve dok ne bude opet normalan, sa peticom iz vladanja i prosekom iznad 4,50. A mama, babe i dede, samo nek pokušaju da mi serviraju psihološka istraživanja...

Ijao, posto sam majka troje djece stidoh samo da procitam prvih par komentara, sortiranih po "preporuceni", i sledila sam se. Odrasli ljudi koji nose traume, ili misle da nose traume zbog svojih roditelja. Naopako. Ja sam danas svom sinu rekla, a i juce cini mi se, da je smotan. Cesto mu to kazemo. Jer zapinje za sve oko sebe, oblaci pantalone naopacke, gubi sve stvari, saplice se na ravnom...Moj sin je pri tom matematicki genije, to slobodno mogu reci, iakoima nepunih 7 godina, jer cita , pise i radi matematiku za 6. razred vec. Ali je smotan. I to je sasvim ok sto je smotan, nema veze. To mu kazem kad se iznerviram, a ponekad mislim, ok je i da to i zna da mu ne bi palo na pamet da se takmici u veranju i skrsi se. Stvarno pazim da djecu bodrim,, hrabrim, vaspitavam...
Ja o mojim roditeljima mislim sve najbolje, i ako trazim dlaku u jajetu mogu i da nadjem nege greske koje su uradili i da su nesto mogli bolje, pogotovo kad je izbio rat u BiH. Ali to bi vec bilo bezobrazno....

Postujte svoje roditelje. Postujte svoju djecu

Ja sam za visok standard, puno davanja, puno trazenja. Podrzacu njihova Sva interesovanja ako sam u mogućnosti i daću im maksimum svog vremena tako sto ce mi biti prioritet. Sa druge strane, tražim odgovornost spram razumno postavljenih obaveza i u skoli i u kuci. Uciti se mora svakodnevno oko 2h plus dete treba da ima zaduženje u kući spram svoga uzrasta npr.hranjenhe kuce , postavljanje stola, kupovina namirnica, kosenje trave za veću decu itd. Treba davati i treba tražiti plus da ima vremena za zabavu i druženje.

Pustite vi te priče. Odavno je Duško Radović rekao da bi onaj ko nosi cipele broj 45 mogao da prestane da krivi roditelje za sve svoje neuspehe u životu.

Bojim se da je ovaj tekst svetlosne godine ispred naše realnosti. Po istraživanjima, u Srbiji preko 80 odsto roditelja još uvek tuče svoju decu. Fizičko i verbalno kažnjavanje neispravnih i pogrešnih postupaka deteta se ovde i dalje smatra vaspitanjem.

@Cica Miloje
Sve ste u pravu. Samo ti sto pisu, i sto su im sa 40 godina joj uvek roditelji za sve krivi, su uglavnom oni koji nisu ni postali roditelji niti ce. Nikad ni zbog kod nisu bdeli celu noc. Oni ni za kog i ni za sta nece nikad ni biti krivi. I nikom nista duzni, a njima uvek neko duzan.

?za Kostu!Decu treba voleti i razmaziti jer ona su stvorena za to!

Kakve sam ja roditelje imao dobro da sam još živ. Što roditelji mogu da ti upropaste život, niko tako ne može.

E dragi moji, ja sam vam ovaj prvi tip. Ne mogu reci da bas nemam samopouzdanja sada kad sam odrasla, ali kasnije je to njihovo deljenje na uspeh i neuspeh kod mene izazvalo takav revolt da sam otisla iz drzave samo da njih ne gledam. Secam se, jos u detinjstvu su postojale "nagrade" koje cu dobiti ako nesto naucim, potudim se itd. Kasnije su poceli novcano da me kontrolisu, nema dinara za moje potrebe ako nisam olican djak. U prvom gimnazije su me vodili kod psihijatra zato sto sam imala par losih ocena. Kad sam obnovila godinu na fakultetu, a inace sam bila redovan budzetski student, otac i majka su mi rekli da mozda ja nisam dete kakvo su zeleli. Takodje, vec sa 14,15 godina sam htela da se odvojim od svojih roditelja i emotivno i finansijski. Trebalo nam je oko 7 godina da nekako izgladimo odnose bar malo. Sa majkom sam sad vise nego ok, ne kao drugarice naravno, ali mozemo izdrzati par dana zajedno, s tatom nikako, slabo i pricamo. Isti karakteri. Mozda je to sve jer sam im prvo dete, pa je tu sve moralo biti savrseno. Ko zna. Uglavnom, pazite vasu decu, i nemojte ih grditi. Zivot ce ih kasnije vec dobro nagrditi.

Članak je odličan kao uputstvo za razvoj jednog prosečnog deteta. A šta raditi ako vam je dete u nečemu baš natprosečno, recimo u sportu? Tačke 5 i 7 otpadaju momentalno. Kako će napredovati ako ne stremi najboljem i ne poredi se sa drugima. Isto važi i za decu klikeraše, možda još više. Za njih treba uvesti tačku 9: kreativna i stimulativna atmosfera u kući.

Frojd je davno rekao da se 3 profesije nikada ne mogu nauciti do kraja:biti dobar vodja,biti dobar psihoterapeut i biti dobar roditelj.Retki su roditelji koji ne zele dobro svojoj deci,ali put u pakao je poplocan dobrim namerama.Roditelji po pravilu misle da je dobro nesto sto je psiholoski katastrofalno.Pogotovo u patrijarhalnim sredinama kao sto je nasa,gde je majka obicno popustljiva i nezna,a otac autoritaran i strog,sto je jako losa kombinacija.I jos ako otac fizicki kaznjava dete,cak i zbog opravdanih razloga,eto razvoja anksioznosti za ceo zivot.Hugo Klajn je rekao kako dete ne sme da ima strah od roditelja,cak i u vidu strahopostovanja.A koliko dece sme da pokaze ocene roditeljima bez straha na kraju godine ili da se obrati roditeljima zbog nekog ozbiljnijeg problema?Karakter se formira do 5.godine,sve posle toga je kasno.Jedna od najgorih gresaka je kada roditelji dozvole da dete spava izmedju njih u krevetu izmedju 3. i 5. godine,u falusnoj fazi razvoja,kada se odigrava Edipalna situacija,a srpski roditelji to,po pravilu,rade.Umesto da dete spava u svojoj sobi,daleko od roditeljskog bracnog kreveta.Ono ce tada biti tuzno,ali ce preziveti depresiju ranog doba i nece biti depresivno i uplaseno kasnije u zivotu.Ako ostane u krevetu,nabice tezak osecaj krivice sto je podloga depresije,i kasnije u zivotu bice impotentno u metaforickom,ponekad i bukvalnom smislu.Bice neuspesno u svemu sto zeli i namerava,nesamostalno i uplaseno,nesposobno za zivot.

Smatram da je od svega ovoga, pored pruzanja ljubavi i paznje, najvaznije uspostaviti prijateljski odnos i poverenje. Bez osude. Cak i kada nam se nesto ne dopada ili ne razumemo- poslusati, savetovati, ali nikako osudjivati jer kada se stvori poverenje da vam dete kaze apsolutno sve sto mu se dogodilo, sto ga muci- vrlo lako cemo moci da mu pomognemo. Cesto roditelji grese u ovome. S toga deca kriju mnoge stvari i to moze ostaviti trajne posledice.
Ja sam s mojom majkom znala ponekad u tri ujutru da pricam kako mi je bilo u izlasku, kad sam bila tinejdzerka zajedno smo isle da spijuniramo mog momka s kim ide kuci iz grada, u autu maskirane, bilo je zabavno pre svega, mama danas necu u skolu imam kontolni nisam naucila- mama opravda, itd... Kontolisala me je ali pametno. I super sam ispala. Magistrirala sam, radim posao koji obozavam, brak mi je super, beba super. Nadam se da cu imati odnos s mojim detetom kao majka sa mnom.

Zena i ja smo sa decom imali dogovor: Recite istinu i necete biti kaznjeni. A ako bas ne mozete da kazete istinu recite: Nemojte to da me pitate da ne bih morao da vas lazem.
I druga stvar. Decu nismo tukli, pa ni klasicno grdili vec smo pokusavali da im objasnimo zasto nesto sto su uradili ili rekli nije dobro.
Danas su nasa deca stabilne osobe koje znaju sta hoce i znaju da to sto hoce ne treba da bude na stetu drugih.

Ja sam od majke dobijao dodatne batine kad god bi došao kući uplakan, zato što me izbio neki vršnjak iz komšiluka! Nekada bih pak pošao da se požalim roditeljima onog koji bi me izbio, ali nikada nisam primetio da ga kažnjavaju. Uz to, roditelji bi me ponekad ismevali kada bih rekao nešto pogrešno....Danas, ja sam jedno isprazno telo koje se u prostoru kreće bez puta i cilja.

Moj sin je u najmanju ruku osrednji u svemu (da ne kažem glup i smotan), a izuzetno me nervira koliko sam sebe hvali za svaku stvar koju uradi, samopouzdanja mu ne nedostaje. Računam da će biti veoma uspešan političar.

Sve zavisi od deteta. Moje starija cerka je bila malo previse sigurna u sebe, ona je najbolja i sve zna, nestrpljiva. Morali smo malo da podignemo kriterijume jer nikad sebe ni zasta nije kritikovala. Druga je perfekcionista i to joj je bila velika kocnica. Morali smo stalno da joj ponavljamo da su greske dobre i da se na greskama se uci i da je trud najvazniji a ne ocene. Videcemo kako ce stvari zavrsiti kad odrastu ali za sada je dobro. Mi ocekujemo puno jer znamo da imaju potencijala, a puno i dobijamo. Puno rada ali i puno zabave.

Ja svojim roditeljima jedino zameram što su vaspitali bez dovoljno naglaska na to koliko su pare važne za život. Oni ih nikad nisu imali pa valjda nisu ni znali.

Otac je bio tu da onako po*ere po meni da nisam ni za sta da rastem u nesposobnog da tralalal i vadio najgore primere iz svoje generacije. A majka ko majka sine ti si car. Pa u krug. I nista do 20 godine cale postao srecan majka idalje care care. Tako da nista ne fali. Brate mnogo ste poceli da titrate toj deci. Svi ih drxe pod ataklenim zvonom a znaju da nece imati ceo zivot da odrzavaju to stakleno zvono. A trenutak kad ij sa 20 tek pustitr na slobodu oni su ga emotivno ugasili.

I kad procitam komentare,shvatam ljude koji ne zele decu,jer ne zele da pokvare ili uniste zivot svom detetu-jer ne znaju i nisu sigurni kako treba da se ponasaju/ophode kao roditelji...Shvatam i da je mnogo roditelja koji su vremenom shvatili da su pogresili sto su postali roditelji,da im je ta uloga preteska i da ne znaju kako dalje da se nose sa njom..
Shvatam da je bolje i ne roditi dete,nego ga roditi da bi svetu dokazao da si 'odrastao',da si 'sazreo',da si ispunio mit o reprodukciji,da si eto-posto,poto-ostavio nesto-nekog iza sebe..Shvatam da manje stete covecanstvu nanesu ljudi koji iza sebe odluce da ne ostave potomstvo,spram ljudi koji ostavljaju potomstvo po svaku cenu,a kasnije to potomstvo za te ljude pise ono sto su napisali i pojedini komentatori ovde:'Roditelji su mi unistili zivot...Roditelji su me najvise povredili u zivotu...'

Verujte me,Izmedju ostalog ako je koliko toliko normalna porodica najteže za dete je odrastati a imati mnogo vecu inteligenciju nego tvoji roditelji...toliko gusen toliko neshvaćen,pogrešno ceo život usmeravan... jako teško odrastanje sve do tamo neke 23,24 god... danas presrećan, odnos snjima kao sa pink televizijom, nikad pametno ništa čuo ni naučio od te televizije, ali i dalje nisam izbrisao taj kanal sa tv-a pa se desi da dok listam kanale slučajno prebacim

Kosta - care !!!!

Otac je uvijek bio tu samo da daje negativne kritike. Najteze mi je padalo kada mi kazu: "Ti nisi nizasta." A poredjenja s drugom djecom su bila redovna. Bio sam odlican ucenik u elektrotehnickoj skoli. Nisu pristali da me skoluju na ETF-u. Da je bar izgovor bio: "Nemamo dovoljno novca". I pored nedostatka skolovanja u bransi koju sam volio, danas mogu da kazem da se smatram uspjesnim covjekom, ali zao mu je sto su imali takav stav prema meni. Osjecas da si sam prosao kroz svu tu borbu. Nista nisu ocekivali od mene jos od osnovne skole, a postigao sam mnogo vise nego vecina maminih i tatinih sinova. Ali sta da se radi, moji su, i druge nemam.

@Kosta
Činiš detetu medveđu uslugu

Mene je kod mojih roditelja najvise nervirala ona recenica "to je za tvoje dobro",kad god bi nesto cinili za mene ili me primoravali da cinim nesto sto nisam zelela. A to njihovo "dobro" i moje "dobro" se nekako nikada nisu poklapali i niti se dan danas ne poklapaju. Ja se kao roditelj trudim da budem sto je moguce vise fer prema svom detetu, sigurno je da nisam idealan roditelj, a od deteta sam dobila primedbu da nisam uobicajena mama stagod to znacilo.

Šest smo napravil, žena i ja...jbg....

Nisam pametna. Vise ne znam da li sam bila dobar ili los roditelj. Morala sam sticajem okolnoati da uvek budem uz nju, da je vodim u skolu, da radimo domaci zajedno, pa govorne vezbe...Sada smo na novoj prekretnici. Zavrsava srednju umetnicku i vec je pocela da uci za maturski. Uporedo moram(o) da se raspitamo na Akademiji umatnosti sta se sve uzima u obzir za prijem, naravno na budzet. Uspeh iz skole, prijemni??? Da li ucenici koji imaju neke smetnje dobijaju neke "privilegije"? To bi nam mnogo znacilo jer bi imala bar mali vetric j ledja. A ja vise nemam snage da se borim za njena prava a ona je tako dobro dete da se bojim da nece smeti sama u taj novi svet...

Pa i roditelji su ljudi moraju da grese.

@Kosta I ja mojoj ćerki svaki dan kažem da je volim najviše na svetu. I da cu je uvek voleti šta god da uradi i da je volim čak iako je grdim za nešto. I učim je da misli i bude svoja i ne poredim je sa drugom decom. I da zna da kod mene uvek može da se vrati ako joj nešto ne bude išlo u životu. Srce moje najveće.

Moje samopouzdanje je u debelom minusu. Roditelji me nikada nisu podzavali u nekim idejama, stavovima, željama...i uvek su se iznenađivali ako nešto uspem, bio to vozački ispit, fax, šta god.. Nije mi jasno čemu takvo ponašanje, ali je sadašnji rezultat svega toga = nesamopouzdanje

@Petar
Bravo,bas lepo.Ja bih samo rekla da se danas roditelji jako malo bave svojom decom.Niti razmisljaju kakvi su roditelji.Vazno da se rodi,da svi znaju da imas dete,a kakav ce covek da ispadne...

Meni je uvek bilo lose u porodici, ali sam bila svoj covek u skoli i sa drustvom. Interesovalo me je samo da se finansijski osamostalim. Onda sam otisla u drugu skolu gde su se profesori ponasali kao macehe. Jos su mi izmisljali sestre od ljudi koje jedva poznajem da ne bi ispalo da kuci sama radim zadatke za skolu.

ma roditelji uvek grese, manje ili vise (u zavisnosti koliko smo ludi). zato treba imati vise dece, da se vise drze medjusobno, a manje budu sa roditeljima 1:1. :)
najveca greska roditelja, koja ovde ne pise, a pod koju pada veliki deo podgrupa, je to sto ne mogu da prihvate svoje dete onakvo kakvo ono jeste. oni su zamislili da dete treba da im bude naucnik/sportista/heroj/umetnik (sta god da su zamislili) i onda guraju dete u tom pravcu (bilo preteranim kritikama, bilo silovanjem pohvalama kao mozes ti to, a dete realno ne moze), umesto da ga puste da nadje svoj put. dete treba voleti i nauciti ljubavi i odgovornosti, pa sta bude bude, sve je o.k.

Napravila sam svaku ovu grešku i reagovala sam ispravno u svakoj ovoj situaciji. I grešim i radim prave stvari. Ni u šta nisam sigurna i verujem da će sve biti u redu.

Ja sam bio izmedju dve vatre. Majka kojoj nikada nista moje nije valjalo i otac koji me je gurao, bodrio, ucio, dizao do poslednjeg daha. Nije dete masina pa da mozes dati uz njega uputstvo za upotrebu. Svako dete je razlicito i posebno. Treba biti opasan psiholog i pratiti svoje dete, citati njegovu dusu, osecanja, potrebe, talente, mogucnosti. I kao madjionicar kao vetar voditi dete kroz odrastanje. Drzati sve konce u svojim rukama i vesto upravljati. Ako ti ispadne jedan koncic ode sve "do djavola". Nekada je bilo lakse, svet je bio drugaciji. Danas je tesko biti roditelj. Ja sam se umorio, bas je bilo iscrpljujuce ali kada pogledam "rezultat", tj svoje dete, isplatilo se. Tesko je kada se boris i protiv ambiciozne majke deteta i za dete.

Sta god sam htela u zivotu od sporta preko skole majka bi me sasekla sa " Ma ti ces.." Kada sam htela da upisem zurnalistiku opet su bili u fazonu " Ma ti si sva za to" Ironija, nipodastavanje... Dovelo je do toga da sam i ja na kraju poverovala da nisam nizasta.

ovde svi lamentiraju nad svojom sudbinom zbog greske roditelja.

Evo ja - otac odsutan i nezainteresovan, majka emotivno osakacena, taktilno odbojna, bilo joj bitno jedino da imam sve petice u skoli. Ni da li sam zdrav, ni da li sam dobro, ni da li imam ikakve probleme u zivotu. Finansijsko i emotivno uslovljavanje, samo da imam sve petice i zavrsim fax.

S 15 godina sam poceo da kontam sta se desava, s 18 sam pao u depresiju jer nisam znao da se ponesem sa gubitkom bliskog, receno mi je da "ucim i onda necu da mislim na to". Do 20e sam skontao da na njihovu podrsku ne mogu da racunam, sem materijalnu. Potpuno nerazumevanje.

Danas smatram da sam bolji covek zbog toga. To me je nateralo da od 20e gradim svoj zivot nezavisno od njih, postanem nezavistan, samostalan, a znam kako da svoju decu ne vaspitavam i kakav odnos da nemam s decom. Mojim roditeljima licno ne zameram, cak ih volim neizmerno - prosto nisu umeli. Znam da nisu imali losu nameru, jednostavno nisu znali. U njihovu ljubav ni malo ne sumnjam.

Svi imamo takve gluposti ali je bitno sta naucimo iz toga.

kod nas u srbiji je sistem vrednosti odavno poremećen..to i nije neka novost. novost je da čak i posle ovakvog texta, o čijoj iapravnosti i tačnosti necu da komentarišem, velika vecina roditelja nastaviće da radi sve suprotno od ovih ovde navedenih stvari. jer ..na kraju... kome ćeš bre ti da solis pamet..pa ja sam srbin,znam SVE!

Zivimo u plemenskim zajednicama u kojima individua ne moze sama da zaradjuje po zasluzi nego treba da se smuva sa sefom da dobije posao.

I sama sam se skoro ostvarila u ulozi majke i nadam se samo jednu stvar- da nikada, ali nikada necu biti kao moja majka ili otac. Otac je zbog svadji sa majkom odlazio i vracao se, desavalo se da prodje po 4 meseca a da za to vreme ne okrene da pita kako sam, dok je majka tipican primer manipulanta, osobe koja bi mi zivot zagorcavala ako sam ne daj Boze dobila 3 ili 4 iz nekog predmeta, da ne pominjem za mesanje u moj fizicki izgled, forsiranje garderobe koju je ona odredila da moze da se nosi, preturanje po mojoj sobi dok sam bila u srednjoj da se vidi da ne krijem slucajno negde drogu ili kondome, izlasci su bili strogo zabranjeni, a kada sam krenula da radim morala sam da im placam svakog meseca stanarinu u iznosu od 10000 i ako bih resila da te pare odvojim na nesto drugo nastao bi haos... pogotovo sto sam shvatila da je ladno uzimala te pare za sebe a ocu govorila da joj dinara ne dam u kucu... onda je usledilo mesanje u moje veze, vezu sa sadasnjim muzem sam od nje krila 3 meseca, a kada sam pocela da zivim sa njim na sve nacine su pokusavali da nas razdvoje, da je islo do te mere da su trazili da se vratim kuci i uz komentar da ja imam vecu platu od oca i da bih ja sad trebalo da ih sve izdrzavam... hvala Bogu nisam poslusala, u medjuvremenu sam i dete dobila, sad su naprasno najdivniji deda i baba i sebe predstavljaju kao bajne roditelje... a od mog oca sam skoro dobila komentar da su muska deca bitnija od zenske... toliko o tome...

hahaha, sve sam ja ovo prosao, mozda zato imam hronicni nesostatak samopouzdanja ...

Da nije bilo baba, deda i učiteljice, ne bih se ujutru ni budila! Roditelji su me ubijali u pojam, svakodnevno, pričom da treba da budem kao neki drugi...Sad kad uradih sve što su očekivali od mene: fakultet, posao, muž, deca
...shvatam da živim tudj život. Verovatno onih na koje je trebalo da ličim.

Odlicni saveti, ko se odluci za roditeljstvo obavezno da ih nauci ko pesmicu

Mislim, nije obavezno, mozete i da razmazite svoje dete, mozete i da ga zlostavljate ako hocete, samo to nije dobro po njega...

Ljubav, saosecanje, povezanost i posvecenost su najbitniji od svega - ako je dete bilo voljeno u detinjstvu i njegovi roditelji su bili tu za njega ono ce imati samopouzdanja da istrazuje svet jer ce zauvek imati tu 'sigurnu bazu'. Ovo je tacno i u zivotinjskom svetu - kada zenka brine o svom mladuncetu ono slobodno trci krdom, a kada ga napusti ono je dezorijentisano. Ljubav i saosecanje su preduslov za svaku hrabrost i samopouzdanje. Najveca je greska biti strog, cvrst i kritican prema detetu iz ubedjenja da na taj nacin dete nece postati razmazeno.

Ja sam dosao do nekih 10 korisnih stavki, mozda pomogne:

1. Najbitnije je biti korektan roditelj
2. Posvetiti i to malo paznje sto mozemo u slobodno vreme i nauciti ih nesto korisno
3. Pravila i granice moraju da se postuju ako se prekorace sledi opomena ali ne pregruba jer uglavnom dete saradjuje (razlog: stavka 1)
4. Pomozite detetu ali ne previse, pustite ih da se i sami malo namuce, nista im nece biti a najbolje ce tako nauciti.
5. Pokazite im svoju ljubav, to vam je sve na svetu, pustite tablete, televizore, kompjutere, cmacite ih dok su mali veoma brzo porastu.
6. Deca uce kroz primere, nema bolje osobe od vas od koje moze da nauci, budite primer i uzor svom detetu (to znaci da cete morati i sami sebe da korigujete u vecini slucajeva).
7. Postujte obecanja, postovace ih i vasa deca kad vide da su ravnopravna, veoma lose utice na njih vase prekrseno obecanje ili vasa superiornost.
8. U igri se spustite na njihov nivo, nista vam nece biti ako i vi malo budete dete a njima ce ta igra biti prelepa.
9. Ne preterujete u kaznama pogotovo fizickim, kroz razgovor, ponekad i pretnje (koje naravno nece biti ispunjene ali da se dete zapita) dete samo sebe koriguje, batine mogu da dovedu do revolta.
10. Ako imate vise od jednog deteta budite pravedni i nek pravila vaze za oba deteta podjednako, obicno roditelji mnogo vise stite drugo dete zato sto je mladje i nejako. Tako se stvara ljubomora i mrznja izmedju njih, kako rastu tako sve to sve vise i povecava.

jos uvek cujem: "kako Andja... a ti nista"

Mene je majka redovno poredila sa sobom u tim-i-tim godinama. Rezultat svega je večno takmičenje, a o odnosu sa majkom u nekom kasnijem dobu da ne govorim. U detinjstvu su to bile ocene i održavanje sobe. Ona, recimo, nije smela kući iz škole ako ne dobije peticu. Kasnije je na red došla moja sposobnost da kuvam, peglam, idem na pijacu... a kasnije i sposobnost da zaradim novac. U nekom trenutku sam našla njena svedočanstva iz škole i malo je reći da sam se jako razočarala. Žena koja me je ubedila da je bila vukovac je bila osrednji đak u školi. Kako sam sazrevala i bivala sve bolja u svemu što sam radila, tako sam shvatala da ona ni u čemu nije bila vanserijski stručnjak. A do tada sam stalno mislila da nisam ni u čemu dobra, jer pobogu, ona je razbijala za razliku od mene. Ne znam kome i zašto se stalno dokazivala, njeni roditelji su bili normalni ljudi, ali je mene naučila takvom ponašanju. Sada godinama iskorenjujem to iz sebe i ponavljam redovno da ništa ne mora da bude savršeno, da nismo svi za sve poslove, da nisam promašaj ako nešto ne znam i da je mnogo manja bruka pitati, nego se praviti pametan. Sa njom vodim borbu jer joj ne dozvoljavam više da komentariše moje postupke i sposobnosti jer sam odrasla žena, udata, sa decom i živim po svojoj meri, a ne njenoj. Nju to jako povređuje i redovno govori da sam je razočarala i da ću videti svog boga kad mi se deca odmetnu i postanu kao ja, a ni muž mi nije neki, raspašće se to ubrzo (zajedno smo 11 godina i za sada imamo skladan brak). Čak mi je jednom rekla da sam odbacila svoju primarnu porodicu u korist nove. Tada sam se strašno posvađala s njom i sve se ređe viđamo. Kako udovoljiti ženi koja je oduvek bila narcisoidna, nezadovoljna i ogorčena?

Najgori osećaj je kad te kao desetogodisnjaka, roditelj (otac) ponizava pred gomilom drugih ljudi. Rezultat svega toga danas je nedostatak samopouzdanja.

Niti su me kritikovali niti nagrađivali. Uvek je bilo "sinko, nisi glup, znaš valjda kako treba".

U mom slucaju uvek su vise podrzavali mog brata nego mene, na pitanje zasto odgovor je bio da sam ja spsobnija i da meni ja sve mogu sama a njemu treba pomoc u zivotu. Da su me samo malo vise podrzali, gde bi mi kraj bio...

Auuu. Mi skoro sve ovo radimo. Moram zeni da pokazem tekst.

Nazalost mnogo slucajeva kao dva komentara ovde napisana... jednostavno neki roditelji ne zasluzuju decu... dok neki koji zasluzuju ne mogu ih imati ili deca budu lose naravi... zivot je surov, zivot je lutrija, pa kako se kome zalomi... veliko nazalost...

Moj ćale je govorio o sebi najbolje, dobro je što sam jako kasno shvatio istinu.

Stavke 4, 6 i 7 su najveći razlog zašto ne živim sa roditeljima već 17 godina.. a imaju lepu kuću, ima mesta za moju porodicu (žena i dete), još sam jedinac... Ali jednostavno, svaki put kad sam nešto hteo, bilo je: "Ne mozes ti to, ne umeš, ja ću". Od sitnica, do velikih stvari, koje se tiču porodice i imanja. Na kraju sam otišao...

Srbija puna takvih porodica.

Moji parentsi su sve postigli sem opcije 2. Dakle 7/8. Ja sam stariji brat pa san se i borio, al morao sam i za mladju sestru takodje. Strasno je to kad najvise straha i otpora u zivotu prema roditeljima imas. I dan danas u podsvesti stoji strah od njihovog misljenja.

(Petičar, 29. januar 2017 08:37)

Dve recenice su kod tebe kljucne.

"Sa njom vodim borbu jer joj ne dozvoljavam više da komentariše moje postupke i sposobnosti jer sam odrasla žena, udata, sa decom i živim po svojoj meri, a ne njenoj."

A izvini, zašto vodis borbu???? Ako ide ide, ako ne ide teraj to u tri lepe. Teska su vremena, ne mozes ti biti i dobra majka i supruga i njoj dobra cerka njenoj meri.

"Kako udovoljiti ženi koja je oduvek bila narcisoidna, nezadovoljna i ogorčena?"

A zašto bi ti njoj ugadjala??? Pa jel ona tebe rodila da bi ti njoj ugadjala, ili da bi bila srecan zadovoljan covek u ovom svetu???

Ne kapiram nju, naravno, zena ocigledno ima teske komplekse jer ja sva satkana od proseka, ali ne kapiram ni tebe sto pokusavas da prosecnu zenu nadprosecno da zadovoljis.

A inace, ovo je savet za svu decu. Kad su deca mala i kad roditelji krenu da vas porede sa drugom decom, tesko je se braniti. Ali kad udjete u pubertet i vec krenete da mislite svojom glavom, onda krenite da poredite vi njih, pa kad vas pitaju zasto nisi kao ovaj ili ova, pitajte a zasto vi niste kao njihovi roditelji, zasto nemate kvalitetniji DNK materija, zasto ovo, zasto ono... Pa da vidite kako ce da ucute, naravno ako imaju mozga.

Najgori konflikt se rodi u detetu kad ima potpuno banalne i prosecne roditelje a oni traze od njega da bude superiska.

@perax
pohvalno je i super sto si ti sada nezavistan i uspesan covek.
Nisi rekao koliko sada imas godina. Elem, samo jedna ideja za razmisljanje, Tvoji roditelji su bili psihicki i emotivno nedostupni, fokusirajuci se na uspeh u skoli, ti sebe danas definises kao boljeg coveka jer si nezavistan i samostalan, ne pominjes bliskost ni emocije, vec licnu sposobnost da sam prezivis. Zar to nije upravo ono sto su tvoji roditelji radili i velicali sve vreme? Zvucis kao da i dalje sebe definises kroz definicije tvojih roditelja, bez emocionalnog dela zivota.

@(majka troje djece, 29. januar 2017 12:29)

Ako to smotan znaci malo slabiji sa motorikom ili narodski trapav, mislim da se centar za ravnotezu kod dece i razvija tako do sedam godina. Nisam lekar, ali koliko znam, ne ide to istom brzinom kod svih, kao sto ni matematika ne ide svima.
Treba govoriti o ovakvim stvarima, bolje je. Kod nas je roditeljstvo tabuizirano, individualne potrebe dece i roditelja kao razlicitih licnosti ostavljenr po strani. Zato ima i toliko nasilja prema maloj deci, ali nasilja odradle dece prema ostarelim roditeljima. Roditelji previse ocekuju od dece, a posle im se to vrati prevelikim ocekivanjem te dece od njih.
Onog trenutka kad se u nasoj kulturi priznaju individualne potrebe ljudi, i skine pritisak ka zrtvovanju, dugovanju i odnosi ce biti zdraviji.

Moja mama je neko ko je emotivno nesrecan i kojeg su roditelji upropastili. Rodjena mama ju je naterala da upise fax koji nije htela (i nije zavrsila), zakljucavala joj vrata i terala je da se uda. Kad se udala onda joj nije dala da ima decu pa je ova krila skoro do pred porodjaj sa sestrom. Upadala u kucu u 7h "da vidi sta rade". Terala je da se razvede, a kad se razvela onda joj je i pare ukrala. Maltretirala je i odredjivala joj sta ce da radi u zivotu i cime ce da se bavi. I dan danas moja baba misli da je ispravno postupala i ne kaje se ni zbog cega. Klasicni perfidni manipulator. U takvim okolnostima nastanu tri tipa ljudi - isti, gori od svojih roditelja, ili (mnogo) bolji. Moja mama je, na svu srecu, ovaj treci tip. Moj vetar u ledja i najveca podrska u zivotu, osoba koja zavredjuje najvece moguce postovanje i zahvalnost.

Hteo bih da dodam jos jednu stvar, a to je posramljivanje dece pred suprotnim polom. Znate ono kad dete se kao "zaljubilo" i onda ga svi zezaju. Bespotrebno izazivanje stida pred suprotnim polom.

kroz sve ovo sam prošao, da nije bilo rata ili bih se ubio ili možda pobjegao od kuće, ako bih skupio hrabrosti, srećom dođe ta 91. i spasi mi život, danas imam korektan odnos sa njima, prema mojoj djeci se ne ponašaju tako, nekad pokušaju ali djeca su vaspitana da imaju svoje ja i ne zarezuju mnogo te psihoze, socijalizam bajo... tako ih naučilo

ja, kao mladje dete, nisam previse interesovala moje roditelje. vise su bili usmereni na moju stariju sestru koja je oduvek bila problematicna. bila sam dobro, tiho dete, vukovac u osnovnoj, srednjoj i jedan od najboljih na fakultetu.iako sam bila veoma zgodna, zbog kriticnog stava majke koja je bila super u svemu sto je radila (posao, kuca) da "pazim da nisam naj(lepsa/bolja)" , "da nikad necu biti domacica kao ona ili sestra" i sl., i sada se borim sa svojom nesigurnoscu. iako sam zaradila sama za stan, opremila ga bez njihove pomoci, postala uspesna na poslu i prilicno dobra u kuhinji, stalno su govorili da sam 'mala koja pravi greske'. a moja sestra, pored svih problema koje je svima nama u porodici pravila, srecom, udala se i rodila decu; za njih ona je uvek bolja od mene, bez obzira to sto se nije brinula o njima vec ja. najzalosnije je bilo sto tek kada sam ih oboje izgubila, od svih njihovih prijatelja sam cula da su se veoma ponosili sa mnom. zao mi je sto mi cesce nisu govorili da me vole, zele, podrzavaju bez obzira na rezultet. ja jesam postigla mnogo, ali zbog tog neispunjenog stava prema roditeljima, osecaj je obrnut. treba voleti, prihvatiti i podrzati dete, kakvo god da je, jer ni jedno nije isto i ne treba se porediti sa svojom bracom i sestrama, posebno ne kad postanu svoji.

@klej Veruj mi, verovatno ni ne znajuci su ti ucinili veliku uslugu. Bas upravo taj podatak gde si rekao da nista nisu ocekivali od tebe je bitan faktor koji te je doveo gde jesi, tj. nedostatak pritiska. I ja sam mnogo toga poatigao(pa zavrsio i taj famozni ETF) i zadovoljan sam u zivotu, ali pod ogoromnim pritiskom (nesvesno) postavljenim od strane roditelja da svi bez fakulteta nisu vredni ljudi, da je to jedino merilo i td (zaostatak iz njihovog vremena) meni je to bio pakao i mnogo teze nego sto je to bilo nekim ljudima koji nisu nista imali da izgube. A taj naziv 'tatina i mamina deca' je MNOGO teze breme nego sto vi i ostali koji redovno pominjete tu frazu imate u svom zivotu, pa bi sledeci put trebalo pripaziti. Zato uvek kazem ono sto i sebi, zivi svoj zivot i ne komentarisi druge, nikada im nisi bio u kozi ne znas kako je to (pa makar se i na prvi pogled cinili da je tako kao sto mislis) . Pozdrav svim dobrim ljudima!

Volim i postujem svoje roditelje i hvala im na svemu (nije uvek bilo lako sa mnom, znam).

Starija sestra je uvek bila najbolji djak i sve oci su bile upete u nju, otac nije nikada skrivao svoju vecu naklonost prema njoj. Ja sam uvek bila u drugom panu. Kada su primrtili da u skoli nisam genijalna kao ona "digli su ruke od mene". Ona je naravno uspela u zivotu i briljirala u karijeri a ja sam postala,moze se reci, asocijalni depresivac koji je vecito emotivno gladan i cije su veze katasrofa, sve zbog osecaja da nisam dovoljno dobra i velike potrebe da budem dobra... Kada sam shvatila da nesto sa mnom nije u redu pocela sam da citam psiholoske knjige i da da trazim odakle dolazi to unutrasnje nezadovoljstvo i tuga, losi odnosi. Ne mogu svu krivicu na njih da prebacim ali mislim da je to mnogo uticalo. Zato roditelji, ne podvajajte svoju decu, to mnogo boli...I prihvatite nesavrsenosti svoje dece, nismo svi isti...

@miki,sta si ti cekao do sad?
vrlo dobro vladanje i vrlo dobar uspeh (spram odlicnog uspeha i primerenog vladanja koje je dete imalo) se ne stice preko noci!!
Mesecima pojma nemas kakvo ti je dete u skoli,nisi razgovarao sa detetom,niti ga pitao da li ga nesto muči,niti zasto je popustio,neinformisan su,nezainteresovan i sad bi da glumis nakog baju i izivljavas se nad detetom.
Sram te bre bilo!!!Tebe treba tući.

Citam ove komentare i slike moga djetinstva se vracaju. Generacija sam rodjen krajem 60-ih, roditelji rodjeni na selu, bez skole, dobivaju posao u gradu (socialisticki realizam ),dobivaju stan dok su jos u 20-im i misle da su natprosjecni kako su uspijeli u zivotu. Napustili su selo ali selo njih -nikada. Batinjanje svakodnevnica,nipodastavanje takodjer, uvrede, ponizavanje, drzanje predika o tome kako su oni uspjesni a ja niko i nista. Dosao rat,neko spomenu ranije da ga je rat spasio, i mene je, roditelji se vratili na selo, ja zavrsio fakultet, otisao u inostranstvo,usa, stvorio sve sta se moze :imam 3 auta, 2 kuce i stan nedavno kupljen, posao imao super ali i ne smirenje moje duse, sve napustio i radim trecerazredni posao. Imam ageesivne crte licnosti, ne podnosim autoritete,lako planem, i zato jesam gdje jesam.Konstantno se suzdrzavam da ne radim isto sa mojim dvoje djece, nekad uspijevam ali dosta puta i ne, stalno trazim paznju kako bi malo vise vrijedio i kako bi drugi rekli; on je sposoban. Uzas jedan ljudi moji, tipican lik sa asocioloskim poremecajem.Nemojte kinjiniti djecu, pustite da odrastaju onakvi kakvi jesu, brzo odrastaju, poslije ce Vam biti zao.

Odgovor na 'Imen' komentar: I kod mene slicna situacija plus jos dodatni problemi koji nisu tema ovog teksta (alkoholizam oca), tako da necu pisati o tome. Sve u svemu, umesto da mi budu podrska i pruze ljubav bili su mi sve suprotno. Niko mi nije toliko naskodio u životu kao oni - roditelji. Imam preko 30 godina sad, s tatom jako slabo komuniciram, gotovo nikako, a s mamom pokusavam koliko toliko da izgladim stvari ali ide jako tesko. I ja sam u inostranstvu i oni su jedan od najvecih razloga zasto sam otisla.

sad u nekim srednjim godinama kad se osvrnem vidim da se u malo kojoj porodici koju poznajem radilo na jacanju samopouzdanja i razgovoru na temu emocija, problema i sl. kod nas je glavni koncept vaspitanja da dete bude sto bolje u skoli i da se po mogucstvu druzi sa decom koja su isto tako dobra u skoli i koja dolaze iz 'dobre familije'. a zaledjina svega toga mi deluje to da se ne bude losiji od ostalih i da roditelji imaju nesto jasno cime mogu da se pohvale kod svoje dece. nije ni cudo sto kasnije pola te dece bude haos kad odrastu. ja bih isto voleo da mi dete bude odlicno u skoli i primerno ali cu se truditi, ako Bog da, porazgovaram i o stvarima i temama van toga. a ako ne bude dobar ucenik, daleko da je kraj sveta. svako ima neki talenat i osecaj za nesto pa neka to i prati

po ovome najbolje nista ne raditi?
(perica, 28. januar 2017 20:50)

Jeste, posto se dete moze samo PREVISE kritikovati i PREVISE hvaliti i nista vise. Bravo za tebe

@pjevac iz mizara,
Zasco,zasco ja da ljubam
zasco sebesi jas da
gubam?
Jarka mladost,jarko greit
i ko cvekje mi veneit
Baram senka da s'oladvam
v mesto senka-v zaroj
padvam
Ela mladost,usili se
i vo mene ugasni se!

Obrazac ponasanja.Nemojte biti ono sto ne zelite da vasa deca postanu...Budite svom detetu oslonac,podrska i ono ce naci svoj put...

Ponekad mi se cini da psiholozi pokusavaju da stave svu decu u isti kalup pa iz jedne krajnosti 70 i 80tih sada idu u drugu. A cini mi se da je situacija lozenija, da se deca jasno razlikuju po potrebama i da neka pravila vaze kod jedne dece a kod druge cak mogu izazvati stetu.

@Sandra
Ne znam koja je situacija kod vas, samo zelim da vam predocim svoju situaciju tokom odrastanja, ko zna mozda nekome pomogne.

Moji roditelji su mene uvek tako dozivljavali, kao dete da previse samopouzdanja, koje previse zna a misli da zna jos vise. I dobro se secam koliko me je povredjivalo kada su mog brata tesili kada napravi neku glupost, jer eto on je osetljiv i mnogo se nervira kad pogresi. Mene nisu tesili jer sam ja njima uvek delovala kao da mene to ne dotice toliko. To nije bilo ni priblizno tacno, samo sam imala drugacije mehanizme, i nisam toliko emocionalno ekspresivna.

Kada su muska deca u pitanju, postoji savet "broj jedan": naucite svoje dete da se brani i da uzvrati deci koja su agresivna prema njemu fizicki ili verbalno, a ne da ih izbegava. Moje detinjstvo je bilo jako lepo, bukvalno ni na sta ne mogu da se pozalim, ali je ogromna greska mojih roditelja bila ta sto su me ucili da ne smem nikada da se tucem i da se "sklanjam" kad je neko od vrsnjaka agresivan prema meni. Trebalo mi je par godina da shvatim da me nisu dobro ucili i kasnije je sve bilo OK. Ali tih nekoliko godina imao sam velikih problema sa samopouzdanjem i bilo je mnogo neprospavanih noci...

Ja moje roditelje obozavam..."batine" su bile zaista retkost. Uvek su pricali sa nama, savetovali nas a opet ostavljali slobodu izbora. Pravili smo i mi gluposti ali njima je najbitnije bilo da smo zivi i zdravi, a to je i meni najbitnije sto se tice moje dece...a skole...pa ne mozemo svi da budemo doktori, inzenjeri, sportisti...naucili nas nekim bitnim stvarima i to je to...uzivajte u svom i detinjstvu svoje dece jer vreme leti. Pozz

Smatram korisnim vreme koje sam provela citajuci sve komentare postavljene na ovu temu..hvala svima.
Majka sam deteta od godinu dana, i mogu reci da posto mi je uloga roditelja nova i ja se brinem kakva cu biti u toj ulozi kako vreme bude odmicalo.
Dugo sam izbegavala da se ostvarim u toj ulozi bas iz straha od odgovornosti koju ona nosi a naravno bilo je potrebno i vreme da naidjem na osobu sa kojom bih i pozelela to da podelim.
Sad nekako mislim i to je recenica koja me tesi..da osoba koja je topla, odgovorna i moralna ne moze biti los roditelj, mislim da su to kljucne osobine..a posto sebi pripisujem te osobine, onda se nadam da ce tako i biti:)
Znate kako, za ulogu roditelja vas nista ne moze pripremiti, ne postoji slicno iskustvo u zivotu tako da su neke greske neminovne ali sve dok su one male sve ce biti ok.
Danas postoje i kvalitetne knjige na tu temu, postoje "trikovi" koji vam mogu pomoci u komunikaciji sa decom koje preporucuju psihoterapeuti naravno nije svaka knjiga na tu temu dobra, niti je svaki terapeut dobar(i u toj struci kao i svakoj drugoj ima kvalitetnih i nekvalitetnih ljudi) zato se treba dobro raspitati..
Nije lose ni podsecati se povremeno nekih istina: deca su dar, bogatstvo ali iako smo ih mi stvorili nismo vlasnici njihovih zivota.
Kazu da je poenta roditeljstva napraviti osobu koja je samostalna, osposobiti je za zivot to je sustina roditeljstva..uz puno ljubavi naravno.
Mislim da se takva deca uvek i vracaju roditeljima i da se ta veza ne gubi u kasnijim godinama.

@ vatra
Isto je bilo i kod mene.

Mene su godinama maltretirali psihički i fizički u školi moji ,,drugovi...,,Svi su to gledali i ostali djaci i profesori...Probao sam da se branim, ali sam fizički nezgrapan, dok su ,,drugovi,, bili brži i agilniji...Glavno opravdanje moje majke je ,,Što mi nisi rekao,, iako je znala, svi su tada znali...Njen otac i majka mi uglavnom govore ,,Što nisi uzvratio,, a ja ne mogu da im nacrtam da život nije film sa Slavkom Štimcem i da sam probao da uzvratim, ali da su bili jači od mene...Jednostavno odbijaju ceo život da me sagledaju onakvog kakav jesam i usadjivali su mi komplekse što nisam devijantan i nasilan...

Mene je moja majka tukla, govorila mi svasta ruzno i zvala me pogrdnim imenima. Trazila je da spremam kucu po nekom njenom visokom standardu koji kao mala nisam znala da ispunim. Ali imala je i drugu stranu pa se igrala sa mnom i trkala i pricala i nosila me kad mi je vec 10 godina bilo da ne hodam jer sam bila umorna, kupovala mi je lijepu odjecu a ona nosila bilo sta...
Danas mi je najbolji drug a i ja sam njoj i financijski je izdrzavam od 18te godine. Ide mi dobro u zivotu, ali osjeti se to nisko misljenje o sebi cak i kad ostali misle citav svijet o meni. Jedini razlog sto sam u tako dobrim odnosima sa njom je jer se iskreno pokajala za sve sto je radila i danas mi cesto kaze kako nije bila dobra majka. I vidim tesko joj je danas zbog toga.
A nije ni sve to njena krivica bila, rodila me mlada sa 23 god a moj otac je bio sve samo covjek za zivot, pio je i dolazio kuci pravio traume, udarado ju je... I kako zena da bude idealna majka pod takvim uslovima. Eto ja sam joj davno oprostila mada znam da mnogo anksioznosti koju nosim u sebi danas dolazi iz tog djetinjstva.

Veliki problem u svetu je sto bi vecina parova zelela decu iz vise sebicnih razloga i ne uzimajuci u obzir koju odgornost deteta nosi!

Pokusajte da im oprostite i razumete zasto su nesto radili. Da bi razumeli sebe sami. Nisu znali za bolje. To su modeli nauceni iz detinjstva. Neki imaju sposobnost samokorekcije, neki ne. Mom ocu je bio kljucni trenutak kad je zbog sopstvenog zdravlja prestao da pije (socijalni tip alkoholicara) i kad je se sa problemima ostarelih i bolesnih roditelja suocio tako da je mogao da se osloni samo na moju pomoc. Do tada je vazila ona nasa inercija, sto ja da rizikujem, da radim nesto sto niko ne radi, zivece se i tako. A onda sudar sa propalim sistemom te vrati nekome koga si zezao sto radi sve kontra "normalnog" sveta. Vrlo licimo, likom i emotivnim sklopom. Odim sto sam ja bila vredna. Mama je bila tvrda i uvek cu biti prestroga prema sebi zbog toga. Razumela sam je. Ostavljena da se sama bori sa zivotnim nevoljama, bolesnim detetom, kucom, svojim poslom, svim oko dece, onim cuvenim sta ima da se jede i zasto sam se ja zenio, nedostakom podrske od svoje porodice i okoline.
Danas mi (nam) nedostaje da smo cesce zajedno.
Taj prostor sistema nikad nije video, ljudi su pritisnuti kolektivistickom tradicijom, kultom zrtvovanja i ocekivanjima, a svakom treba malo licnog oduska. Moji nisu bili savrseni, savrsenstvo be postoji i oboje ce mi uzasno nedostajati kada ih ne bude bilo.

@miki
A da probas da razgovaras sa detetom? Da saznas gde "skripi" pa da mu pomognes da resi problem? Nama su njihovi problemi banalni a njima su veliki k'o kuca. Nastupi sad kao osoba na koju moze da racuna i kad krenu pravi izazovi sa 16,17 godina tvoje
dete ce od tebe traziti savet a ne od drugara.

Danas me mama zvala, sa danom zakašnjenja, da pita za unuče, koje je, na ekskurziji i taman kad sam počela da pričam- Važi, dobro, ćao. I to je to,naš odnos, oca neću ni da komentarišem.