Pravosuđe koči privredni rast

Mislim da je došao trenutak da se setimo kako je izgledala Srbija 2000. godine. Bez obzira što spadam među najoštrije kritičara ove Vlade, a i prethodne, ja mislim da je ovo trenutak da jednom stanemo i da im kažemo: Bravo. Da se setimo kako je izgledala Srbija 2000. godine - da je to bila jedna ekskomunicirana zemlja, koja nije bila ni članica UN-a niti međunarodnih finansijskih institucija, da smo benzin kupovali u kanisterima... Neko je morao da uradi sav taj posao. Sve što je razgrađivano 12 godina neko je morao da ponovo gradi.

Druga stvar koju treba istaći, o čemu ne vodimo dovoljno računa, je koliko smo siromašni krenuli u tranziciju. Za razliku od drugih zemalja koje su krenule kao teška sirotinja, pa se za deset godina obogatili i ušli u EU, mi smo prvo jako osiromašili, a onda tek nešto malo podigli svoj standard za ove četiri godine. Naša kontroverza je u tome što smo mi realno duplirali zarade za četiri godine, što je neviđeni uspeh za tranziciju, ali je to ništa prema onom ogromnom padu pre toga. Svi oni silni televizori čija se kupovina upetostručavala svake godine tranzicije, 12 puta su svake godine rasli kupljeni električni aparati za domaćinstvo, sve je to pokazatelj ogromnog rasta potrošnje. Sa druge strane, sve je to ništa, jer znamo da je to samo zamena onih dotrajalih aparata koje nismo imali para da zamenimo ’95-’96. kad im je već došlo vreme za zamenu. Kada gospoda osiromaše, njima je potrebno mnogo da postanu ponovo gospoda, i mi se nekako tu nalazimo.

Oni koji su vodili zemlju u ove četiri godine, kako god da su se zvali, osim tranzicije, imali su još tri ogromna problema. Jedan se zove Kosovo, drugi se zove Hag, treći se zove Crna Gora, a sve to pada na jednu istu Vladu, na jednog istog premijera, koji više nema isti prioritet kao što je imao Vaslav Klaus, ili prvi tranzicioni premijeri, koji su već ušli u istoriju kao uspešni. Ovde je i sa te strane slika bila zamućena, tako da je to, na neki način, opravdanje za to što nije urađeno više nego što jeste.

Najveći propust napravljen je u oblasti pravosuđa. Pravosuđe nije reformisano, i oni zakoni koji se donesu, ne sprovode se. Sa stanovišta makroekonomije, ja imam najveći problem sa Zakonom o stečaju, jer ne postoji čvrsto budžetsko ograničenje, i sem mene, taj problem imaju svi oni koji hoće da otvore firmu, a takođe i oni koji bi da ulažu u Srbiju, to je ogroman problem. To je zakon koji u svim zemljama u tranziciji, dakle onima koji su zaista rešili da je sprovedu, bio uveden posle godinu do godinu i po dana za sva preduzeća osim javnih, a posle nekoliko godina je počeo da važi i za javna preduzeća. Znači da su sve te zemlje počele da se ponašaju tako da niko nikom ne sme ništa da duguje nezakonito - ako duguje, uzima se kredit, ne postoje nečisti računi. To u Srbiji ne važi ni dan danas. To što ne važi dan danas nije toliki problem koliki je problem što je donet Zakon o stečaju a što niko nema namere da ga sprovodi. To u velikoj meri derogira one lepe reči sa početka.

Nedostaju i strane direktne investicije, a nedostaju zato što je ambijent takav da ih ne privlači. I to sad nema veze više s našom slikom, taj deo je u redu, niko nas ne gleda kao što nas je gledao pre pet godina. Međutim, mi smo jedina zemlja koja ima evidenciju radnika koji nisu primili platu. Dakle, vi u statistici možete da nađete tabelu, koja se zove „Radnici koji nisu primili zarade“. I ispostavlja se da jedna šestina radnika u Srbiji, dakle 15 posto ljudi uopšte ne prima platu u državnom sektoru. I vi sad to kad kažete, onda ođednom svi klimaju glavom i kažu – Pa, da, to se zna, to je opšta pojava da se plate ne primaju. A tako nešto je nemoguće. Zašto bi neko sedeo negde gde ne prima platu? Pokazatelj trulosti tog ambijenta je neverovatan kroz taj broj od 15 posto, koji se ponavlja i za Srbiju, i za užu Srbiju, i za Vojvodinu, a za Beograd je sedam posto. Taj pokazatelj govori da u oblasti radnog zakonodavstva imamo velike probleme.

Pa onda, uzmimo izjavu direktora Henkela, koji se žalio na to da je uvoz deterdženata u Srbiju nedopušteno veliki. To govori da ovde neke ozbiljne stvari nisu raščišćene. Ako je najbolji, najjači proizvođač deterdženata došao u Srbiju, pa zar zaista Srbija treba i njega da štiti? Ali, naravno da će on hteti zaštitu. Svako želi da se ugradi, da zaradi još više, ako mu to sistem dozvoljava. U ovom sistemu sa politikom ’kupujmo domaće’ mi dolazimo do toga da će nama strani investitori tražiti da se zatvore granice za uvoz, jer to njima uopšte ne odgovara, i da prodaju samo domaću robu. Sad dolazimo do ključnog drugog problema. Prvi je veliko siromaštvo s kojim smo ušli u tranziciju, a drugi problem je što nije definisan reformski paket. Još uvek nije jasno kako treba da izgleda reformski paket. Hoćemo li mi da se štitimo, da pravimo protekcionističku privredu, i onda će Henkel naravno da dobije da se ugradi, pa ćemo da kupujemo samo njihove deterdžente, ili će ovo biti slobodna privreda? Kroz razne delove, kroz razne izjave i konačno, kroz zakone, mi vidimo da konsenzus povodom reformskog paketa još uvek nije donet. Onda dolazimo do pitanja ko nama uopšte vodi tranziciju ako nema konsenzusa? Nama tranziciju vodi MMF. Oni proveravaju naše rezultate, oni nama ne dozvoljavaju da imamo javnu potrošnju koliko definišemo kroz Parlament, nego je, posle toga, pod pritiskom smanjujemo.

Osnovna pokretačka sila ove tranzicije je ovog trenutka izmeštena. I zbog toga, kada se javljaju njihovi rezultati, kada MMF kaže da nisu dobri, a Svetska banka kaže da su odlični, u Srbiji vlada jedno potpuno nerazumevanje, jer jednostavno domaći akteri ne šalju poruku kako tranzicija zaista izgleda, kako treba da izgleda i kako je oni vide. Od tog odličnog početka, na koji smo navikli, koji smatramo da nam pripada, nastavak nije tako srećan. Od svih makroekonomskih rezultata, nama je, naravno, platno-bilansni deficit ogroman problem. Nama sa stanovišta daljeg rasta preti scenario velike nezaposlenosti i inflacije ukoliko se nastavi sa velikom javnom potrošnjom. I nama praktično budućnost može da se definiše na sledeći način: od 2007. godine čeka nas velika otplata dugova, to je taj veliki pritisak koji osećamo mi koji pravimo proračune, a za sada i retko ko drugi. Da bi te pare bile vraćene to mora neko da otplati, a onda mora neko da zaradi, a da bi neko zaradio mora da bude privrednog rasta. Jedini koji to može da izvede, jedini igrač na koga bih ja igrala u takvoj situaciji su strane direktne investicije. To su oni koji obezbeđuju i rast i izvoz, a kod njih kad se otvori jedno radno mesto to indirektno otvara još pet radnih mesta u podugovaračkom sektoru. Dakle, to je dobitna strategija, nije je niko ovde izmislio za ovim stolom, to su izmislili oni koji su već u EU, samo treba pogledati kako izgleda. I to je jedini način da se ostvari godišnji privredni rast od preko pet posto i rast izvoza, koji predviđa Svetska banka a koji je Vlada utvrdila. Dakle, ono što je jedina strategija odavde za budućnost jesu strane direktne investicije, koje rešavaju taj najgori problem ogromne nezaposlenosti i koje obezbeđuju privredni rast. A sa druge strane, da bi se to ostvarilo, nas koči pravosuđe. To je ključ koji drži ta vrata zaključanim, koji ne dozvoljava da se ovakva strategija za sada ostvari.

Autorka je profesorka Ekonomskog fakulteta i saradnica Centra za liberalno-demokratske studije