Иван
pre 9 godina
Дилане Дог,
добра ти је опаска о срећи. Ослања се на ону чувену: "срећа не долази сама, њу ваља и заслужити", али заиста је тако. Оно што разликује Федерера, Надала и сада Ђоковића од осталих јесте то што потоњи чекају грешку противника да би победили, док прва тројица тада ризикују. За укус њихових навијача некад и превише, али и Нолетове дупле грешке на сет лопту или меч лопту противника, као и Федерерови промашаји или сад Надалови, резултат су, како је Озмо приметио након Индијан Велса - менталитета шампиона, јер овај увек жели да се он пита, да он одлучује, да од њега зависи исход меча, а не да допусти ривалу и најмању наду да може да се разигра. Јер, тако нешто шампиони тј. људи који верују да су бољи не дозвољавају, спречава их у томе њихов менталитет. Новак је ту врсту психе коначно стекао. Људи се чуде како то он слама ривала у одлучујућем сету након што је претходни изгубио, али одговор се ту негде крије: он је изгубио сет, међутим не и веру у победу. Ниједног тренутка. Онај меч на Ролан Гаросу 2013. није Ђоковић испустио зато што се упецао у мрежу, него зато што је чекао да Надал грешкама оде у пораз, а овај то није урадио. Заиграо је на све или ништа и почео да погађа. Разиграо се, и ту је био крај. Ја сам барем то тако видео. Сад је Федерера и Надала помало тужно гледати, то су људи са шампионском главом, али не и ногама. Ризикују, али све мање погађају у таквим ситуацијама. Све мање имају среће. Џаба Рафи огромни Шатрије, кад не може да трчи по њему као пре.
77 Komentari
Sortiraj po: