Ponedeljak, 02.06.2014.

09:35

Traume posle poplava – kako ih deca preživljavaju

Izvor: Piše: Tanja Bogdanov

Traume posle poplava – kako ih deca preživljavaju IMAGE SOURCE
IMAGE DESCRIPTION

7 Komentari

Sortiraj po:

Ђале.

pre 10 godina

@Mladen Mladenović
Свак теби част. Да је више таквих људи као што си ти. Све ми ти разумемо, и волимо децу. Али наши гиноколози покољ праве свакодневно (наравно нашим жељама).

У Србији ми сами побијемо на хиљаде, ако не и десетине хиљаде деце абортусима, а сад глумимо душебрижнике око ствари за коју деца ни нехају. Деца схватају много боље од нас шта су пролазне ствари у животу. И то је очигледно нека друга тема....

Simon

pre 10 godina

@ ObRen, potpuno razumem tvoje očajanje ali nemoj da misliš da to nekoga ne zanima. Pri pomoći po prihvatnim centrima u Beogradu, moje jedino pitanje tamo gde sam je ostavljao bilo je ovo iz naslova, a i pomoć je bila 90% za njih. Zapravo, jedino što me zanimalo je i bilo da se njihova trauma barem za mrvicu ublaži s moje strane.

Dejan

pre 10 godina

Pitam se kad je to Srbija postala tako senzibilno društvo, s obzirom da o traumama dece-prognanika (iz Hrvatske, Bosne) niko nije govorio, kao ni o traumama dece koja žive u tzv. "enklavama" na Kosovu (što zapravo znači da žive u atmosferi koncenracionog logora). Ili njihove traume nisu bitne, jer oni nisu "naši"?

dzo

pre 10 godina

slazem se za mladenom. polazim od sebe i od bombardovanja. nama klincima od 5-6-7 godina je to bilo cak i uzbudljivo. secam se tako nekih situacija.

solar

pre 10 godina

Moj je otac rođen u zbegu, u šumi - po završetku rata, umesto pristojnog imanja zatekli su utrinu i zgarište. Od četvrte godine radio osnovne, pa sve teže poslove. Dvogodišnji vojni rok je dočekao kao odmor, nagradu. U Beograd je stigao sa koferčetom u kome je bila jedna preobuka.
Zaposlio se, iškolovao, radio kao crv, oženio, dobio decu, skućio. I poput tolikih koji su se od rođenja borili zbog posledica II sv. rata, ostali normalni i decu vaspitali da budu pošteni i dobri ljudi.

Mislim da kako koja generacija dolazi, sve se manje očekuje od njih, sve manje odgovornosti je na njima.
Mnogo mi je žao sve dece kojima je bezbrižno detinjstvo prekinuto, ali se nadam da će uz dovoljno ljubavi izrasti u zdrave i srećne ljude.

Mladen Mladenović

pre 10 godina

Mislim da se deca zloupotrebljavaju na najrayličitije načine pa je i ovo način da svoje odgovornosti nekako "ublažimo" tako što ćemo i decu uvlačiti u probleme odraslih. Za svako dete, ako podjemo od sopstvenih iskustava, važni su mama i tata, koji imaju lep i ljudski odnos, osnovne namirnice neophodne u tom uzrastu i mogućnost za igru odnosno druženje sa ostalom decom. Deca trpe traume i mogu imati posledice samo ako im nedostaje nešto od toga. Ostalo su priče za malu decu. Kao mala bića Bog ili priroda su ih snabdeli posebnim mehanizmima, posebnim "amortizerima", koji ih štite od udaraca ovog tipa. Deca ne preživljavaju isto kao i odrasle osobe. U najčešćem broju slučajeva sami roditelji uveličavaju i dramatizuju neke dogadjaje. Deca pate ako im roditelji pate. Nikada neće patiti zbog poplave ili bilo čega drugog. Zato, više optimizma, više borbe, više vedrine jer deca ranije ili kasnije postaju naša slika. Ponekada smo nesrećni i zbog nečega što nemamo a nije nam uopšte potrebno. Mislim da zbog preteranog straha za sudbinu dece, mnoga deca u Srbiji nisu ni rodjena a to je svojevrsna tragedija i nepravda. Ona su život, ona su optimizam, ona nas teraju na borbu, ona su radost, ona su večnost. Sve ostalo, "kule i gradovi", "zlato i srebro", skupi automobili su samo prolaznost i, u suštini, tričarije. Prema tome usmeravajmo decu na druge stvari, a poplave i traume ostavimo odraslima.

ObRen

pre 10 godina

A sta vas briga kao uopste za traume nase dece??? Ostavili ste grad da se sam snalazi sa tehnickom vodom i bez struje. Jel treba decu da vratimo u ovu bolest. Izvestavate kao da smo Venecija,sve ide po planu i dobro a ustvari deo posla drzave u Obrenovcu ne postoji. Sad jos i pricate o traumama dece? Znamo sve o tim traumam a posebno po smestajima sa gov***m cucavcima,polipanim prozorima i deponijma pored suletina u koje su nas vlast i Beograd smestili,kao stoku! I zato nemojte vi o traumama nase dece da pricate jer vas nije briga.

solar

pre 10 godina

Moj je otac rođen u zbegu, u šumi - po završetku rata, umesto pristojnog imanja zatekli su utrinu i zgarište. Od četvrte godine radio osnovne, pa sve teže poslove. Dvogodišnji vojni rok je dočekao kao odmor, nagradu. U Beograd je stigao sa koferčetom u kome je bila jedna preobuka.
Zaposlio se, iškolovao, radio kao crv, oženio, dobio decu, skućio. I poput tolikih koji su se od rođenja borili zbog posledica II sv. rata, ostali normalni i decu vaspitali da budu pošteni i dobri ljudi.

Mislim da kako koja generacija dolazi, sve se manje očekuje od njih, sve manje odgovornosti je na njima.
Mnogo mi je žao sve dece kojima je bezbrižno detinjstvo prekinuto, ali se nadam da će uz dovoljno ljubavi izrasti u zdrave i srećne ljude.

Mladen Mladenović

pre 10 godina

Mislim da se deca zloupotrebljavaju na najrayličitije načine pa je i ovo način da svoje odgovornosti nekako "ublažimo" tako što ćemo i decu uvlačiti u probleme odraslih. Za svako dete, ako podjemo od sopstvenih iskustava, važni su mama i tata, koji imaju lep i ljudski odnos, osnovne namirnice neophodne u tom uzrastu i mogućnost za igru odnosno druženje sa ostalom decom. Deca trpe traume i mogu imati posledice samo ako im nedostaje nešto od toga. Ostalo su priče za malu decu. Kao mala bića Bog ili priroda su ih snabdeli posebnim mehanizmima, posebnim "amortizerima", koji ih štite od udaraca ovog tipa. Deca ne preživljavaju isto kao i odrasle osobe. U najčešćem broju slučajeva sami roditelji uveličavaju i dramatizuju neke dogadjaje. Deca pate ako im roditelji pate. Nikada neće patiti zbog poplave ili bilo čega drugog. Zato, više optimizma, više borbe, više vedrine jer deca ranije ili kasnije postaju naša slika. Ponekada smo nesrećni i zbog nečega što nemamo a nije nam uopšte potrebno. Mislim da zbog preteranog straha za sudbinu dece, mnoga deca u Srbiji nisu ni rodjena a to je svojevrsna tragedija i nepravda. Ona su život, ona su optimizam, ona nas teraju na borbu, ona su radost, ona su večnost. Sve ostalo, "kule i gradovi", "zlato i srebro", skupi automobili su samo prolaznost i, u suštini, tričarije. Prema tome usmeravajmo decu na druge stvari, a poplave i traume ostavimo odraslima.

ObRen

pre 10 godina

A sta vas briga kao uopste za traume nase dece??? Ostavili ste grad da se sam snalazi sa tehnickom vodom i bez struje. Jel treba decu da vratimo u ovu bolest. Izvestavate kao da smo Venecija,sve ide po planu i dobro a ustvari deo posla drzave u Obrenovcu ne postoji. Sad jos i pricate o traumama dece? Znamo sve o tim traumam a posebno po smestajima sa gov***m cucavcima,polipanim prozorima i deponijma pored suletina u koje su nas vlast i Beograd smestili,kao stoku! I zato nemojte vi o traumama nase dece da pricate jer vas nije briga.

dzo

pre 10 godina

slazem se za mladenom. polazim od sebe i od bombardovanja. nama klincima od 5-6-7 godina je to bilo cak i uzbudljivo. secam se tako nekih situacija.

Dejan

pre 10 godina

Pitam se kad je to Srbija postala tako senzibilno društvo, s obzirom da o traumama dece-prognanika (iz Hrvatske, Bosne) niko nije govorio, kao ni o traumama dece koja žive u tzv. "enklavama" na Kosovu (što zapravo znači da žive u atmosferi koncenracionog logora). Ili njihove traume nisu bitne, jer oni nisu "naši"?

Simon

pre 10 godina

@ ObRen, potpuno razumem tvoje očajanje ali nemoj da misliš da to nekoga ne zanima. Pri pomoći po prihvatnim centrima u Beogradu, moje jedino pitanje tamo gde sam je ostavljao bilo je ovo iz naslova, a i pomoć je bila 90% za njih. Zapravo, jedino što me zanimalo je i bilo da se njihova trauma barem za mrvicu ublaži s moje strane.

Ђале.

pre 10 godina

@Mladen Mladenović
Свак теби част. Да је више таквих људи као што си ти. Све ми ти разумемо, и волимо децу. Али наши гиноколози покољ праве свакодневно (наравно нашим жељама).

У Србији ми сами побијемо на хиљаде, ако не и десетине хиљаде деце абортусима, а сад глумимо душебрижнике око ствари за коју деца ни нехају. Деца схватају много боље од нас шта су пролазне ствари у животу. И то је очигледно нека друга тема....

Mladen Mladenović

pre 10 godina

Mislim da se deca zloupotrebljavaju na najrayličitije načine pa je i ovo način da svoje odgovornosti nekako "ublažimo" tako što ćemo i decu uvlačiti u probleme odraslih. Za svako dete, ako podjemo od sopstvenih iskustava, važni su mama i tata, koji imaju lep i ljudski odnos, osnovne namirnice neophodne u tom uzrastu i mogućnost za igru odnosno druženje sa ostalom decom. Deca trpe traume i mogu imati posledice samo ako im nedostaje nešto od toga. Ostalo su priče za malu decu. Kao mala bića Bog ili priroda su ih snabdeli posebnim mehanizmima, posebnim "amortizerima", koji ih štite od udaraca ovog tipa. Deca ne preživljavaju isto kao i odrasle osobe. U najčešćem broju slučajeva sami roditelji uveličavaju i dramatizuju neke dogadjaje. Deca pate ako im roditelji pate. Nikada neće patiti zbog poplave ili bilo čega drugog. Zato, više optimizma, više borbe, više vedrine jer deca ranije ili kasnije postaju naša slika. Ponekada smo nesrećni i zbog nečega što nemamo a nije nam uopšte potrebno. Mislim da zbog preteranog straha za sudbinu dece, mnoga deca u Srbiji nisu ni rodjena a to je svojevrsna tragedija i nepravda. Ona su život, ona su optimizam, ona nas teraju na borbu, ona su radost, ona su večnost. Sve ostalo, "kule i gradovi", "zlato i srebro", skupi automobili su samo prolaznost i, u suštini, tričarije. Prema tome usmeravajmo decu na druge stvari, a poplave i traume ostavimo odraslima.

Ђале.

pre 10 godina

@Mladen Mladenović
Свак теби част. Да је више таквих људи као што си ти. Све ми ти разумемо, и волимо децу. Али наши гиноколози покољ праве свакодневно (наравно нашим жељама).

У Србији ми сами побијемо на хиљаде, ако не и десетине хиљаде деце абортусима, а сад глумимо душебрижнике око ствари за коју деца ни нехају. Деца схватају много боље од нас шта су пролазне ствари у животу. И то је очигледно нека друга тема....

ObRen

pre 10 godina

A sta vas briga kao uopste za traume nase dece??? Ostavili ste grad da se sam snalazi sa tehnickom vodom i bez struje. Jel treba decu da vratimo u ovu bolest. Izvestavate kao da smo Venecija,sve ide po planu i dobro a ustvari deo posla drzave u Obrenovcu ne postoji. Sad jos i pricate o traumama dece? Znamo sve o tim traumam a posebno po smestajima sa gov***m cucavcima,polipanim prozorima i deponijma pored suletina u koje su nas vlast i Beograd smestili,kao stoku! I zato nemojte vi o traumama nase dece da pricate jer vas nije briga.

dzo

pre 10 godina

slazem se za mladenom. polazim od sebe i od bombardovanja. nama klincima od 5-6-7 godina je to bilo cak i uzbudljivo. secam se tako nekih situacija.

Dejan

pre 10 godina

Pitam se kad je to Srbija postala tako senzibilno društvo, s obzirom da o traumama dece-prognanika (iz Hrvatske, Bosne) niko nije govorio, kao ni o traumama dece koja žive u tzv. "enklavama" na Kosovu (što zapravo znači da žive u atmosferi koncenracionog logora). Ili njihove traume nisu bitne, jer oni nisu "naši"?

solar

pre 10 godina

Moj je otac rođen u zbegu, u šumi - po završetku rata, umesto pristojnog imanja zatekli su utrinu i zgarište. Od četvrte godine radio osnovne, pa sve teže poslove. Dvogodišnji vojni rok je dočekao kao odmor, nagradu. U Beograd je stigao sa koferčetom u kome je bila jedna preobuka.
Zaposlio se, iškolovao, radio kao crv, oženio, dobio decu, skućio. I poput tolikih koji su se od rođenja borili zbog posledica II sv. rata, ostali normalni i decu vaspitali da budu pošteni i dobri ljudi.

Mislim da kako koja generacija dolazi, sve se manje očekuje od njih, sve manje odgovornosti je na njima.
Mnogo mi je žao sve dece kojima je bezbrižno detinjstvo prekinuto, ali se nadam da će uz dovoljno ljubavi izrasti u zdrave i srećne ljude.

Simon

pre 10 godina

@ ObRen, potpuno razumem tvoje očajanje ali nemoj da misliš da to nekoga ne zanima. Pri pomoći po prihvatnim centrima u Beogradu, moje jedino pitanje tamo gde sam je ostavljao bilo je ovo iz naslova, a i pomoć je bila 90% za njih. Zapravo, jedino što me zanimalo je i bilo da se njihova trauma barem za mrvicu ublaži s moje strane.