Tinejdžerska pravila komunikacije

Lep tekst. Naravno, ne mozemo sve sto procitamo doslovce koristiti u nasem slucaju, jer ni sva deca nisu ista. Moje misljenje je da se iskren (a ne drugarski)odnos roditelj-dete gradi od samog rodjenja, a zasnovan je na ljubavi i strpljenju. Evo, ja naprimer vec pet godina uspostavljam tu vrstu komunikacije sa svojom petogodisnjom cerkom. Ucim je da mi kaze sta se desilo ma koliko to ruzno bilo, i uvek je uveravam da cu joj pomoci da resi svaki problem, ali je najpre pitam sta bi ona sama uradila, a zatim joj dam jos neku ideju. Mada, uvek imam neku ucenu u rukavu za trenutke kada proradi neki decji inat ili faza "dosadilo mi je da bude mala, da se malo zamenimo" pa tako kad npr nece da pozuri kad kasnimo negde ili nam ne da da pogledamo nesto na tv jer do besvesti gleda crtace, ili prosto hoce da bude po njenom, ja je podsetim npr kako sam joj dozvolila da mesi picu i da je cak ispece (ja veliku a ona malu u tiganjcetu), ili da slika vodenim bojama ili nesto tome slicno a sto druge mame ne odobravaju tako lako. I uvek se trudim da zna da sve sto joj kazem/uradim proistice iz fer odnosa koji se zasniva na neizmernoj ljubavi. A kad me naljuti, na prvom mestu sam tuzna pa tek onda ljuta, i ona to zna jer joj to jasno kazem. Zapanjujuce je koliko dobro shvata. Nadam se da cemo imati tako dobru komunikaciju i kroz deset godina.

Odlican tekst, koristan i za roditelje i za decu

Lepo su deca smislila ta pravila. Ko ih bude doslovno postovao, zavrsice kao ona zena na slici sa rukama preko usiju. Vecina dece nece uciniti nista to se od njih trazi bez neke vrste prinude ili ucene. Lep razgovor, na istoj nozi, ne donosi rezultate. Roditelji, koji, se ponasaju prema deci kao da su im deca drugovi/drugarice imace slabe rezultate. U tom uzrastu deca ne umenju da cene popustanje i ikoristice svaku priliku da se otresu obaveze i da razgovor ne dovede do rezultata.

Lepo su deca smislila ta pravila. Ko ih bude doslovno postovao, zavrsice kao ona zena na slici sa rukama preko usiju. Vecina dece nece uciniti nista to se od njih trazi bez neke vrste prinude ili ucene. Lep razgovor, na istoj nozi, ne donosi rezultate. Roditelji, koji, se ponasaju prema deci kao da su im deca drugovi/drugarice imace slabe rezultate. U tom uzrastu deca ne umenju da cene popustanje i ikoristice svaku priliku da se otresu obaveze i da razgovor ne dovede do rezultata.

Odlican tekst, koristan i za roditelje i za decu

Lep tekst. Naravno, ne mozemo sve sto procitamo doslovce koristiti u nasem slucaju, jer ni sva deca nisu ista. Moje misljenje je da se iskren (a ne drugarski)odnos roditelj-dete gradi od samog rodjenja, a zasnovan je na ljubavi i strpljenju. Evo, ja naprimer vec pet godina uspostavljam tu vrstu komunikacije sa svojom petogodisnjom cerkom. Ucim je da mi kaze sta se desilo ma koliko to ruzno bilo, i uvek je uveravam da cu joj pomoci da resi svaki problem, ali je najpre pitam sta bi ona sama uradila, a zatim joj dam jos neku ideju. Mada, uvek imam neku ucenu u rukavu za trenutke kada proradi neki decji inat ili faza "dosadilo mi je da bude mala, da se malo zamenimo" pa tako kad npr nece da pozuri kad kasnimo negde ili nam ne da da pogledamo nesto na tv jer do besvesti gleda crtace, ili prosto hoce da bude po njenom, ja je podsetim npr kako sam joj dozvolila da mesi picu i da je cak ispece (ja veliku a ona malu u tiganjcetu), ili da slika vodenim bojama ili nesto tome slicno a sto druge mame ne odobravaju tako lako. I uvek se trudim da zna da sve sto joj kazem/uradim proistice iz fer odnosa koji se zasniva na neizmernoj ljubavi. A kad me naljuti, na prvom mestu sam tuzna pa tek onda ljuta, i ona to zna jer joj to jasno kazem. Zapanjujuce je koliko dobro shvata. Nadam se da cemo imati tako dobru komunikaciju i kroz deset godina.