U redu je ako niste u redu

ima tezih sudbina od razmazenih sportskih multimilionera

Dobar i poučan tekst.

Apsolutno možeš da imaš sve, ako ti je stanje u glavi takvo, džaba sve. To ne znači da je bilo ko slab ili ne znam kakav već jednostavno ne vidi smisao u bilo čemu. To su uglavnom inteligentnije osobe.

Uradiš bilo šta u životu, postigneš nešto i opet se pitaš "dobro i šta onda, šta sad".

Onaj koji ne dobacuje mnogo živi recimo samo za svoja kola i zadovoljan je takav u svom telu.

Uzasna stvar, ja sam licno prosao kroz neki laksi oblik, ali samo zate jer sam imao porodicu uz sebe. Pitanje je kako bi se sve odvijalo da sam bio sam.
U jednom delu teksta sam se bas pronasao- a odnosi se na spavanje. Samo sam zeleo da spavam i da se ne budim, jedino tada sam se osecao srecnim. Uzasan period

Pa niko nije imun na mentalne bolesti kojom god profesijom se bavio, ne vidim što bi sportisti bili izuzetak. Jeste veća popularnost, veća očekivanja i obaveze, ali sve im je to dobro plaćeno, to je cena posla njihovog, uvek mogu da završe karijeru i budu u plusu, uglavnom

Bio je period kad mi je apsolutno sve bilo svejedno, jer nisam video poentu ni u čemu. Ugojio sam se, zeznuo fizičko zdravlje, pogubio zube jer, zaboga, odakle mi volja da operem zube ujutru ili ne daj bože uveče. Izgubio posao. Ljubav nisam ni imao, bar ne onu koja se obično traži, i osećao sam da mi fali, ali je deo mene sve vreme imao stav da to nije bitno. I taj deo pobedi, naravno. Manje više ništa nije bitno, a ako povremeno osetim da jeste bitno, izgubim se potpuno od straha. Jedino što me sprečavalo da se roknem, u suštini, je strah.


Evo nekoliko godina kasnije polako ukidam antidepresive. Ako ne znate kakav je osećaj na njima, pa, nikakav je, ali bar ne želiš da umreš. Nema neke radosti ali nema ni tuge. Ono što me izguralo na kraju jeste porodica. Njihova podrška i ljubav.

Ono što tvrdim odgovorno je da nema tih para i dobara koje bi mi pomogle u vremenu kad sam se osećao beznadežno. Ništa. Slava bi samo odmogla jer povrh svega, niko me ne bi ni shvatao ozbiljno. Čak ni porodica. Zbog toga mislim da su komentari koji sugerišu kako je ovo smešan problem krajnje degutantni, čak i ukoliko imaju mrvu tačnosti. To što Rubio ili Anri ili Inijesta sa gomilom novca i svega imaju problem i govore o njemu, možda podstakne nekog da se otvori. Da se leči. Pa vi kako hoćete.

Ovo nema veze samo sa sportom i ne desava se samo tamo negde nekim poznatima koji plivaju u parama i ne znaju sta ce sa zivotom. U Srbiji je rad na sebi jos uvek tabu tema. Ici kod psihologa se povezuje sa kaznenim merama koje su nam u skoli usadili u glavu. Prihvatiti da imas probleme sa sobom je porazavajuce za celu populaciju. Ici kod terapeuta, imati coach-a, mentora, meditirati, pa cak raditi i jogu su stvari kojima se ismevaju drugi. Cela nacija nam je duboko bolesna i zatrovana teskim zivotom, ratovima, bedom, mrznjom, poremecenim vrednostima...

@hronologija
Uvek ima težih sudbina, ali čemu taj komentar?
Čemu podcenjivanje?
Svaki čovek zalužuje pomoć, kako god se okrene, podrška i normalni odnos je mnogo važniji od novca, a buduće generacija će sve manje imati normalan socijalni odnos.

Ako me je nesto period korone naucio, to je koliko je sport zapravo nebitan (bitan za razvoj omladine da ,fizicko vaspitanje i to) a ovo ostalo, NEBITNO!!!

zato jokic npr kaze to je njegov posao, a najvecu radost mu cine porodica i pobeda njegovog konja na trci... ne ode na slavlje titule ali ide u sombor na kocije, to je njegov dusevni mir i zato decko igra kao zmaj jer ima dobar balans...

Наш легендарни Дуци Симоновић је лепо објаснио у својим интервјуима однос спорта и капитализма. Како спортисти страдају ментално и физички и шта све капиталистичке битанге очекују од њих.

Odlican tekst. Samo bih dodao da ima nesto u psihologiji licnosti sto je zajednicko za sve ove slucajeve. To je poreklo, nesto sto odredjuje svakoga, u smislu iz kakve porodice dolazi, ali ne u materijalnom smisu, nego u smislu usvojenog sistema vrednosti. To prati svakoga kroz ceo zivot, ne moze se od toga odvojiti i pobeci. Medjutim, ako mladi ljudi postanu prebogati skoro preko noci i mogu sebi sve da priuste u meterijalmom smislu, o cemu su npr. samo sanjali kao klinci, a istovremeno ignosrisu svoje poreklo u vrednosnom smislu, nastaje ozbiljan unutrasnji konflikt sa posledicama nalik ovim sto se spominju u tekstu. To je upravo ono kad se kaze da treba uvek ostati sa obe noge na zemlji bez obzira na sve lepe trenutke, ali i probleme, koje zivot prirodno donosi. Dakle, treba se baviti uzrokom, sto je ovde kljucno.

Nije u redu da niste u redu na tudj račun.

Pa novinar kaže :
"Svako ko je u ovom vrtlogu kapitalizma, potencijalna je žrtva.

Upravo zato je potrebno edukovati, posebno mlade naraštaje."

Ne. Upravo zato je potrebno boriti se protiv kapitalizma. Borba se vodi protiv bolesti, a ne simptoma.

Шта би на све ово рекао један просечан надчовек, какав је одвајкада био и остао пољопривредник - или како га паметњаковићи непотребно описују “индивидуални произвођач прехрамбених производа”? На једној страни постоје ови претплаћени на живот материјалисти, често и тешки ментални случајеви, који далеко више узимају од друштва, државе него што јој личним радом дају, и с друге стране правог државотворног ударника који се цео живот бори, сналази како да на користан и поштен начин произведе насушну храну. Себи и другима - дабоме. То су људске громаде у правом значењу те речи! Изузетно физички, ментално, духовно здрави. Они не знају за материјализам, каријеризам, криминал и за којешта. Углавном су искрени верници, најчешће увек спремни за помоћ другима. Другима да се обрате за помоћ је права реткост. Међутим, није све ни по њих потаман - јер они спадају у посебну људску врсту која изумире. Време ради против њих, другачије речено. Богаташ је сам себи највећи непријатељ а да тога није ни свестан, док не дође због погрешног схватања личног и туђих живота у кризу типа “због чега све ово”? Тада је то углавном касно и за њега и друштво!?
Не треба доћи у такве ситуације! Одговорност према другима као према себи решење је од опште користи! Рецепт за срећу!

Mlade narastaje treba ojacati (mentalno), ali u dananjem svetu to se ne cini vec idemo unazad i dolazimo do toga da su svi podlozniji i osetljiviji na ovakve probleme. Umesto da ih podsticemo da se "otvaraju" i dele, treba napraviti sistem gde ce jedinke da ojacaju i potpuno saseku u korenu bilo kakvu naznaku mentalnih problema.

(Hronologija, 28. februar 2024 12:31)
Apsolutno se slazem sa ovim, ali isto za to postoji ono ali…
Oni ljudi zive taj jedan zivot koji imaju, kao sto ga i svako od nas zivi, neko sa vecim primanjima neko manjim, i svima nama je najteza ona licna sudbina ako smo u nekom problemu.

Zna se kako se to resava, konfiskuju ti imovinu na 10 meseci i posalju te u neku fabriku da radis za 500 evra. Posle toga ti vrate sve. Naucis da cenis, manje si razmazen i izlecen si. Jos ti i ostane 20-30 evra od plate.

Dobar tekst svakako...poenta bi mogla da bude: I bogati plaču!...kod nas,a verovatno i u svetu vlada stereotip da se na uspesne i bogate ljude gleda kao da su nesto posebno...imaju pare i nemaju probleme...to je zato sto vecina posmatra kroz svoju prizmu,bez da pokusa da prosiri vidike...oni koji nemaju para nazvace ove razmazenim bogatasima...depresija koja je u ovom tekstu najvise opisivana kroz stanje sportista i anksioznost kod nekih su podmukle mentalne bolesti...ne nastaju odmah,vec je potrebno vreme ili neki trenutni veliki stres...a verovatno kod ovih ljudi iz teksta su posledica pritiska i opterecenja,stalnog dokazivanja i nadmetanja,koji se skupljaju u podsvesti..a odbranbeni mehanizam je kao kod nekih opisanih da bi najradje da popiju tablete i spavaju...drugim recima da pobegnu.

ima tezih sudbina od razmazenih sportskih multimilionera

Zna se kako se to resava, konfiskuju ti imovinu na 10 meseci i posalju te u neku fabriku da radis za 500 evra. Posle toga ti vrate sve. Naucis da cenis, manje si razmazen i izlecen si. Jos ti i ostane 20-30 evra od plate.

Mlade narastaje treba ojacati (mentalno), ali u dananjem svetu to se ne cini vec idemo unazad i dolazimo do toga da su svi podlozniji i osetljiviji na ovakve probleme. Umesto da ih podsticemo da se "otvaraju" i dele, treba napraviti sistem gde ce jedinke da ojacaju i potpuno saseku u korenu bilo kakvu naznaku mentalnih problema.

Nije u redu da niste u redu na tudj račun.

Pa niko nije imun na mentalne bolesti kojom god profesijom se bavio, ne vidim što bi sportisti bili izuzetak. Jeste veća popularnost, veća očekivanja i obaveze, ali sve im je to dobro plaćeno, to je cena posla njihovog, uvek mogu da završe karijeru i budu u plusu, uglavnom

Шта би на све ово рекао један просечан надчовек, какав је одвајкада био и остао пољопривредник - или како га паметњаковићи непотребно описују “индивидуални произвођач прехрамбених производа”? На једној страни постоје ови претплаћени на живот материјалисти, често и тешки ментални случајеви, који далеко више узимају од друштва, државе него што јој личним радом дају, и с друге стране правог државотворног ударника који се цео живот бори, сналази како да на користан и поштен начин произведе насушну храну. Себи и другима - дабоме. То су људске громаде у правом значењу те речи! Изузетно физички, ментално, духовно здрави. Они не знају за материјализам, каријеризам, криминал и за којешта. Углавном су искрени верници, најчешће увек спремни за помоћ другима. Другима да се обрате за помоћ је права реткост. Међутим, није све ни по њих потаман - јер они спадају у посебну људску врсту која изумире. Време ради против њих, другачије речено. Богаташ је сам себи највећи непријатељ а да тога није ни свестан, док не дође због погрешног схватања личног и туђих живота у кризу типа “због чега све ово”? Тада је то углавном касно и за њега и друштво!?
Не треба доћи у такве ситуације! Одговорност према другима као према себи решење је од опште користи! Рецепт за срећу!

zato jokic npr kaze to je njegov posao, a najvecu radost mu cine porodica i pobeda njegovog konja na trci... ne ode na slavlje titule ali ide u sombor na kocije, to je njegov dusevni mir i zato decko igra kao zmaj jer ima dobar balans...

Pa novinar kaže :
"Svako ko je u ovom vrtlogu kapitalizma, potencijalna je žrtva.

Upravo zato je potrebno edukovati, posebno mlade naraštaje."

Ne. Upravo zato je potrebno boriti se protiv kapitalizma. Borba se vodi protiv bolesti, a ne simptoma.

Dobar i poučan tekst.

Apsolutno možeš da imaš sve, ako ti je stanje u glavi takvo, džaba sve. To ne znači da je bilo ko slab ili ne znam kakav već jednostavno ne vidi smisao u bilo čemu. To su uglavnom inteligentnije osobe.

Uradiš bilo šta u životu, postigneš nešto i opet se pitaš "dobro i šta onda, šta sad".

Onaj koji ne dobacuje mnogo živi recimo samo za svoja kola i zadovoljan je takav u svom telu.

@hronologija
Uvek ima težih sudbina, ali čemu taj komentar?
Čemu podcenjivanje?
Svaki čovek zalužuje pomoć, kako god se okrene, podrška i normalni odnos je mnogo važniji od novca, a buduće generacija će sve manje imati normalan socijalni odnos.

Ako me je nesto period korone naucio, to je koliko je sport zapravo nebitan (bitan za razvoj omladine da ,fizicko vaspitanje i to) a ovo ostalo, NEBITNO!!!

Ovo nema veze samo sa sportom i ne desava se samo tamo negde nekim poznatima koji plivaju u parama i ne znaju sta ce sa zivotom. U Srbiji je rad na sebi jos uvek tabu tema. Ici kod psihologa se povezuje sa kaznenim merama koje su nam u skoli usadili u glavu. Prihvatiti da imas probleme sa sobom je porazavajuce za celu populaciju. Ici kod terapeuta, imati coach-a, mentora, meditirati, pa cak raditi i jogu su stvari kojima se ismevaju drugi. Cela nacija nam je duboko bolesna i zatrovana teskim zivotom, ratovima, bedom, mrznjom, poremecenim vrednostima...

Uzasna stvar, ja sam licno prosao kroz neki laksi oblik, ali samo zate jer sam imao porodicu uz sebe. Pitanje je kako bi se sve odvijalo da sam bio sam.
U jednom delu teksta sam se bas pronasao- a odnosi se na spavanje. Samo sam zeleo da spavam i da se ne budim, jedino tada sam se osecao srecnim. Uzasan period

Dobar tekst svakako...poenta bi mogla da bude: I bogati plaču!...kod nas,a verovatno i u svetu vlada stereotip da se na uspesne i bogate ljude gleda kao da su nesto posebno...imaju pare i nemaju probleme...to je zato sto vecina posmatra kroz svoju prizmu,bez da pokusa da prosiri vidike...oni koji nemaju para nazvace ove razmazenim bogatasima...depresija koja je u ovom tekstu najvise opisivana kroz stanje sportista i anksioznost kod nekih su podmukle mentalne bolesti...ne nastaju odmah,vec je potrebno vreme ili neki trenutni veliki stres...a verovatno kod ovih ljudi iz teksta su posledica pritiska i opterecenja,stalnog dokazivanja i nadmetanja,koji se skupljaju u podsvesti..a odbranbeni mehanizam je kao kod nekih opisanih da bi najradje da popiju tablete i spavaju...drugim recima da pobegnu.

Bio je period kad mi je apsolutno sve bilo svejedno, jer nisam video poentu ni u čemu. Ugojio sam se, zeznuo fizičko zdravlje, pogubio zube jer, zaboga, odakle mi volja da operem zube ujutru ili ne daj bože uveče. Izgubio posao. Ljubav nisam ni imao, bar ne onu koja se obično traži, i osećao sam da mi fali, ali je deo mene sve vreme imao stav da to nije bitno. I taj deo pobedi, naravno. Manje više ništa nije bitno, a ako povremeno osetim da jeste bitno, izgubim se potpuno od straha. Jedino što me sprečavalo da se roknem, u suštini, je strah.


Evo nekoliko godina kasnije polako ukidam antidepresive. Ako ne znate kakav je osećaj na njima, pa, nikakav je, ali bar ne želiš da umreš. Nema neke radosti ali nema ni tuge. Ono što me izguralo na kraju jeste porodica. Njihova podrška i ljubav.

Ono što tvrdim odgovorno je da nema tih para i dobara koje bi mi pomogle u vremenu kad sam se osećao beznadežno. Ništa. Slava bi samo odmogla jer povrh svega, niko me ne bi ni shvatao ozbiljno. Čak ni porodica. Zbog toga mislim da su komentari koji sugerišu kako je ovo smešan problem krajnje degutantni, čak i ukoliko imaju mrvu tačnosti. To što Rubio ili Anri ili Inijesta sa gomilom novca i svega imaju problem i govore o njemu, možda podstakne nekog da se otvori. Da se leči. Pa vi kako hoćete.

Наш легендарни Дуци Симоновић је лепо објаснио у својим интервјуима однос спорта и капитализма. Како спортисти страдају ментално и физички и шта све капиталистичке битанге очекују од њих.

Odlican tekst. Samo bih dodao da ima nesto u psihologiji licnosti sto je zajednicko za sve ove slucajeve. To je poreklo, nesto sto odredjuje svakoga, u smislu iz kakve porodice dolazi, ali ne u materijalnom smisu, nego u smislu usvojenog sistema vrednosti. To prati svakoga kroz ceo zivot, ne moze se od toga odvojiti i pobeci. Medjutim, ako mladi ljudi postanu prebogati skoro preko noci i mogu sebi sve da priuste u meterijalmom smislu, o cemu su npr. samo sanjali kao klinci, a istovremeno ignosrisu svoje poreklo u vrednosnom smislu, nastaje ozbiljan unutrasnji konflikt sa posledicama nalik ovim sto se spominju u tekstu. To je upravo ono kad se kaze da treba uvek ostati sa obe noge na zemlji bez obzira na sve lepe trenutke, ali i probleme, koje zivot prirodno donosi. Dakle, treba se baviti uzrokom, sto je ovde kljucno.

(Hronologija, 28. februar 2024 12:31)
Apsolutno se slazem sa ovim, ali isto za to postoji ono ali…
Oni ljudi zive taj jedan zivot koji imaju, kao sto ga i svako od nas zivi, neko sa vecim primanjima neko manjim, i svima nama je najteza ona licna sudbina ako smo u nekom problemu.