Sport je svet u malom: Uči nas disciplini, prihvatanju poraza, ali i snalaženju

Sa popuštanjem mera mnogi su pohrlili na sportove.

Nije nepoznanica da upravo na treninzima, pogotovo kod grupnih sportova, mladi, osim što vežbaju telo, "vežbaju" i duh i uče socijalne veštine, za čije sticanje, sa dolaskom modernijeg načina života i novih tehnologija, sve manje ima vremena.

Ovo je primetio i odbojkaški trener mlađe selekcije Željko Jezdimirović iz Beograda koji najviše radi sa uzrastom do 15 godina i koji kaže da iz generacije u generaciju solidarnost i druženje sve manje dolaze do izražaja.

"Ogromna je razlika današnje dece u odnosu na naše generacije, ali to sve od kuće polazi, a u školi sve manje uče o deljenju i zajedničkom radu, pogotovo sada kada im je na jedan klik sve dostupno. Sada je poenta da deca budu popularna i sebičnija su. Zato se, pored toga što ih učim da se nauče da se takmiče, učim i kako da prihvate poraz, dajem im dosta domaćeg kako bi im pokazao kako nije sve sport i da moraju da budu dobri ljudi", ističe Jezdimirović za #kakosi.

Njegovi treninzi su nešto drugačiji jer on polaznicima daje i da crtaju, da nauče da pevaju, napišu pesmu, snime kratki video...

"Imao sam pomalo problematičnu ekipu, pa sam im dao da izvlače papiriće. Ko koga izvuče mora da zameni po jednu pertlu na patici sa onim drugim i nauči poseban pozdrav, maltene da budu nešto kao 'krvna braća'. Iako su neki bojkotovali, uspeo sam kroz forsiranje zajedničkih aktivnosti da ih promenim. Takođe, jedna od prvih stvari koje ih učimo na imitacijama utakmica je da onom ko pogreši priđu svi i pruže ruku u znak podrške, isto kao što ih učimo da čestitaju jedni drugima kad pobede, jer to nije pojedinačna borba nikog posebno, već svih zajedno kao ekipe", dodaje trener.

Foto: Depositphotos/Andreyfire

Psiholog Bojana Tripković naglašava da su upravo sportisti ti koji su odgovorni, disciplinovani, poštuju pravila i vreme i kaže da su grupni sportovi dobri jer mogu da potenciraju to vaspitno koje izostaje u današnje vreme u školi, koja je "sada samo obrazovna ustanova".

"Na košarci se i dalje priča o vrednostima, o tome šta je drugarstvo, pospešuje se kolektivno u svakom ponaosob, svi su više okrenuti drugima i gledaju ceo tim, a to se dalje prenosi na ulicu. Drugačije, nemaju deca gde to da nauče jer su prezaštićena, roditelji ne moraju da ih šalju u vrtiće i jaslice jer se tamo dešavaju 'strašne stvari' i zato ne prođu tu potrebnu socijalizaciju. Pogotovo sada kada se individualizacija izuzetno poštuje, a roditelji savetuju decu 'use i u svoje kljuse', 'gledaj samo sebe'...", navodi Tripković.

Naša sagovornica je saglasna sa Jezdimirovićem da prijateljstvo današnjoj deci nije ono što je starijima bilo i da baš zato roditelji treba da puste decu na sport čak i ako nisu predodređeni za njega jer im može pomoći da se bolje snalaze u društvu i životu uopšte.

"Sport je svet u malom. Kroz kolektiv dolazi do bodrenja pojedinca i boljeg snalaženja, dete se uči disciplini, navikama, podizanju tolerancije na frustraciju, odricanju od mnogih stvari, kanalisanju besa, prihvatanju poraza i nepravde i to se sve posle implementira na novom terenu. A ko je vredan i radan može i da uspe", kaže ona.