Biografije uhapšenih: Jovica Stanišić, Franko Simatović

Jovica Stanišić je rođen 1950. u Bačkoj Palanci, gde i bivši direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes, s kojim je kasnije blisko sarađivao.

Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1974. i odmah se zaposlio u tajnoj policiji. Kao mladi obaveštajac, učestvovao je i u hapšenju teroriste Sančeza Ramireza Karlosa u beogradskom hotelu „Metropol“.

1989. godine učestvovao je u organizaciji obezbeđenja dolaska Slobodana Miloševića na Gazimestan, a zatim u roku od tri godine postaje najpre pomoćnik načelnika, a potom i načelnik Službe državne bezbednosti.

O njegovim aktivnostima tokom poslednje decenije bilo je malo zvaničnih informacija. Mediji su njegovo ime vezivali za gotovo sva bitnija dešavanja u Srbiji i bivšim jugoslovenskim republikama – pripisivane su mu zasluge za naoružavanje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, za oslobadjanje Željka Ražnatovića Arkana iz hrvatskog zatvora 1991. godine, za formiranje lažnih opozicionih stranaka i za vrbovanje kriminalaca u specijalne jedinice koje su učestvovale u ratištima širom bivše Jugoslavije.

Svet ga je upoznao u junu 1995. godine kada je kao specijalni izaslanik Slobodana Miloševića izdejstvovao puštanje na slobodu 120 Unproforaca koji su na Palama držani kao taoci kako bi se sprečilo bombardovanje republike Srpske. Iste godine je putovao u Dejton, kao član srpske pregovaračke delegacije.

Već sledeće godine je, prema pisanju medija, imao prvi ozbiljniji nesporazum sa svojim neposrednim šefom Slobodanom Miloševićem, kada ga je, kako se tada pisalo, savetovao da prizna rezultate  lokalnih izbora, objašnjavajući, navodno, da koalicija izmedju Vuka Draškovića i Zorana Đinđića neće dugo trajati. Tom prilikom se zamerio JUL-u, čiji su predstavnici, kako je pisano, bili za radikalni obračun sa demonstrantima.

Mediji su mu pripisivali prijateljstvo sa bivšim direktorom RTS-a Miloradom Vučelićem, ali i sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem, što ni jedan od njih nikada nije demantovao. Sam Đinđić je svojevremeno ocenio kao veliku stvar to što je Stanišić odbio naređenje Mirka Marjanovića da ga uhapsi zbog objavljivanja oglasa o žitnoj aferi, uz obrazloženje da to nije po zakonu.

U jesen 1998. godine smenjen je sa mesta šefa Državne bezbednosti bez konkretnog obrazloženja. Mediji su tada pisali da se protivio prekomernoj upotrebi sile na Kosovu, ali i da se zamerio Miloševićevoj supruzi Mirjani Marković i tadašnjem ministru policije Vlajku Stojiljkoviću.

Sam Stanišić nije komentarisao svoju smenu. Oglasio se kratkim saopštenjem u kome je rekao da je Služba pod njegovim rukovodstvom delovala u skladu sa ustavnim i zakonskim ovlašćenjima i da je svoj rad vezivala za instituciju predsednika Republike. Milošević ga je ubrzo imenovao za svog savetnika za nacionalnu bezbednost i u tom svojstvu je, krajem 1998. godine, putovao s njim u Kinu.

Posle 5. oktobra Stanišić je postao počasni član Socijaldemokratske partije, na čijem čelu je Zoran Lilić, bivši predsednik SRJ. Njegovo ime pominjalo se na spisku stambenih ekstraprofitera, pošto mu je za kuću na Senjaku razrezan porez od oko 270.000 maraka.

Zbog izjave da štiti ubicu policijskog generala Boška Buhe, Stanišić je prošlog leta tužio lidera radikala Vojislava Šešelja. Poslednji put se u javnosti oglasio prošle godine, kada su mediji pisali da su istražioci Haškog tribunala, uz odobrenje Vlade Srbije, pretresli Stanišićevu kuću u potrazi za dokumentom kojim je Slobodan Milošević Resor državne bezbednosti izvukao iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Tada su bile aktuelne i priče da je Stanišić predao dokaze za odgovornost Miloševića i da je pristao da svedoči na suđenju bivšem šefu, ali je on to demantovao.

Franko Simatović - Frenki

O njegovom najbližem saradniku Franku Simatoviću Frenkiju, nema mnogo podataka. Poznato je da je završio Višu policijsku školu i Fakultet političkih nauka, gde je i upoznao Jovicu Stanišića. S pokojnim Radovanom Stojičićem Badžom ostvarivao ideju o stvaranju „oružanog dela DB“ - Jedinice za specijalne operacije, odnosno popularnih „crvenih beretki“, čiji je prvi komandant bio. Smatra se da je u sastav jedinica pod njegovom komandom ušlo i dosta ljudi kriminalne prošlosti, iako ovakav podatak nikad zvanično nije potvrđen.

Simatović je bio jedan od malobrojnih koji je 1998. preživeo smenu Stanišića. Ostao je na čelu „crvenih beretki“ i kada je načelnik Resora državne bezbednosti postao general Rade Marković, a potom ga je na tom mestu nasledio Milorad Luković Legija. Od tada njegovo ime se nije pojavljivalo u javnosti sve do prošle nedelje kada je priveden zajedno sa Stanišićem.