Nemci, srećna Nova godina, ali...

Izvesno je da će se to dogoditi, odnosno da će on slediti zahtev kancelara Olafa Šolca (SPD) za raspuštanje parlamenta.

Štajnmajer će u isto vreme odrediti i datum novih izbora – verovatno 23. februara, jer su se ranije lideri poslaničkih grupa Socijaldemokrata (SPD) i Demohrišćana (SCDU/CSU) oko tog datuma dogovorili.

Šolc namerno tražio glasanje o nepoverenju

Šolc je zatražio glasanje o poverenju Bundestagu 16. decembra nakon što se takozvana „semaforska koalicija“ koju čine SPD, Zeleni i Liberali (FDP) raspala u novembru, posle tri godine na vlasti. Šolc nije dobio većinu u parlamentu – a on je to tako i želeo. Za Šolcovu manjinsku vladu (SPD i Zeleni) glasalo je tada 207 poslanika, protiv je bilo 394, a uzdržanih 116. Kao što se i očekivalo, kancelaru je nedostajala većina od najmanje 367 glasova.

Posle izglasavanja nepoverenja, Šolc je zatražio od predsednika države Frank-Valtera Štajnmajera da raspusti parlament. Predsednik za taj potez ima zakonski rok od 21 dan. Štajnmajer je još pre nekoliko nedelja naznačio da je saglasan s tim, kao i sa terminom vanrednih parlamentarnih izbora koji su dogovorili SPD. Zeleni i opozicioni Demohrišćani (CDU/CSU): 23. februara 2025.

Nemačka je delom politički paralizovana

Od raskida "semaforske koalicije", Nemačka je po važnim pitanjima u velikoj meri politički blokirana. Odlazak FDP-a iz vlade doveo je do toga da Šolc vodi vladu SPD-a i Zelenih koja nema većinu u Bundestagu. Bez podrške opozicije, ona više ništa nije mogla da postigne, a pritom postoji hitna potreba za delovanjem – na primer kada je reč o podršci Ukrajini, koju je napala Rusija, kada je reč o lošoj ekonomskoj situaciji u zemlji, ali i migracionoj politici. Zato je Šolcu cilj da se održe izbori.

Inače se parlamentarni izbori u Nemačkoj održavaju svake četiri godine, ali u posebnim, kriznim situacijama, pre svega onda kada kancelar u parlamentu izgubi većinsku podršku, raspisuju se prevremni izbori.

U Nemačkoj se to dešava izuzetno retko. Ipak, takvi vanredni izbori mogu da budu demokratsko sredstvo ponovnog uspostavljanja legitimiteta i sposobnosti delovanja vlade. Međutim, pretpostavka za raspisivanje takvih izbora je pristanak više ustavnih organa, pre svega predsednika države.

Vanredni izbori samo u dva slučaja mogući

Prema nemačkom Ustavu parlament ne može sam da odluči da se raspišu novi izbori. Ni kancelar ne može da donese takvu odluku. Umesto toga, prevremeno raspuštanje parlamenta Ustav predviđa u dva slučaja. Kada kancelar posle izbora nije u stanju da dobije apsolutnu većinu – dakle, jedan glas više od polovine poslanika – onda predsednik države može da raspusti Bundestag. To se do sada u istoriji Savezne Republike Nemačke još nije desilo.

U drugom slučaju, kancelar postavlja Bundestagu pitanje o poverenju. To mu omogućava da preispita da li još uvek raspolaže sa neophodnom podrškom većine poslanika. Ako mu većina izglasa nepoverenje, onda predsednik države na predlog kancelara može da raspusti Bundestag u roku od tri nedelje. Postoji i mogućnost da kancelar da ostavku ili da formira manjinsku vladu. Ali, ako izabere da predsedniku države predloži raspuštanje parlamenta, onda predsednik mora da donese odluku u predviđenom roku.

Istorija vanrednih izbora u Nemačkoj

Čim se raspusti parlament, novi izbori moraju da budu zakazani u roku od 60 dana. Organizuju se potpuno isto kao i redovni izbori. Za sprovođenje su nadležni Savezno izborno rukovodstvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Birači imaju dva glasa, jedan za direktnog kandidata, a drugi za pokrajinsku listu neke partije.

Do sada su vanredni izbori u Saveznoj Republici Nemačkoj raspisani tri puta i to: 1972, 1983. i 2005.

Vili Brant – zbog svoje "politike prema Istoku"

Socijaldemokratski kancelar Vili Brant je 1972. dosledno sprovodio politiku razumevanja i pomirenja prema istočnom, socijalističkom lageru. To je nailazilo na veliki otpor u samoj Zapadnoj Nemačkoj, ali i u koalicionoj vladi Socijaldemokrata i Liberala. Brantova vlada spala je na podršku 248 poslaničkih glasova, a demohrišćanska opozicija imala je isto toliko.

Kol dodatno pribavlja legitimitet vladi

Drugi put su vanredni izbori raspisani 1983. Demohrišćanski kancelar Helmut Kol je 1982. izabran tako što su Liberali, koji su do tada vladali sa Socijaldemokratama, promenili stranu i zajedno sa Demohrišćanima izglasali nepoverenje socijaldemokratskom kancelaru Helmutu Šmitu.

Međutim, pošto je nova koalicija nastala u parlamentu, a ne na osnovu izbora, Helmut Kol je 17. decembra sračunato doveo do glasanja o poverenju, te izglasavanja nepoverenja – što je značilo vanredne izbore. Tada je rekao: "Omogućio sam put do vanrednih izbora da bih stabilizovao vladu i dobio jasnu većinu u Bundestagu."

Takva situacija paralizovala je vladu. Kancelar Brant je 24. juna 1972. izjavio da "građani imaju pravo na to da se u zakonodavstvu ne dešava zastoj". Dodao je da raste opasnost od toga da "opozicija odbije konstruktivnu saradnju – zato saopštavam da želimo vanredne izbore".

Da bi to ostvario, Brant je morao da postavi pitanje o poverenju i da namerno izazove izglasavanje nepoverenja. Zbog toga su ga žestoko kritikovali, između ostalog i sudije Ustavnog suda, koji su iznosili mišljenje da kancelarovo postavljanje pitanja o poverenju s namerom da se izgubi većina i raspišu vanredni izbori nije u duhu Ustava. Brant se nije pokolebao i Bundestag mu je izglasao nepoverenje 20. septembra 1972. Na vanrednim izborima 19. novembra 1972. Brant je trijumfovao. Socijaldemokrate su imali istorijski najbolji rezultat sa 45,8 odsto glasova. Izlaznost je bila čak 91,1 odsto, što je najbolji rezultat u istoriji Savezne Republike Nemačke.

Nekoliko poslanika je protiv takvog postupka podnelo tužbu Ustavnom sudu. Sudije su većale 41 dan i donele odluku da je Kolov put do vanrednih izbora legitiman, ali su u isto vreme naglasile da on može da se koristi samo u „pravoj“ krizi. Na vanrednim parlamentarnim izborima 6. marta 1983. Helmut Kol je pobedio s jasnom većinom je potvrđen kao kancelar.

Prevremeni izbori zbog sporne reforme – Šreder se preračunao

Za treće prevremene izbore 2005. odgovoran je tadašnji socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder, koji je vladao u koaliciji sa Zelenima. Njegova partija izgubila je niz pokrajinskih izbora, a podrška u Bundestagu bila je ugrožena, posebno zbog reformskog paketa "Agenda 2010". Te reforme drastično su promenile socijalni sistem i tržište rada. Šreder je jula 2005. smišljeno postavio pitanje o poverenju da bi mu bilo izglasano nepoverenje i tako je inicirao vanredne izbore.

"Čvrsto verujem u to da većina Nemaca želi da nastavim ovim putem, ali samo uz pomoć novih izbora mogu da raščistim stvari", objasnio je Šreder. Njegova računica je, međutim, bila pogrešna. Na vanrednim parlamentarnim izborima 18. septembra 2005. tesnim rezultatom pobedili su nemački Demohrišćani koje je predvodila Angela Merkel. Ona je u koaliciji sa Socijademokratama dobila kancelarsku poziciju. To je bio početak njene šesnaestogodišnje vladavine.

*ovaj članak je najpre objavljen 3. novembra na nemačkom jeziku, a aktuelizovan je 27. decembra