Putinov savez sa Kimom je autogol: Zapad sada ima veliku priliku

Ali sporazum bi takođe mogao da zaoštri odnose Kremlja sa Kinom, potencijalno ometajući kinesko-ruske napore da potkopaju jedinstvo Zapada.

Jun je bio naporan mesec za ruskog predsednika Vladimira Putina. U govoru u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova, on je izneo svoje uslove za mirovne pregovore sa Ukrajinom i predložio uspostavljanje alternativnog međunarodnog bezbednosnog sistema u saradnji sa Kinom.

Nedelju dana kasnije, tokom dvodnevne posete Pjongjangu, potpisao je strateški odbrambeni pakt sa severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom. Rusija i Severna Koreja su se obavezale da će jedna drugoj pružiti hitnu vojnu pomoć u slučaju rata, ne ostavljajući nikakvu sumnju u odlučnost Kremlja da potkopa međunarodni poredak predvođen SAD formiranjem saveza sa autoritarnim vladarima širom sveta.

U svom jednočasovnom obraćanju 14. juna, neposredno pre mirovnog samita u Švajcarskoj koji je predvodila Ukrajina, Putin je pokrio širok spektar tema.

Počeo je sa takozvanom "specijalnom vojnom operacijom" u Ukrajini, razgovarao je o "neizbežnoj" pojavi novog multipolarnog svetskog poretka i osvrnuo se na napore Zapada da "obuzda razvoj globalnog juga", ističući rusko predsedavanje grupom BRIKS+ (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, kao i Egipat, Etiopija, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati).

Pored svojih uobičajenih pritužbi, Putin je izneo ruske uslove za mir u Ukrajini, zahtevajući da se ukrajinske snage povuku iz četiri regiona koje je Rusija pripojila 2022.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je brzo odbacio ove uslove, koji upadljivo podsećaju na ultimatum koji je Putin dao na početku invazije. Odbijanje Zelenskog ponovio je i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je istakao da Rusija mora da se povuče sa ukrajinske teritorije. Čak su i istaknuti ruski komentatori prepoznali Putinove zahteve kao nerealne, posmatrajući ih kao pokušaj pritiska na Zapad, a ne kao istinski pokušaj da se postigne mir.

Putin je takođe još jednom potvrdio da je Rusija u ratu ne samo sa Ukrajinom, koju smatra zastupnicom, već i sa Zapadom, posebno sa Sjedinjenim Državama.

Predviđajući skori kolaps "celog sistema evroatlantske bezbednosti" i osuđujući zapadne strategije za obezbeđivanje odbrane Evrope, Putin je izneo plan od pet koraka za uspostavljanje evroazijskog sistema bilateralnih i multilateralnih garancija kolektivne bezbednosti. Ovaj okvir bi, tvrdi Putin, dopunio kineske globalne bezbednosne inicijative, označavajući još jednu fazu u partnerstvu Rusije sa Kinom "bez ograničenja".

Ističući da će novi bezbednosni savez biti otvoren za članice NATO-a, Putin je pozvao evropske zemlje da preispitaju vojno prisustvo "spoljnih sila u evroazijskom regionu" – što je jasno odstupanje od principa NATO-a.

Iako ovi argumenti nisu bili novi, naglasak na globalnom jugu, posebno na Africi i Latinskoj Americi, se istakao. Poput drugih demagoga i autoritaraca, Putin je istakao značaj BRIKS+ kao geopolitičke protivteže zapadnoj sili i izrazio podršku naporima da se razvije nezavisni sistem plaćanja za zemlje članice, oslobođen od zapadne kontrole.

Ovo je deo šire strategije Rusije da podriva postojeću globalnu finansijsku arhitekturu, čime bi se ublažio uticaj ekonomskih sankcija koje predvode SAD. Tajming Putinovog govora nije bio slučajan. To je odražavalo stalne napore Kremlja da oblikuje kritične političke debate na Zapadu i utiče na izborne kampanje u zemljama poput Francuske, gde bi krajnje desničarski Nacionalni skup Marin Le Pen mogao da potkopa evropske napore da se osmisli koherentna ruska strategija.

Značajan deo Putinovog govora bio je posvećen Evropskoj uniji, koju je dugo smatrao podređenom SAD. U jasnom pokušaju da oživi stare podele, obratio se "političarima istinski evropskih i globalnih razmera" koji su "patriote svojih zemalja i nacija" i koji, poput pokojnog predsednika Francuske Šarla de Gola, shvataju da dobrobit Evrope zavisi od održavanja prijateljskih odnosa sa Rusijom.

Putin je, naravno, zanemario da pomene sopstvene napore da podriva postojeći globalni poredak. Zajedno sa Kinom, Rusija je dugo delovala kao kvaritelj u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ali nedavne akcije Rusije – kao što je korišćenje veta za okončanje humanitarne misije u oblastima pod kontrolom pobunjenika u Siriji i zatvaranje ekspertske komisije koja nadgleda poštovanje ekonomskih sankcija Severnoj Koreji – uznemirile su međunarodne diplomate.

Uslovi bezbednosnog pakta sa Kimom odražavaju sporazum iz 1961. između Sovjetskog Saveza i Severne Koreje i predstavljaju značajnu eskalaciju, čak i po Putinovim standardima. Pored podrške Severne Koreje Putinovom agresivnom ratu u Ukrajini, sporazum signalizira povećanu podršku Rusije Kimovim nuklearnim ambicijama, na štetu severnokorejskih suseda, uključujući Kinu.

Kao odgovor, Južna Koreja je pozvala ruskog ambasadora i najavila da će razmotriti slanje oružja Ukrajini.

Kina, najveći trgovinski partner Severne Koreje, pokušala je da se distancira od ovog odmetničkog saveza. Ali napredak Rusije mogao bi na kraju da naruši uticaj Kine na Severnu Koreju i eskalira tenzije sa Zapadom, čime bi ugrozio dugoročne geopolitičke ambicije kineskog predsednika Si Đinpinga.

S obzirom na to da je malo verovatno da će Putin odustati od napora da naruši jedinstvo Zapada i potkopa trenutni međunarodni poredak, Zapad bi trebalo da se fokusira na iskorištavanje svih potencijalnih raskola, čak i onih manjih, između Rusije i Kine. S tim u vezi, Putinov savez sa Kimom nudi idealnu priliku za slabljenje kinesko-ruskog partnerstva, piše project-syndicate.