"Ne prekidaj neprijatelja dok pravi grešku..."

Na drugoj strani, Iran je nastojao da sistematski kreira uverenje da svojim postupcima nastoji da izbegne širi regionalni sukob, što je vrlo verovatno snažno uticalo na izraelske procene situacije i kreiranje novog pristupa problemu, piše Aleksandar Životić za RTS.

Istovremeno, Iran je dugo pokušavao da prikrije svoju ulogu u „osovini“ trudeći se da na uverljiv način demantuje postojeće spekulacije.

Sledeći takav pristup, Iran je odbijao  da direktno odgovori na prisutne izraelske provokacije, odlučivši se da u tu svrhu  angažuje snage „osovine“ ili da potpuno zaobiđe konfrontaciju što je u krajnjoj liniji dovelo do niza unutrašnjih i regionalnih kritika koje su išle u prilog uverenja da je Iran izgubio sposobnost strategijskog odvraćanja.

Sklonost ka riziku

Direktni  udari na Izrael s prvenstvenim  ciljem obnavljanja strategijskog koncepta  odvraćanja takođe su pokazali i drugačiju iransku procenu situacije, ali i izraženu sklonost ka riziku.

Za zvanični Teheran, njegov odgovor je imao za cilj da definiše nove crvene linije u postojećem sukobu sa Izraelom, stavljajući jasno do znanja da Iran raspolaže odgovarajućim resursima i da će sasvim sigurno uzeti stvari u svoje ruke ako se izraelska kampanja degradacije sveukupnih borbenih potencijala Irana i njegovih partnera bude nastavila.

Dinamika aktuelnih događaja je takođe mogla biti ključna u procesu donošenja odluka u Teheranu.

Svestan da je u bliskoj budućnosti na pomolu šira direktna eskalacija sa Izraelom, kao i između Izraela i Hezbolaha, Iran je očigledno nastojao da ubrza postojeću hronološku trajektoriju događaja, računajući da je bilo kakvu eskalaciju konflikta bolje izvesti pre američkih izbora nego kasnije.

Lako je požuriti sa zaključkom, a mnogi već jesu, da je minuli iranski napad bio ogroman neuspeh s obzirom na skoro savršenu stopu presretanja iranskih dronova i projektila od strane duboko ešalonirane izraelske protivraketne odbrane.

Da je namera Irana bila da nanese strategijski udar po Izraelu i njegovim vojnim kapacitetima, iranska strana sasvim sigurno ne bi odustala od iznenađenja kao ključnog elementa vojnih operacija. U samoj stvarnosti, desilo se sasvim suprotno, Iran je o svojim namerama obavestio  SAD, kao  i nekoliko arapskih i evropskih prestonica i uverio ih da će njen udar biti relativno ograničen.

Umesto da dosledno primeni ofanzivni pristup planiranju i izvođenju operacije koja bi značajno izazvala i eventualno savladala  izraelsku odbranu, iranska strana je učinila sasvim suprotno.

Da je Iran pokušao da nanese ozbiljne gubitke  Izraelu, svakako bi angažovao veći broj brzoletećih i precizno vođenih balističkih projektila, dajući Izraelu vrlo malo vremena da se pripremi i odgovori. Takođe, u tom slučaju bi se mogla očekivati i značajnija  integracija  borbenih potencijala iranskih regionalnih saveznika, posebno ofanzivnog Hezbolaha, u svoju operaciju, pretvarajući je  u pravi sukob na više frontova i teško rešivu noćnu moru za Izrael.

Iran primorao Izrael i SAD da potroše više od milijardu dolara

Ni u kom slučaju se ne može i ne sme zanemariti ni obaveštajni aspekt čitave operacije Iako je teško poverovati da je u potpunosti uobličena, iranska slika izraelskih odbrambenih sposobnosti, kao i spremnosti njegovih partnera u regionu se višestruko  poboljšala.

U potencijalnom ratu iscrpljivanja sa Izraelom, takve informacije i procene bile bi od neprocenjive vrednosti za Iran. U tom smislu, ako bi se izvodili zaključci isključivo u odnosu na pretpostavljeni iranski strategijski cilj – ojačanje kapaciteta  sistema odvraćanja i pokušaj definisanja novih  pravila angažovanja u eventualnom sukobu sa Izraelom – iranski napad je bio uglavnom uspešan. Slobodno se može tvrditi i da je Iran pokazao znatno više sposobnosti tokom planiranja i izvođenja ove operacije nego što bi njegovi kritičari želeli da priznaju.

Na finansijskom planu, Iran je primorao Izrael i SAD da potroše više od milijardu dolara kako bi se suprotstavili njegovom napadu. To nije beznačajan ishod, s obzirom na to da je Iran platio otprilike deset puta manju cenu.

U fiskalno ograničenom i politički zapaljivom okruženju u Vašingtonu, povećanje američke vojne pomoći Izraelu u ovom momentu  nije sasvim zagarantovano što se u analizi ishoda minule operacije ni u kom slučaju ne bi smelo zanemariti.

Kao i sve poznate ofanzivne akcije, i iranska je proizvela  priličnu dozu neželjenih efekata. Glavnu negativnu posledicu po Iran predstavlja sasvim izvestan virtuelni kraj međunarodne izolacije Izraela zbog katastrofalnog vođenog rata u Gazi.

Ogromne i neoprostive greške u Gazi

Mnogi će se složiti da  je Iran ovog puta prekršio jednu od čuvenih Napoleonovih maksima da „nikada ne treba prekidati svog neprijatelja dok pravi grešku“

Zaista, Izrael jeste počinio niz ogromnih i neoprostivih grešaka u Gazi svojim kolektivnim kažnjavanjem palestinskog naroda, ali nakon minulog iranskog napada, Zapad je čvrsto stao iza Tel Aviva.

Jordan, a verovatno i Saudijska Arabija su učestvovali u razmeni obaveštajnih  podataka, stavili na raspolaganje svoje vojne resurse i oborili niz iranskih dronova u svom vazdušnom prostoru što je u dobrom delu svetske javnosti stvorilo  moćnu sliku Arapa, Zapadnjaka i Izraelaca koji se okupljaju kako bi  se suprotstavili zajedničkom neprijatelju.

Ipak, u stvarnosti  teško da je takva koalicija efikasna ili jedinstvena kao što se čini na prvi pogled. Zalivske države nemaju interesa za vojnu konfrontaciju sa Iranom zbog čega su eksplicitno stavili do znanja i Izraelu i SAD da se neće pridružiti antiiranskim akcijama ili retorici sprečavajući unapred  američku vojsku da koristi njihovu teritoriju za pokretanje eventualnih napada na Iran.

Iznad svega, američka intervencija je bila ključna za taktički uspeh Izraela. Raspoređivanjem borbenih aviona presretača i razmenom obaveštajnih podataka sa Izraelom o iranskim vojnim aktivnostima pre i tokom napada, SAD su pokazale da uprkos svojoj vojnoj sposobnosti, Izrael u velikoj meri zavisi od američkog neformalnog bezbednosnog kišobrana.

Ratna dinamika u neizvesnoj zoni

Izrael se sada suočava s gotovo identičnom dilemom koju je Iran imao neposredno pre napada: kako  odgovoriti u cilju  održavanja postojećeg nivoa svog odvraćajućeg faktora, ali bez izazivanja sukoba velikih razmera sa Iranom, čemu se, što je važno napomenuti, snažno  protivi Vašington.

Izrael bi u datoj situaciji  mogao biti primoran da odgovori jer ni u kom slučaju ne želi da napravi presedan za buduće iranske operacije. Međutim, ako želi da sačuva novonastalu koaliciju i delom reafirmisane međunarodne simpatije, mora da izbegne opasnost dalje eskalacije i da se pripremi za dužu igru diplomatskog i vojnog karaktera.

Ratna dinamika Izraela i Irana je na taj način ušla u neizvesnu zonu. Potencijal za obostrano pogrešnu percepciju i procenu situacije se bliži svom vrhuncu. Iz tog razloga se potreba hitne deeskalacije  trenutno čini najvažnijom, ali i Teheran i Tel Aviv nisu u stanju da sami dođu do nje.

Američka diplomatija u tom procesu svakako ima ključnu ulogu, ali na Bliskom istoku koji je trenutno samo naizgled manje pod američkim uticajem nego što je bio ranije, snažno je prisutna  i diplomatija zalivskih država. Za njih postojeća situacija predstavlja priliku da se aktivno uključe u pokušaj rešavanja konflikta i na taj način pojačaju svoj rastući uticaj u regionu čija je bezbednost nesporno ugrožena.

Najzad, direktan iranski napad dronovima i raketama na Izrael koji je trajao svega nekoliko sati promenio je davno utvrđene parametre vojnog angažovanja dve međusobno suprotstavljene države.

Bliski istok se na taj način opasno približio širem sukobu koji će, ako se uskoro  ne obuzda, imati dalekosežne efekte širom tradicionalno i istorijski trusnog regiona.