Ljubinko Milosavljević: O bezrezervnoj podršci studentima

U ove naše dane, kakao bi rekao pesnik Vladislav Petković Dis, toliki su intelektualci, sportisti, glumci i ini podržali studente. Uz taj čin podrške po pravilu ide obrazloženje – a koga drugog da podržimo (nećemo valjda režim) već mladost, našu budućnost koja se, bože moj, bori za pravo i pravdu. Pri tom se oni naravno ne izjašnjavaju koje studente podržavaju, većinu ili manjinu, one koji protestuju ili one koji bi da obavljaju svoje studentske obaveze. Po tim njihovim izjavama ne podržati studente je nonsens, ali taj stav je malo začuđujući jer podseća na svojevremeno verovanje u nepogrešivost radničke klase, još bolje njene avangarde.

I sam sam bio student (apsolvent 1968), potom srednjoškolski profesor, službenik, napokon profesor univerziteta. Od te šezdeset i osme godine pratila me je moralno-politička nepodobnost čak i pošto je formalno ukinuta. Ona je verovatno malo bila pojačana oko 5. oktobra, jer se nisam predavao štrajkovanju. Ni u tadašnju vlast nisam baš bio zaljubljen, ali nisam mogao da verujem u priče nekih svojih kolega koji su govorili – samo da srušimo Slobu pa će nas Zapad zasuti parama. Podrazumevalo se da će oni i dalje vredno da rade kako bismo mi uživali.

Svoje studente tada nisam podučavao niti da budu uz vlast ali ni protiv vlasti, jer to i nije bio moj posao. Nikada nisam mislio da su studenti a priori i uvek u pravu, niti im nikakva, da je nazovem božanska sila, to pravo daje. A kada im je ta podrška dolazila iz neke ideološke, političke ravni, pa možda i od neke podzemne sile, bio sam zabrinut za tu buntovnu mladost zbog njene neiskvarenosti ali i podložnosti manipulacijama.

Pored popularnih ličnosti od kojih se traži blanko podrška studentima, isti zahtev se neretko upućuje i njihovim profesorima. Smatra se da su i oni bezrezervno obavezni da podržavaju svoje studente. Veruje se da je to aksiom i vrhunski moralni stav. Pri tom se ne kaže da su studenti nepogrešivi, to se vazda podrazumeva. Studente treba podržati i onda kada prave gluposti, što niko naravno ne kaže, ali se i to podrazumeva. Studente treba podržati najviše onda kada ruše vlast.

To studentima treba oprostiti, jer posle jednog režima obavezno dolazi neki drugi. Grubo rečeno, država ne može da postoji bez nekog režima. Državne vlasti su izmenjive, što je dobro, ali nije dobro što si i države propadljive. Živeo sam u svetu gde su se bar dve države, koje sam voleo, srušile, doduše ne nikakvom zaslugom studenata. Ne bih voleo da to bude i sa trećom, uz studentsku pomoć, jer mi se čini da je tamo, na severu, sve počelo i da je sever Srbije na najžešćem udaru. Iskustvo nas uči, da ako je neki političar to nekome obećao, ako i kada dođe na vlast, moraće da ispuni obećanje ili zlo njemu.

Pojmovi pravo i pravda, odnosno stanje na koje oni upućuju, veoma su zavodljivi za mladu generaciju, ali ni svima drugima ne bi trebali da budu strani. Ali nisu samo današnji studenti sasvim opravdano zagovornici ostvarenja tih etičko-političkih ideala. Pre njih, što oni zbog svojih mladih godina sigurno ne znaju, Slobodanu Miloševiću su, kao valjda nijednom vladaocu, usta bila puna pravde i istine, na njih se pozivao, za njih se borio, pa znamo kako je završio.

Ali pošto je ovo tekst o tome i da li svi profesori treba bezrezervno da budu uz svoje učenike, ja bih, imajući u vidu naše istorijsko iskustvo, morao da odgovorim potvrdno, ali uz izvesno ograničenje; samo u jednom slučaju. A takav slučaj smo već imali kao veoma tragičnu ali i uzvišenu paradigmu i to u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine. Nikad nam se više ne ponovila. Ona upućuje na to da uz učenike i studente treba biti bezrezervno samo kada neprijatelji streljaju. Jedino tada takva podrška nije i ne može biti nikakav lov u mutnom. Naprotiv.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Nišu u penziji