Ćirjaković: Nadstrešnica i njeno naličje, nedovoljno "krvave ruke"

Njegov tekst prenosimo u celosti: 

Jedan od izazova sa kojima se suočavala istoriografija je bio kako objasniti velike promene – rađanje nečeg suštinski novog, radikalno različitog od onoga što je prethodno postojalo. Pitanje sa kojim su se istoričari neretko mučili bilo je zašto je došlo do istorijske promene, ko su bile "babice" velikih događaja, bili ona svetski, kao što je rađanje kapitalizma, regionalni, kao što su "Arapsko proleće" i pad socijalizama u Istočnoj Evropi, ili nacionalni, kao što je trijumf Islamske revolucije u Iranu.

Naime, pre ili kasnije možemo da saznamo šta je prethodilo promeni i šta je ona donela, da vidimo što je nestalo i ono što je nastalo, ali nije lako prepoznati zašto je nastalo nešto novo onda kada je nastalo. To istoričari prečesto nisu umeli da nam kažu.

Otkriće činjenice da postoje velike istorijske promene čiji je uzrok spoljni, nešto čega nema u istorijskoj slici stanja, poretka odnosno sistema, što, na prvi pogled, često deluje kao neki nevažan i nevezan proces ili događaj, predstavlja verovatno najvažniji doprinos jednog od najvećih umova moderne društvene misli – sociologa Maksa Vebera.

Veber je prvi prepoznao ulogu "nestajućeg posrednika", "spoljnog" katalizatora promene. Nečega što se pojavi ili promoli "glavu" negde na marginama, tamo gde istoričari nisu bili skloni da gledaju, što su obično ista ona mesta koja učesnici, "pisci istorije", kasnije vole da ignorišu, da bi zatim to nešto nestalo iz istorijske slike – što ne znači da je prestalo da postoji ili postalo po sebi nevažno. Pridev "nestajući" govori samo da se posrednik između dva stabilna stanja izgubio, da je izvetrio iz istorijskog toka.

PROTESTANTSKI ASKETIZAM I MUHAMED BUZIZI: "Nestajući posrednik" može da se pojavi u različitim oblicima. To može da bude protestantski „manastir“, tačnije protestantski asketizam, može se reći i proces odnosno prepoznatljiva društvena lokacija, a može i da se zove Muhamed Buzizi, činjenica da je 17. decembra 2010. godine zapalio samog sebe, moglo bi se, dakle, reći samo jedan čovek odnosno jedan trenutak u njegovom životu, koji je pre toga bio, kao i (skoro) svi drugi, istorijski beznačajan.

Pri tome, nemoguće je ustanoviti da li je opštinska inspektorka stvarno ošamarila Buzizija, ili je u Sidi Buzidu, malom gradu u Tunisu, samo „pukao glas“ da ga je ošamarila i pljunula. Bilo kako bilo, ovaj serijski ponižavani 26-godišnji ulični prodavac voća – čovek bez budućnosti i života koga je vredno živeti ako iz njega izbacite čast, izgubio je obraz. Jednu od par vrednosti, pri tome najveću koje je imao, i odlučio je da javno zapali samog sebe. Jedan „šamar obrazu“ je naveo Buzizija da izvrši samoubistvo spaljivanjem i, sasvim sam, pretvori 2011. u istorijsku godinu. Ne samo arapske istorije.

Za razumevanje zašto je baš tada došlo de velike promene malo je važno ko je sve želeo da se desi nešto veliko i šta je sve urađeno da bi došlo do toga. Velike promene u arapskom svetu tada ne bi bilo bez tog jednog događaja u malenom Sidi Buzidu.

Buzizi je bio, u njegovom slučaju bukvalno, nestajući posrednik, čovek koji je i fizički nestao – katalizator, prekretnica odnosno šibica koja je zapalila arapski svet i, umesto u demokratiju i jedan zapadnoliki raj, odvela ga u seriju paklenih užasa kojoj se ne nazire kraj, što jeste jako važno ali je nebitno za razumevanje uloge „nestajućeg posrednika“.

Potrebno je istaći da on samo obezbeđuju nastanak nečeg suštinski novog – ne definiše, mada ponekad uslovljava, šta će biti to što je nove. Često je bilo potrebno da prođe nekoliko godina, nekada i decenija, da bi videli šta je tačno nastalo, da li je reč o nečemu što prepoznajemo, ili je pojava toliko nova da zahteva novi pojam.

Na primer, tek kasnije je postalo jasno da Buzizi nije bio „nestajući posrednik“ demokratije u arapskom svetu, već serije krvavih unutrašnjih ratova, pakla koji je prethodno bio nezamisliv stanovnicima nedemokratskog Jemena, Sirije, Libije i Sudana.

U Srbiji, pak, specifični oblik antiratnog aktivizma je bio katalizator nove pojave, koja je „nasledila“ socijalističko jugoslovenstvo i pojavila se polovinom devedesetih, ali je bilo potrebno da prođe desetak godine da bi shvatili da je ona toliko nova i ekstremna da je potreban novi pojam – autošovinizam. Da stariji, kao što je autorasizam, nisu ni dovoljno jaki niti ukazuju na suštinu nove pojave.   

Drugim rečima, „nestajući posrednik“ ukida postojeće, donosi nešto suštinski novo, pojavu, poredak ili (ne)red stvari koga ne bi bilo da nije delovao. On nam otkriva pozadinu, ukazuje na kopču koja povezuje dva prepoznatljiva stanja, i, istovremeno, objašnjava zašto su sve zamislive „alternativne istorije“ postale nemoguće, koliko god da su bile izgledne ili delovale neizbežno, i pripremane od strane različitih aktera.

Iako obično postoji mnogo razloga i činilaca koji su uticali na to šta će nastati, pripremali teren i menjali okruženje, obično je samo jedan, ne uvek lako  prepoznatljiv, događaj, fenomen ili odnos taj koji je omogućio da se desi ono što se desili onda kada se desilo – i njega je, sledeći moćnu Veberovu ideju, Frederik Džejmson nazvao „nestajući posrednik“. A on je, prepoznao je to kasnije Slavoj Žižek, ne samo potreban već je bio neophodan kako bi se dogodila velika promena onda kada se dogodila.

U nastavku ću sintagmu „nestajući posrednik“ pisati bez znakova navoda, iako su joj oni potrebni iz bar dva razloga. Prvi, reč je samo o našoj slici, „mentalnoj reprezentaciji“ stvarnosti. Drugi, za razliku od Buzizija, ovakvi posrednici, po pravilu, ne nestaju u ključnom smislu te reči – da prestaju da postoje odnosno da fizički nestanu. Štaviše, osvrnuću se kasnije na to oni da mogu da se „vrate“ i ponovo pojave u istorijskoj slici.

Može se reći da nestaju iz slike onoga što je nastalo, a neretko i iz slike istorije. Naime ljudi, čak i oni koji su svesni značaja nestajućeg posrednika, skloni su da zaborave istorijsku ulogu koju je odigrao – onda kada stvarnost kojoj je kumovao postane odomaćena.

Naravno, mi ne možemo a da ne razmišljamo šta bi bilo kada bi bilo, i prestanemo da pletemo bajke koje pričamo samima sebi i drugima kako bi objasnili neuhvatljivost sveta u kome živimo. Oblikovanog mešavinom sudbine i svesti, spojem kapricioznosti istorije i našeg delovanja, slučajnog i pažljivo građenog. Nije lako suočiti se sa razlozima zašto se ne dešava ono što smatramo izvesnim ili što priželjkujemo.

Ne samo da je nestajući posrednik obično neočekivan, neka nepoznata „sila“, koja, na prvi pogled, po pravilu ne deluje kao velika i moćna, već on često ne donosi „rešenje“, ono što smo očekivali, a neretko ne donese ni nešto što poznajemo, mada bi bolje bilo reći nešto čega se sećamo. Novo je često, u stvarnosti, samo nešto staro što smo zaboravili.

U Srbiji, na čiju stvarnost sam fokusiran, danas se sve vrti oko jedne sile, koja je postala očekivana – nadstrešnice. Od nje se očekuje da donese ne samo pad Aleksandra Vučića već i nešto što ćemo lako prepoznati – kao normalno, dobro, srećno, lepo, pošteno... – jednom rečju „evropsko“, u svetu fundamentalista nadstrešnice kojima je posvećen ovaj tekst.

SREBRENICA I NADSTREŠNICA: Sve u vezi Vučića, pa i nesklad između reči i dela, odavno je postalo prozirno. U nastavku želim da ukažem na antirežimske perverzije i pritvornosti koje karakterišu stanje u Srbiji na kraju 2024. godine, trinaeste od početka Vučićeve vladavine, i činioce koji oblikuju neobičnu dinamiku političke borbe – uokvirene kao sudbinska nadpolitička borba za „normalnost“ i protiv „brutalnosti“.

Pokušaću i da olakšam „posao“ onima koje, kao i mene pre nekoliko godina, zagolica moćna ali neintuitivna ideja o nestajućem posredniku – i možda se pitaju koji su sve  „pisali“ našu istoriju i kako. U nastavku ću još govorito o inspirativnom Veberovom uvidu, i pomenuti neke od promena, u Srbiji i ostatku sveta, koje se zahvaljujući njemu mogu bolje razumeti. Ali, prvo ću se pozabaviti sa dva direktna povoda za pisanje ovog teksta.

Prvi je izjava koju je Aljbin Kurti dao u Sarajevu: „Da nije bilo genocida i masakra u Srebrenici i opsade Sarajeva, tih 19 država NATO saveza te 1999. godine ne bi donelo odluku da bombardiraju Srbiju toliko rano. Ipak, mislim da bi kad-tad oni morali bombardovati Srbiju jer je bilo potrebno zaustaviti genocid Miloševićevog režima.“

Kurti je prepoznao suštinu, događaj koji je promenio istoriju Kosova i Metohije. Srebrenica je bila nestajući posrednik, katalizator istorijske promene – koju je, četiri godine kasnije, donelo NATO bombardovanje – prelaska Kosova iz srpskih u albanske ruke.

Bilo je još važnih događaja, na prvom mestu anarhija, društveni kolaps u Albaniji 1997. godine, koji je omogućio pljačkanja kasarni i „prelazak“ oružja na Kosovo. Ali, taj događaj nije bio katalizator suštinske promene stanja, koja se dogodila juna 1999. u Kumanovu.

Promena koju je Kosovu doneo „vakuum moći“ u Albaniji – veliki „građanski nemiri“, tokom kojih je živote izgubilo više od 2000 ljudi, izazvani kolapsom „piramidalnih šema“ – nije bila mala. Opljačkane kasarne i skladišta oružja albanske vojske direktno su dovele do otpočinjanja oružanih napada i borbi na Kosovu, rata Albanaca protiv Srbije, koji je počeo 1998. godine. Ali, kolaps „piramidalnih šema“ u Albaniji nije postao nestajući posrednik velike, istorijske promene na Kosovu i Metohiji.

Taj „događaj“ jeste otvorio vrata seriji terorističkih akcija i utro put krvavom iredentističkom ratu, koji je ubrzo počeo – ali ne i suštinskoj promeni stanja. „Sudbina“ Kosova i Metohije nije zapečaćena u Albaniji, ni u Briselu, već u Bosni. Da bi se sudbina Kosova ponovo promenila, verovatno će biti potreban neki novi nestajući posrednik.

Kurti je verovatno u pravu i kada kaže da bi NATO, i bez Srebrenice, bombardovao Srbiju, ali prepoznavanje nestajućeg posrednika nam omogućava da vidimo ono što je važno: zašto se desilo ono što se desilo kada se desilo. Odnosno, zašto se stvari nisu dešavale u nekom drugom ritmu, pratile drugačiji sled događaja i vodile nekim drugim ishodima.

To da je baš Kurti, danas jedan od najvećih, ako ne i najveći, srpski neprijatelj, taj koji nam je otvorio oči, ukazao na ono što, čini mi se, niko od naših istoričara i analitičara nije umeo da vidi, može da omete prihvatanje ove za nas važne i poučne činjenice.

Kako god nazivali „ono“ što se oko Srebrenice dešavalo jula 1995. godine – uostalom i sam Kurti je upotrebio i odrednicu „masakr“, odličnu, iako u njegovom slučaju podsvesnu, ilustraciju mere u kojoj je klimava (para)pravna dezignacija „genocid“ – Srebrenica je bila ta koja je, bojim se zadugo, „zapečatila“ sudbinu efektivnog srpskog suvereniteta, može se reći i vršenja suvereniteta ili poštovanja Ustava Srbije, na teritoriji Kosova.

Drugim rečima, Srebrenica je omogućila da Kosovo juna 1999. pređe u albanske ruke. Jednostavno, bez masakra u Srbrenici ne bi se dogodilo potpisivanje Kumanovskog sporazuma, uz pomoć koga je Srbija, nekoliko dana kasnije, izvedena iz Kosova i Metohije.

Stajao sam ispred istorijskog šatora, na vetrovitoj livadi nedaleko od Kumanova, i prvi zapadni diplomata, Britanac koji je ranije službovao u Beogradu, koji je izašao iz šatora rekao mi je da su dobili ono što su želeli i da se Srbija nikada neće vratiti na Kosovo. Ja nikada neću zaboraviti njegove reči; ni zadovoljstvo na njegovom licu.

Drugi, danas važniji povod – tačnije važniji samo ako ignorišemo činjenicu da u Srbiji odavno ništa nije važnije od Kumanovskog sporazuma – jeste „događaj“, koji (još) nije postao nestajući posrednik priželjkivanog „srpskog proleća“. Nadstrešnica i njeno naličje, nedovoljno „krvave ruke“.

KALENIĆ REVOLUCIJA: Kao i od „Ribnikara“ prošle godine – žrtve iz Dubone i Malog Orašja su među beogradskim „protestantima“ uglavnom postojale samo kao primisli, ne kao pokretačka snaga – od novosadske nadstrešnice se očekuje da postane Vučiću ono što je protestantski „manastir“, po Veberu, bio feudalizmu. „Nestajući posrednik“, katalizator događaja koji će „Nepomenika“ ukloniti sa istorijske scene.
Odnosno, upotrebiću još očitiju metaforu, nadstrešnica (još) nije postala Vučiću ono što je Buzizi bio Ben Aliju, Mubaraku, Gadafiju, čak i (sudanskom) Omaru el Baširu 2019. godine – iako je petnaest Novosađana, baš kao i Buzizi, i fizički nestalo. (U Siriji, Buzizijev čin je kumovao „samo“ krvavom građanskom ratu. Nestajući posrednik nedavnog Bašarovog odlaska sa vlasti je bila akcija „Hamasa“ 7. oktobra 2023. godine.) 

Pri tome, u Srbiji su ljudski životi, po pravilu, mnogo „skuplji“ nego u Tunisu. Naime, u Africi, čak i bitno životnijoj, severnoj, arapskoj, mnogo toga je mnogo „jeftinije“ nego u Evropi – čak i ovoj našoj, drugoj, balkanskoj, po mnogima nedovoljno i neispravno evropskoj Evropi, u kojoj je mnogo toga, pa i ljudski životi, „jeftinije“ nego na Zapadu.

Ali, tih petnaest ljudi, koje je u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine ubila nadstrešnica, nisu isti ljudi kao Buzizi. Oni su isti ljudi kao onih 70 koje je ubila vatra 14. juna 2017. godine u „Grenfel Tornju“ u Londonu.

Stradali u Novom Sadu i Londonu su žrtve kapitalizma, modernosti, modernizacije – i korupcije. Nje ima svuda, ali je van Zapada, dakle tamo gde modernizacija kasni, gde mora da se „hvata korak“ (sa Zapadom), da se juri tuđe uz pomoć tuđih sredstava, kao ovde, ona je ambivalentna. Istovremeno loša, kriminalna, i dobra, razvojna. Zato 15 u Novom Sadu nije (oko) pet puta manje nego 70 u Londonu, već je, suštinski, sedamdeset puta manje.

Razlozi zašto je petnaest života 2024. godine u Srbiji, (nekro)politički manje „vredno“ od jednog u Tunisu 2010. godine – jesu isti oni razlozi koji su učinili da nadstrešnica ne postane „nestajući posrednik“ velike promene, odlaska Aleksandra Vučića sa vlasti.

Neki priželjkuju da postane, pa da Vučić krene Asadovim putem u Moskvu. Neki da sledi Gadafija, i preseli sa „dunjaluka“ na „ahiret“. Dok neki „protestanti“, čini mi se najbrojniji, da, poput Mubaraka i el-Bašira, završi u zatvoru. Ne znam da li bi im za to bilo dovoljno i „kiša“ od 150 mrtvih tela, koje studenti prizivaju nekropolitičkim dodolama po fakultetima, ali znam da su se i mnogo veća čuda dešavala u 21. veku.

Krv je opisivana kao „magična supstanca“ i „specijalni sok“, i gledajući „Utisak nedelje“, po prvi put posle nekoliko godina, činilo mi se da učesnici ne mogu da se odluče da li bi Vučiću, poistovećenom sa nadstrešnicom, krv pili na slamčicu ili iz čaše. Uostalom, crvena farba, odnosno krv koju simulira, ne simbolizuje krv onih koje je ubila nadstrešnica već Vučićevu. To je suština krvožeđi koja se izlila na novosadskom trgu.

Moglo bi se to reći drugačije, ali mislim da je problem u tome što režimske ruke nisu dovoljno „krvave“. Ali i u tome da oni koji su „gladni“ promena (i „žedni“ krvi) ne samo da ne moraju da rade kao ulični prodavci voća već mnogi voće kupuju na „Kalancetu“, ili u još skupljem „Malom Kaleniću“, ako ne uspeju da se probude pre četiri po podne; u tome da Vučića histerično ruše uglavnom oni koji su rastrojeni njime – i kojima je u njegovoj Srbiji „strašno“ samo na rečima; koji su besni, ušuškani i kojima je dosadno.

Pri tome, mada to, nažalost, ne spada pod temu ovog teksta – oni Vučića ruše ubeđeni da ne može gore. Baš kao i Asada sirijski pitomci Srđe Popovića, i drugih trenera „obojenih revolucionara“ iz KANVASA. Njih su naši „otporaši“, koji su postali krstaši demokratije – tačnije onoga u šta su na ne-Zapadu sklone da se izrode iluzije o mogućnosti demokratizacije po zapadnoj mustri – 2011. godine „obučavali“ na jednoj plaži u Turskoj.

Danas ta nova inkarnacija stare, belolistićarske iluzije o neminovnosti manjeg zla vrišti i iz tvita koji je Đorđe Vukadinović odavno zakucao na vrhu svog profila, gde ga „sledi“ bezmalo 100.000 pripadnika jedne zbunjene vrste – ponosno srpskih fundamentalista demokratije: „Neće ni posle SNS-a na vlast doći sve sami anđeli nebeski. Niti ćemo svi biti pametni, lepi, mladi, srećni i bogati. Ali biće jedno zlo manje.“

To verovanje o neminovnosti jednosmernog kretanja „postistorijske“ istorije se, između ostalog, ovde ukorenilo zato što je Srbija u Evropi, pa naši „revolucionari“ sa šakama ofarbanim u crveno, i njihovi selebriti gurui i ložači, veruje da se nas užasi Sirije ne tiču. Da je, uz pomoć u crveno ofarbanih trgova i šaka, neophodno nadoknaditi manjak krvi u Vučićevoj Srbiji i falsifikovati ono čega nema dovoljno – mrtvih tela, iako ih je u Novom Sadu novembra 2024. bilo petnaest puta više nego u Sidi Buzidu decembra 2010.

VUČIĆ I VEBER: Upada u oči jedno lukavstvo političke sudbine. Pošto se udobno smestio na srpskom tronu, Vučić 2.0 je Srbiji novog sebe, moglo bi se reći i „dekontaminiranog“, oglasio uz pomoć Veberove knjige u kojoj je opisan „svilen gajtan“ koji bi njegovi, danas ujedinjeni, elitni neprijatelji da zategnu oko njegovog vrata. Ne samo političkog.

Povrh svega, nadahnut Veberom, Vučić je ispisao, iz mog ugla, najtužnije, autorasističke stranice svoje biografije. No, njegovi politički neprijatelji su em bahati i  netalentovani em skloni da proklizavaju ili u autošovinizam ili još više u kultur-rasizam, pa nije platio političku cenu činjenice da je „Veber“ zasenio ponosnog Srbina u njemu. 

Vučić jeste jedno vreme govorio kao slučajni Srbin, ali je nastavio da deluje kao egzemplarni Srbin. Neću ovde ulaziti u pitanje da li su ini – ovde ne toliko nedostižni koliko neprimereni – veberovski ideali nestali samo iz njegovih reči, ili i iz vizija.

Deceniju kasnije, nadstrešnica nije dovoljno „veberovski“ pala. Nije proizvela dovoljno krvi i mrtvih tela da bi mogla da postane nestajući posrednik nove vlasti. Taj zamišljeni režim, koji su zajednički „projektovali“ elitisti sa građanističkog Vračara i nacionalističke Mokre Gore, danas nam se nudi kao, u suštini, „Tepić-Lompar režim“.

Nazvao sam ga tako sledeći logiku putovođe zombiranog srpskog nacionalizma, nategnuti dublet „Vučić-Brnabić režim“ na kome insistira. U njemu je vođi dodelio prvo, a njegovom „fikusu“ drugo mesto. Jedna od neprijatnih činjenica srpske političke stvarnosti je da, posle Vučića, na vlast mogu da dođu samo građanisti. Ne znam koliko je velika uteha što, čini mi se, ne mogu da dođu na vlast bez nacionalističkih „fikusa“.

KRVOŽEĐ I LjUBAVI PREMA KRVAVOJ ŽRTVI: Ono što se ovog novembra dešava u Srbiji možemo opisati kao silovanje nadstrešnice. Reč je o seriji pokušaje da se iz nje iscedi ono čega nema –  još krvi i leševa, kako bi nekako postala Vučićev „Buzizi“.

Podsećam, ovo nije prvo, ne toliko političko koliko „spasilačko“, mesijansko silovanje i botoksiranje mrtvih tela; nije prvo nekropolitičko uvećavanje stradalih i mahnito ceđenje krvi iz posmrtnih ostataka nevinih žrtava – prethodno se zvalo „Ribnikar“. Ali, ispostavilo da je taj „svilen gajtan“ bio previše tanak. Pukao je pre Vučića.

Pitanje je vremena kada ćemo, ako ni ovaj pokušaj ne uspe, u Beogradu, Novom Sadu ili negde drugde dobiti nove nekropolitičke orgije, novo neurotično isisavanje krvi iz mrtvih tela. Pitanje je i koje će nove metode tada biti korišćene kako bi se falsifikovao (eventualni) nedostatak „revolucionarne“ krvi.

Crvena farba i Vučić su danas glavni akteri srspke politike, ali „bojenje“ besom nabijenog nezadovoljstva nije dovoljno da bi uspela nova prividno postistorijska revolucija.

Drugo, ovogodišnje izvođene je obogaćeno nekropolitičkim ekvivalentom botoksa. Ima nečeg jako bednog i jeftinog – i dalje ne znam da li im može postati (dovoljno) politički korisno, mada mi se čini da ne može – u pokušajima lažiranje krvi crvenom farbom od strane narcisa, koji nisu videli mrtvo telo niti osetili ukus tuđe krvi u ustima.

Krvožeđ je ovde hir. Luksuz prezaštićenih narcisa, uglavnom studenata i ocvalih selebritija, koje sudbina nije terala da jedu ni svoje reči ni svoja govna. Možda njihovu krvožeć ne bih tako video da me na recepciji hotela u Teheranu, pre dve decenije, nije dočekao pergament na kome su bile reči „basiđa“ koji je u ustima osetio miris krvi najboljeg prijatelja, koga je, pored njega u rovu, ubila iračka granata: „Nema boljeg parfema od ukusa krvi šehida“.

Ubrzo sam otkrio da je u Iranu javna sfera natopljena živim, „krvavim“ slikama ljubavi prema smrti za veliki cilj. To nije botoksirana, ceđena i lažirana krv, koju proizvodi spoj krvoločne mržnje i srednjeklasne dosade u „urbanoj“ Srbiji, ali u njoj se ogleda i sva perverznost histerične, fingirane nekropolitike, na koju se svela borba protiv Vučića, i mera u kojoj svaka nekropolitika, pa i ovdašnja, lažirana, može postati uspešna. Uostalom, čini mi se da je opozicija sasvim odustala od izbora i da „igra“ samo na krv.

„Naše ideje o krvi su oblikovale, i nastavljaju da oblikuju, svet u kome živimo“, podseća zbornik tekstova objavljen pod naslovom koji kao da je krojen po meri antirežimskih zilota u Srbiji – Krv: umetnost, moć politika i patologija. Kupio sam ovu knjigu, objavljenu povodom istoimene izložbe, nekoliko meseci po povratku iz Iran. Mada, očekivano, „svet“ o kome autori pišu ne proteže se istočnije od Moskve, koja, podsećam, kulturalno i „civilizacijski“ leži „zapadno“ ne samo od Teherana već i od Beograda. Istorija je u Srbiji poništila geografiju.

Ovde više nije reč samo o studentima i selebritijima. U očima velikog dela srednjoklasne Srbije, prvenstveno one koja je opsednuta skupljanjem društvenog kapitala i emitovanjem znakova koji govore da ga poseduje, Vučić je shvaćen kao padajuća nadstrešnica. Ta Srbija veruje ne samo da je kulturna, urbana i kul već i da je etalon normalnosti. Za njih, u njihovoj svesti, Vučić živ ubija i zato njegovu smrt, nebitno je da li samo političku ili i fizičku, vide kao smrt ubijanja.

Takva slika je armirana i smeštena u (društveno)medijsku sobu odjeka. Ne dotiču je odrazi stvarnosti Srbije i (celog) sveta, niti pitanja logike i smisla njihovog vjeruju. A ono, kao i sam Vučić, po njima nije nešto o čemu se može raspravljati. 

Taj deo Srbije je politiku izjednačio sa borbom protiv smrti, ali sastoji se od manje ili više privilegovanih zilota koji nisu spremni na veliku žrtvu, ka kojoj ih gura njihovo vjeruju. Otud ovo mrcvarenje i krivotvorenje, crvena farba i, često očajnički, pokušaji da nateraju Vučića da „nastavi“ da bude „nadstrašnica“. Da počne, odnosno iz njihovog ugla nastavi, da ubija.

Pri tome, metafora krvi je jedna od najmoćnijih i najplastičnijih. Krv i mrtva tela mogu da izazovu suprotne reakcije, one koje smo skloni da vidimo kao nespojive, čak i kada posmatramo aktere koji, u suštini, imaju iste ciljeve. Na primer, za razliku od beogradskih, koje boli i frustrira nedostatak mrtvih tela, njihovih (upotrebljivih) heroja, studenti u Teheranu su se 2006. godine borili protiv sahranjivanja mučenika, (upotrebljivih) heroja iz ugla režima, unutar univerzitetskog kompleksa.

U Teheranu su se tada studenti suprotstavljali „nametanju mrtvih tela“ svetovima živih, i prostorima življenja, dok njihove beogradske kolege danas veruju da su mrtva tela novosadskih mučenika oruđa koja rade u korist življenja. Oni žele da ih nametnu Srbiji verujući da će biti katalizatori boljeg i slobodnijeg života. Dok su u Iranu vlasti želele da iskoriste tela mučenika kako bi tako istakli „devijantnost“ studenata, ovde su studenti ti koji žude za telima mučenika kako bi mogli da istaknu „devijantnost“ režima.

Današnji Iran, islamska republika, izgrađen je na kultu mučenika, njihove ultimativne žrtve, koliko i uz pomoć ketmana, njegovog pragmatičnog naličja, moralnih laži izgovorenih u ime opstanka u neprijateljskom okruženju.

Biće da ni iranski levičari ni visoko obrazovana srednja klasa, koja se uglavnom izmestila iz srca „krezubog“ Irana i smestila na obronke Damavanda, glavni Homeinijevi rivali u prvoj godini posle pobede revoluciji, nisu dobro stajali ni sa ketmanom ni sa ljubavlju prema žrtovanju – u zemlji u kojoj kroz istoriju obično postojao višak (prave) krvi.

Parafraziraću Aldebaran, smrt je bila „vrt“ u kome se islamski Iran „probudio“ posle svrgavanja šaha Reze Pahlavija i iračke agresije. Ovde petnaest smrti biva botoksirano, a krv lažirana, kako bi se Srbija „probudila“ u evropejstvu – bez Vučića, inače srpskog „najevropljanina“, pa i (mnogo) većeg „Đinđića“ od Đinđića.

Što se, pak, ketmana tiče, imam utisak da ovdašnji virtuozi, a oni u Srbiji mogu da se pojave samo ako dođu iz Bosne, rade za „Nepomenika“, koji, inače, vlada kao aga – ali ne bosanski. Izgleda da Čipuljić u Vučiću nije preživeo Blok 45.

ANTIREŽIMSKI FUNDAMENTALIZAM „PIČKE“: Na žalost nestrpljivih krvorukaša, teško je projektovati nestajućeg posrednika. Mada, uči nas istorija, CIA nije jedina koja je umela. Vratiću se kasnije ne toliko na njene nesumnjive veštine koliko na „kolateralne koristi“, koje je neretko imala. One nas navode da zaključimo da je veštija nego što jeste.

Još je teže cediti, silovati i botoksirati događaj kako bi ga pretvorili u nestajućeg posrednika, u okidač jedne zamišljene šljašteće budućnosti. Nju nam danas obećavaju naši dinaroidni nadljudi, putovođe dva dela srpske, donedavno zakrvljene, elite. Mislim da ih je korisno posmatrati kao „Jova Bakića-Kapičića“ i „Mila Majdana“ – pošto ti „nadimci“ upućuju na veličinu i prirodu njihovih političkih potencijala.

Oni su se javno izmirili tokom „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“ performansa u „Utisku nedelje“, televizijskom dinosaurusu u kome se danas kondenzuje elitistička rastrojenost Vučićem koliko i njegovim „krezubim“ glasačima. Zračio je iz ekrana tokom emisije – i pored Jovove ode „pički“ kao meri (muške?) normalnosti – karakterističan crnogorski homoerotski naboj, kakav se izliva i iz poslednje knjige Đilasovog dnevnika.

Čitajući Milovanove topli reči o Matiji, mrzelo me da brojim koliko puta se ponavljaju i vagam kako mu je sve u mozgu i srcu, zaključio sam da kod tih nadljudi, koji veruju da su rođeni da budu gospodari Srbije, ipak nije sve u „pički“.

Imam utisak da je – i kada je ponosno anti-gej, kao Jovov („pička“ ili smrt) ili Milov (ne Vučićev, već Vučić-i-lezbejka režim) – (sve)crnogorski mačizam sklon da se češe o tarabu homoseksualnosti. Izbor nacije, Perovićevog latiničnog „L“ odnosno Amfilohijeva tri prsta, je tu nebitan. Što se više trudi da istakne svoju muževnost i čvrstinu, Crnogorac, bio zgodan ili ne, više naginje ka karikaturi onoga što vidi kao svoju suprotnost.

Tako je i Jovovo napadno insistiranje na sopstvenom fundamentalizmu „pičke“, verglanje po činjenici da mu je Ona toliko sveta da ga vređa Njeno vezivanje za Vučićev lik i delo, ukazuje na neku duboku, ontološku prazninu; neku nenadoknadivu uskraćenost prikrivenu egzibicionizmom, koji samosvesno osciluje između intelektualnog i dripačkog.

Njegov izveštačeni, ponosno preterani, istovremeno mačistički i krindž nastup u „Utisku“, koji predstavlja dobru ilustracija specifičnog, dinarskog kempa – ukazuje da je nešto u njemu kastrirano. Ne znam šta tačno, mada naslućujem.

Nije lako zvati se na „o“, biti Milo ili Jovo a ne Mile ili Jova, biti Crnogorac u predmilođukanovićevskom, duboko-kulturalnom, dakle ne u nacionalnom, smislu reči, pri tome biti jedan od onih koji žele da budu prvi u Srbiji – ali ne mogu.

Biće da su i Milo i Jovo manjkavi kao nadljudi. Nešto u njemu samom koči Jova, unuka Jova L. Bakića, sahranjenog u Donjoj Morači. Kao i Mila, unuka Mila Lompara „iz Bokova, sela u neposrednoj blizini Cetinja“. Hoću piškim, neću piškim. Hoću da spasavam Srbiju, ne spasavam Srbiju. Hoću da bude „Nepomenik“, ne dam da bude „pička“… Možda su se samo nagutali terazijskog vazduha i presisali. Ko će ga znati šta sve tišti samoobožene.

„Vođstvo S. Miloševića u Srbiji i R. Karadžića u Srpskoj svedočilo je da su stvari došle na svoje mesto: najbolji Srbi, tj. Crnogorci vladaju svim Srbima. No, tokom rata desile su se blamaže i zločini u Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu i Srebrenici. Milo Đukanović je kupio oproštajnicu grehova rastajući se od svojega mentora posle osam zajedničkih godina… Takođe, prvi put u istoriji, desilo se da Srbija živi, možda, i siromašnije od Crne Gore. Bedom, kriminalom i sivilom pritisnuti Beograd nije više delovao onako privlačno kao nekad“, lamentovao je Jovo 2006. godine, „sa ponešto sete“, u „Politici“

Plaši me „o“ na kraju imena. Ne verujem „o“ ljudima koji emituju nagon da spasavaju Srbiju. Jer, i onda kada misle da su od nas – oni istovremeno misle da su iznad nas. To „o“ možemo posmatrati i kao skraćenicu za crnogorski suprematizam; slovo kojim se oglašava nešto što u Srbiju obično stiže sa strane. Naime, okrenut ka unutra, suprematizam se ovde javlja ili kao lična patologija ili izdanak jedne od najdestruktivnijih posledica (duboko-kulturalne) policentričnosti srpstva, našeg velikog ali neotklonjivog usuda.

Tvrdnja da različitosti obogaćuju je zavodljivi, pitki mit, izveden iz nekoliko izuzetaka. Na Balkanu važi pravilo – duboko-kulturalne unutaretničke različitosti su destruktivne koliko i međuetničke. Neprijatna činjenica, koju mnogi odbijaju da uvaže, jeste da su dve najbogatije zemlje na prostoru bivše Jugoslavije, i jedine koje su primljene u takozvanu Evropsku uniju – one koje su (p)ostale i etnički i duboko-kulturalno homogene.

Neko ko to odbija da uvaži je ili rob političke korektnosti ili ima neku agendu, koja je, bojim se, nespojiva sa srpskim i drugim nacionalnim interesima na Balkanu – koji su, tu se rađa „bauk“ balkanizacije, ostali nespojivi. Preduslov da se izborimo sa dubokim unutarsrpskim različitostima jeste da se suočimo sa veličinom i prirodom problema – i što većim brojem aspekata društvenog i političkog života u kojima on u Srbiji – i posebno Beogradu, najsnažnijem srpskom magnetu i matici srpstva – dolazi do izražaja.

Volim digresije. Uostalom, Jovo nam je sam, sa samo iznuđenim pardonom, u epizodi „Utiska nedelje“ pretvorene u „spektakl“ pomirenja nadljudi, demonstrirao i da nema tog nekrofilnog tanatosa, koliko god da je intelektualni, istorijski i spasilački, koji može da zaživi bez ovozemaljskog, po sebi prizemnog; bez erosa.

Izgleda da i kada se natčovek-intelektualac iz suterena podigne gore, „na visoko“, kada se popne na mansardu, Lovćen, Srbiju ili nebo – njegov fundamentalistički, pičkoljubivi ud, ipak, ostaje prinuđen da se za život bori „dole“, u blatu svakodnevice, u suterenu ili negde blizu njega. Možda se, podsvesno, Jovo plaši da njegov ne naiđe na Vučića?

Mnogo pre mog poništavanja, megaintelektualca nije bilo u blizini, za stolom na Mokroj Gori smo sedeli Ćulibrk, Bakić-Kapičić i još neki ugledni ili moćni ljudi, uglavnom javni i srodni intelektualci. U jednom trenutku – tamo gde se opušteno pominje „pička“ stići će se, pre ili kasnije, i do „kurčeva“ – neko od prisutnih je izrazio sumnju u tačnost „stereotipa“ o veličini afričkih.

Ja sam, kao iz pištolja, rekao da to nije stereotip već činjenica, što je navelo pičko-fundamentalističkog Bakića-Kapičića da mi uputi zapitani pogled, mislim i par prikladnih, žovijalnih reči, ne sećam se dobro. Ali, ako ste bili u prilici da upoznate Afriku, crni (pod)kontinent koji je, neću mnogo preterati, bez tekuće vode i struje, i na kome polovina stanovnika živi po selima, pre ili kasnije ćete su suočiti sa njihovom veličinom – čak i ako vam je, kao Jovu, „pička“ jedina normalnost koju priznajete.

Nemoguće je, naime, da se krećete po afričkim prostranstvima a da, više pre nego kasnije, ne naiđete na muškarce koji se kupaju goli, ne u smislu plivanja ili razonode, pored neke dostupne, a vama obično nezaobilazne vode – jezera, rezervoara, reke, često blizu mosta, ili ostataka rečice koja je presušila. Nije potrebno da zagledate da bi videli veličinu.

Crna Afrika je još korisnija ako želite da razumete Srbiju – ono čega u njoj ima mnogo, Vučića na primer, i ono čega u njoj suštinski nema, opozicije na primer. Ali, tada morate da zagledate. Ne vidi se lako, kao veličina sa kojom sam se suočio.

MELEMI ZA MODERNIZACIJU I KATALIZATOR AUTOŠOVINIZMA: Nestajući posrednici su pre dve godine postali jedna od moja centralnih preokupacija. Pročitao sam, prilično sam siguran, sve što je na tu temu objavljeno na engleskom pre 2023. godine.

Od budalastih uvida, poput argumentacije jednog naučnika poreklom sa ovih prostora, krajiškog slučajnog Srbina koji tvrdi da je turbo-folk bio „nestajući posrednik“ nacionalizma. U stvarnosti, ako pažljivije posmatramo noviju istoriju, moglo bi se reći da je prezrena zvučna podloga oklevetane modernosti u Srbiji (i okruženju) dva puta delovala kao katalizator, ako ne baš nestajući posrednik, onda jedna od babica koje su pomagale u tegobnom i „zakasnelom“ rađanju modernosti u Srbiji. Ona je, sa zakašnjenjem u odnosu na zapadni, nažalost normativni i „normalizujući“ tok istorije, stizala u sva nezapadna društva, pa i srpsko. To je pogodovalo stvaranju različitih hibridnih fenomena, koji su upadljive odlike drugačijih, „alternativnih“ nezapadnih modernosti.

Modernizacija je, naime, uvek nasilan, traumatičan proces. Prvo je novokomponovana narodna muzika „posredovala“, olakšavala prihvatanje tuđeg ali neizbežnog, modernog, i ublažavala ine bolove i poniženja izazvana nasiljem modernizacije, „mašine“ koja je po strani ostavljala ne samo malo koji aspekt društvenog života već i lične sfere.

Kasnije, devedesetih, turbo-folk, hibridni žanr, i prateća kultura, nalik onima koje su tada pojavile u brojnim nezapadnim društvima – od jako bliskih, Bugarske i Rumunije, do manje ili više udaljenih, Egipta i Meksika – olakšavao je naturalizaciju najsurovije, neoliberalne inkarnacije kapitalizma. Važna, društveno korisna, štaviše dragocena uloga turbo-folka u vremenu kada više nije bilo raspoloživih alternativa, ostala je u senci ratova i sankcija i sklonosti otuđenih elita da Srbiju sameravaju samo sa Zapadom.

Naravno, otkrio sam mnogo više originalnih i jako inspirativnih uvida u nestajuće posrednike. Poput Žižekovog tumačenja koje kaže da su oni koji su „socijalizam shvatali  ozbiljno“ kumovali njegovom kraju u Istočnoj Evropi. Ili saznanja da su iranski marksisti, koji su „na svom vrhuncu“, u drugoj polovini sedamdesetih, „zadobili lojalnost miliona“ Iranaca, bili nestajući posrednik revolucije 1979. godine – koja je ostala zapamćena kao (isključivo) islamska. Naime, ljudi ajatolaha Homeinija su učinili da mnogi od njih ubrzo i fizički nestanu, dok je sam Homeini njihovu uloga izbrisao, nametnuvši jednu instrumentalnu, „revizionističku istoriju“ revolucije.

Tek 35 godina kasnije, iranski cenzori su dozvolili da bude objavljena knjiga fotografija Marjam Zandi '79: Revolucija Irana – bez predav „islamska“ u naslovu. Ona sadrži moćne „alternativne slike revolucije“ i ukazuje na veličinu u značaj (marksističkog) nestajućeg posrednika. Mada, (nepotpisani) priređivač knjige tvrdi da je „babica“ revolucije koju danas posmatramo kao islamsku bila „društvena srednja klasa“.

U kratkoj belešci izdavača se kaže da je „vođstvo imama Homeinija jedina činjenica oko koje se svi slažu“ u vezi jedne „od najpopularnijih revolucija u 20. veku“. Naime, i sam verujem da nijedna druga nije imala toliko široku podršku i da se nigde nije udružilo toliko različitih snaga. Ubrzo posle njenog trijumfa, pokazalo se da su nespojive.

Ima i u fotografijama, koje se razlikuju od zvaničnih, do tada jedinih dostupnih u Iranu, i u uvodnoj belešci, mnogo toga poučnog za srpske „revolucionare“. Iranska revolucija, čiji je jedan od glavnih slogana bio „Ni Zapad, ni Istok“, opisana je – nema prideva „neuspešna“, mada se pomalja između redova – kao pokušaj da „modernosti procveta na tlu tradicionalnog društva“, „utopijski pokušaj da bude promenjena priroda politike, etike i ljudskog ponašanja“ i pokušaj da bude „podstaknuta duhovnost u vremenu u kome je se osećalo da ga je poseo materijalizam s jedne strane a humanizam s druge“.

Moj veliki interes za koncept nestajućeg posrednika ima jednostavnu pozadinu.

Imenovao sam 2006. godine novu pojavu, autošovinizam, ali nisam umeo da objasnim ni zašto se tačno pojavio ni zašto se pojavio onda kada se pojavio, devedeset i neke u Beogradu – dok nisam naišao na tumačenje Veberove ideje koje je dao Džejmson, i koju je zatim briljantno razradio Žižek, mislilac za koga bi se, ne samo ako imate srpsko ime i prezime i ponosite se njime, moglo reći da je odvratan koliko i genijalan.

Trojica velikana su mi omogućila da napišem moj najbolji i najoriginalniji tekst „ANTIRATNI AKTIVIZAM KAO NESTAJUĆI POSREDNIK AUTOŠOVINIZMA: OD SOCIJALISTIČKOG JUGOSLOVENSTVA DO SRBIJE KOJA SE NE MIRI SA SRBIMA I SRBIJOM“. Zahvaljujući Filu Hamondu ovaj ukleti tekst je dostupan i na engleskom kao „ANTI-WAR ACTIVISM AS VANISHING MEDIATOR OF AUTOCHAUVINISM: FROM SOCIALIST YUGOSLAVISM TO SERBIA THAT DOES NOT RECONCILE ITSELF TO THE SERBS AND SERBIA“.

Taj tekst smatram važnim jer se, s jedne strane, redovno gubi iz vida da je autošovinizam jedan od fenomena koji imaju kratku istoriju i jako dugačku prošlost – koja kreće od Dositeja i činjenice da je, dobronameran, srpstvo preoblikovano učinkom orijentalnih, osmanskih uticaja, nesvesno uokvirio kao „mrak“. Naime, jedini način da u Srbiji „vostane“ iz njega – jeste da izađemo, „vostanemo“ iz samih sebe.

S druge strane, pojam autošovinizam se danas rasteže na neprimeren i često kontraproduktivanan način – i tako se trivijalizuje njegov smisao i bagatelišu njegove implikacije – kako bi opisao starije pojave, koji su ovde javljaju bitno ranije, kao što su samoporicanje, samomržnja samoprezir, autorasizam, kultur-rasizam i različiti oblici oikofobije. Samo „nacional-nihilizam“ Bojana Jovanovića, i donekle „rodomržnja“ Zorana Avramovića, upućuje na suštinu i ekstremnu prirodu ove nove pojave.   

Kada govorim o nestajućem posredniku autošovinizma, što je devedesetih u Srbiji bio antiratni aktivizam vođen idejama i tumačenjima Radomira Konstantinovićeva, i pokušajima uveličavanja nadstrešnice, mislim da je potrebna jedna napomena.

Mene su, naime, prethodnih godina prvenstveno zanimali oni (istorijski) nestajući posrednici u kojima je uloga inih „CIA“ bila relativno mala ili sekundarna. Nekada zato što nisu mogli (dovoljno) da se umešaju, nekada zato što nisu želeli. Stvari koje im odgovaraju se često ne dese zbog njihovih napora, a u događaje koji se nisu desili spadaju i neki od onih koji su želeli da se dogode, i učinili mnogo kako bi se desili. Ali, vratiću se na „CIA“ i srodnike, i njihove veze sa nadstrešnicom, malo kasnije.

Ja sam glavnu „čar“ nestajućih posrednika prepoznao u njihovoj sporednosti i spontanosti. U činjenici da je obično bila reč o sitnim, (naizgled) marginalnim lukavstvima istorije. U činjenici da su, po pravilu, radili svoje bez (pune) svesti o onome što čine – čak i onda kada su, kao u slučaju Buzizija 2010. godine i „Druge Srbije“ devedesetih, priželjkivali ili žarko želeli da se desi (i) ono što se, zahvaljujući njima, na kraju desilo.

Uostalom, ružnoću instrumentalizacije novosadske nadstrešnice proizvodi mera u kojoj su jadni i patetični napori da ona bude silom pretvorena u nestajućeg posrednika. Zato govorim o serijskom silovanju nadstrešnice, njenom nekrofilnom botoksiranju i krvožednom farbanju stvarnosti u crveno. Mnogo toga je u svetu ovih (samo)lažiranih srpskih „vampira“ lažirano – i nadstrešnica, i slika Srbije, i strahotnost Vučića…

Uglavnom je reč o mladima i lepima – mada, „mladi i lepi“ je u Srbiji pleonazam – koji falsifikuju ružnoću, ubeđeni da će im, robovima kula i samookcidentalizovanima, ta ružnoća doneti čistu, „pravu“, zapadnoliku lepotu, bez orijentalnih i klasnih fleka. A one  su, bojim se, u njihovoj svesti postale jednosuštavne, nerazdvojive, i postoje više kao ljudske (botovi, sendvičari, krezubi…) nego političke (dovoljni su inicijali AV).

Mladost je, naime, na srećnim mestima, a Srbija je jedno takvo mesto, po sebi lepa. Sa činjenicom da može da bude ružna suočio sam se na nekim od najnesrećnijih kutaka Trećeg i Četvrtog sveta, na mestima gde su životi (i mladih) beživotni, koja su ovdašnjim mladima-lepima nezamisliva, pa su im, mada samo delom zato, postala nepojmljiva.

Takva slika ovdašnje krvožedne mladosti, oblikovana shvatanjima koje je iskustvo upisalo u mene, čini da mi lažirana ružnoća, potcrtana crvenom farbom, u koju žele da uvaljaju svoju mladost-lepotu, deluje ne samo perverzno već mi ona, u svoj svojoj raskošnoj, razuzdanoj životnosti, postaje odbojna. Deluje mi ponekad kao ružnoća-lepota. 

CRVENA REVOLUCIJA: I kao takva, ona je egzemplarno naša. Krindž, ranije blam, a još ranije bruka, ovde nisu kulturalno bezmirisne odrednice. Nove reči govore o promeni vremena, ali te promene ne prati promena načina kako oni koji u Srbiji nastanjuju to promenljivo vreme vide sebe i ono što vole da veruju da je njihova suprotnost.

„Državni posao“ se danas kaže „opušteno“, „sakrij babi ličnu kartu“ je postalo „mi (studenti) smo budućnost Srbije“ – srpska duboka kultura, koja se sporo menja, takva je da dopušta da se suštinske stvari, one koje obliku samorazumevanje i (ne)delovanje, samo jako sporo menjaju. I Iranska je takva. Loše „tlo“ za prečice i radikalna „rešenja.

Zato je i među novim „obojenim“, nadstrešnica-revolucionarima, u samorazumevanjima te u crveno obojene „revolucije“, sve ostalo crno-belo, svedeno na njih same, mlado-lepe, i „Nepomenika“, koji je ime svih onih koji ne mrze, ne misle i ne rade kao ti mlado-lepi. 

Mlado-lepi „plenumaši“ su totalitarni, nikakvo neslaganje se ne toleriše. Zahteva se jednoumlje u poređenju s kojim Vučićevi mehanizmi društvene kontrole deluju kao egzemplarno tolerantni. 

Devedesetih je u Srbiji bilo mnogo više slobode mišljenja nego danas na fakultetima, koji su „oslobođeni“ tako što ih je okupirala manjina. „Devedesete“ su se „vratile“ samo tamo, nema ih u ostatku Vučićeve Srbije. Oni koji se žeste kada neko kaže da su „plaćenici“ tvrde da su svi oni koji ih ne podrže Vučićevi plaćenici. 

Mlado-lepi i njihova selebriti potpora ne samo da ne tolerišu neslaganje, oni zahtevaju javnu podršku. Nije uputno ostati po strani i ćutati, iako odluke, po pravilu, ne samo da donosi manjina već one bivaju donosene aklamacijom, starom batinom ućutkujućeg, antidemokratskog jednoumlja. 

Uostalom, svi smo deca iste duboke kulture, koja nas ohrabruje da neslaganje doživljavamo kao uvredu i satanizujema onoga ko se usudi da ga iznese. Ne čudi da protesti sve više podsećaju na kolektivnu histeriju, nalik onoj kojom je bilo obeleženo jednonacionalno „trovanje“ albanske dece u školama na Kosovu 1990. godine.

Ne treba gubiti iz vida ni da kada dekani i profesori, ili Đorđe Vukadinović, ugledni bivši profesor, na „Tviteru“, kažu, na primer, „DUŽNOST profesora je da stane uz svoje studente ČAK i ako se ne slaže sa njima“ – u tom njihovom ziheraškom „signaliziranju vrline“, jeftinom elitističkom uvlačenju u dupe ovih mladih-lepih totalitaraca, „studenti“ nisu označitelj množine, skupa ljudi koji različito misle.

Da ne ulazim sada u duboko-kulturalnu pozadinu ovog vrištećeg, istaknutog velikim slovima, toltalitarnog „DUŽNOST“, „studenti“ u tom prknoljublju sa zvučnim titulama postoje samo samo kao (narcisoidna) jednina, retorički izražena u množini. „Studenti“ mu tu dođu neka homogena, bezoblična masa, koja misli isto, uglavnom isto kao oni („ČAK i ako“) – jer je takvo, obezličeno razumevanje studenata, množine, preduslov da jedan profesor „stane uz svoje studente“.

Ni oni sami, mlado-lepi, kada kažu „mi smo budućnost“, ne uvažavaju budućnosti onih koji nisu svezubi, kul, načitani i koji nemaju dobar ukus. Ti „studenti“ bi danas, bojim se, „krezube“ da isteraju i iz sadašnjosti i iz budućnosti.

Ti „studenti“, ta jednina koja je izražena u množini, uglavnom su skloni da veruju da su svi koji su glasali za Vučića time okrvavili ruke. Njihova krv je zato sadržana u Vučićevoj krvi, za čije puštanje mlado-lepi vezuju dostizanje ispravne, normalne budućnosti; budućnosti po njihovoj meri. Budućnosti u kojoj im se niko neće unositi u lice i vikati „Kosovo je Srbiji“, niti ih uznemiravati uz pomoć tri prsta poružnjene prošlosti.

I borba protiv Vučića, kao i mnogo toga drugog u njegovoj Srbiji, u senci je kulture autošovinizma, čijem „rađanju“ je kumovao povratak, tačnije nova inkarnacija, istog nestajućeg posrednika – koja posle 2012. godine urla „povratak devedesetih“.

Dve glavne odlike rasplinjavanja i odomaćivanja autošovinizma, što postaje primetno negde 2014. ili 2015. godine, kada je prerastao u samoodrživu, kapilarnu kulturu autošovinizma, jesu činjenice da je klasna dimenzija elitističke mržnje nadograđena na nacionalnu i da je Vučić, ne više Srebrenica ili „Prajd“, postao glavni generator autošovinističkih i srodnih stavova.

Zato je ova nova „crvena revolucija“ frustrirana, i nosi balast koji ranije „obojene revolucije“ nisu imale. U njoj, i dalje, ima relativno malo srpskih nacionalista, koji imaju najviše razloga da budu besni na Vučića. To je odraz jednog od centralnih paradoksa opozicionog aktivizma – Vučića najviše ne vole oni bi morali da ga vole, građanisti, a u protestima je premalo nacionalista, koji imaju razloga da ga preziru. Štaviše, čini mi se da Vučića mrzi malo onih od kojih bi se, zbog Kosova, očekivalo da ga mrze.

CECA I NADSTREŠNICA: Dok u Tunisu, Egiptu i Siriji pre trinaest godina klasne podele nisu ometale bunt, one u Srbiji predstavljaju njegovu kočnicu. To je u nemaloj meri posledice ne toliko elitizma koliko načina kako on ovde funkcioniše.

Oslonjen je na jedno militantno, više sakralizovano nego okamenjeno, shvatanje zahtevane distinkcije i „dobrog ukusa“ među staležima čiji pripadnici vole da veruju da su (jedini) normalni, urbani i kul. Kao i na činjenicu da „loš ukus“ siromašnijih staleža ima prezrenu i ozvrenu orijentalnu aromu, oličenu u Cecinoj muzici.

„Zverinjak“ i „zveri srpske“, iz imaginacije barjaktara „Proglasa“, Šolakovih medija i Zeleno-levog fronta, jesu „zveri Cecine“ – i Karleušine. (Topalko je dobio indulgenciju.)

A onda kada verujete, možda samo podsvesno, da vaši sunarodnici pripadaju ne toliko drugačijem koliko inferiornom i pretećem, ako ne i ubilačkom, civilizacijskom krugu, teško je napraviti zajednički front, posebno kada se borite protiv „zla“ za koje tvrdite da je ne samo mnogo veće nego što jeste već i da mu nema ravnog; da je ovde „strašno“.

Ranko Pivljanin, jedan od medijskih „čierlidersica“ protesta, nije u pravu ni kada tvrdi da Vučić koristi „brutalnu silu“ ni kada kaže da je Vučić „stratifikovao ovo društvu“. Asadizacija Vučića je još veća budalaština od sadamizacije Miloševiće, koja je bila mega-budalaština. Srbiju su civilizacijski „stratifikovale“ društvene snage koje danas oličava i usmerava tabloidni šolakoid čiji je urednik ovaj novinar-misionar.

Dobili smo Srbiju, danas podeljenu na slučajne i ponosne Srbe, namernih je jako malo, mada nisu uvek nevažni, u kojoj dve važne dimenzije orijentalnog u nama rade jedna protiv druge, i za Vučića – mada ne znam koliko će to ostati značajnajan činilac njegove političke akrobatike.

Jedna je pop-kulturna, oličena u Ceci. Druga je duboko kulturalna, koju svi delimo, i koja uslovljava odnos „građana“, koji su skloni da misle da je ne dele, da su bolji, civilizovaniji, ispravni i normalni, da su kulturni i da imaju dobar ukus, da su iznad ostalih, većine koja uživa u pop-kulturnoj dimenziji Orijenta u nama.

Zato građaniste njihovo samorazumevanje istovremeno pokreće i koči. Zato su skloni i da svoje slabosti vide kao vrline. Na primer, još više nego „postideološki“ mitovi, iluzija da su moralno i saznajno superiorni i suštinski različiti od ostalih jedan je od razloga zašto studenti koji žude za „krvavim rukama“ odbijaju da izaberu svoje lidere i glasogovornike – i tako sami ograničavaju moguće domete svoje borbe protiv Vučića.

Ceca je metafora onoga što ne vole, ali i odraz onoga što jesu, što uslovljava i način kako i koliko ne vole njenu publiku. Štaviše, pitanje je koga tu više mrze i ko im se više gadi – Ceca-Karleuša ili njihova publika, koja je sklona da, iz različitih razloga, glasa za Vučića.

Postoji ono što ih dira, što je kul, ali i ono što može da ih dirne, što je krindž, pa ta činjenica izaziva neurozu. Mnogi na taj izazov naše orijentalne popularne kulture, mogućnost da zacupkaju na nekoj svadbi, kada popuste stege kula, odgovaraju vođeni našom dubokom kulturom, koje smo svi ovde, više ili manje, svako na svoj način, internalizovali socijalizacijom. Zato im se naša popularna kultura ne toliko ne sviđa koliko im se gadi.

Isto važi i za Vučićeve glasače. Mlado-lepi i njihove čierlidesrsice nisu robovi kula po sebi – oni su skloni da robuju kulu na karakterističan način, koji uslovljava naša duboka kultura. To je ključna zaustavna dimenzija njihovog dobrog ukusa i distinkcije.

Među onima koji protestuju, glavnu ulogu igraju oni, nažalost to nisu samo liberali, koji veruju da su bolji i vredniji od nas ostalih, starih i ružnih, nepotrebnih ljudi, balasta na njihovoj lađi. Da su samo oni ne toliko sinonim za budućnost koliko sama budućnost. Da su „univerzalna“, u suštini nadsrpska, sinegdoha jedine „normalne“ srpske budućnosti.

Ovi protesti studenata, slebritija i njihove srednjoklasne, mahom prdopuderaške, podrške, militantno su slučajnosrpski, iako u njima ima mnogo onih, možda i većina, koji sebe ne vide kao slučajne Srbe. Zato najvažniji aspekti protesta nisu vezani za pitanje da li su, ili koliko, stranački. Uostalom ovde su odavno udarne pesnice i barjaktari stranačkih interesa, tačnije interesa onoga ili onih čije su partije, u suštini, vlasništvo – nestranačke („Nisam član nijedne partije“) ličnosti. Nisu vezani ni za pitanje da li, kako učesnici vole da istaknu, nisu ili, ipak, jesu „nepolitički“.

Ključno je da su nesrpki. Zato na njima, praktično, nema ni srpskih zastava ni pominjanja Kosova. Narcisoidna budućnost o kojoj govore je oblikovanu, u najboljem slučaju, ravnodušnošću prema Kosovu i onome što simbolizuju tri prsta. To su – ja, i samo ja, i isti kao ja – protesti.

CIA I NADSTREŠNICA: Možda se varam, ali ja ulogu inih „CIA“ i „MI6“ u nekropolitičkom orgijanju nad nadstrešnicom vidim u velikoj meri nalik onoj koju verujem da su ovi i srodni akteri imali u ubistvu Zorana Đinđića. Naime, ja mislim da je tada njihova pomena vredna uloga bila vezana za nečinjenje – činjenicu da nisu uradili dovoljno, ako su išta uradili, kako bi pomogli da ubistvo premijera bude sprečeno.

Na primer, verujem da jeste bilo trećeg metka – ali da su ga ispalili isti oni koji su ispalili i prva dva; a ti nisu bili ljudi ni „CIA“ ni „MI6“. Čini mi se, jednostavno, da je „CIA“, kao i „MI6“, bila ravnodušna prema Đinđiću. Možda je postala i gadljiva.

Verujem je bitno manje ravnodušna prema sudbini Vučića, koji je, inače, pravi Đinđić – uspešni gutač žaba i terminator „monaha“, poput Đorđa Vukadinovića, i drugih „turista“ u srpskoj politici. Ne znam da li ćemo ikada saznati koliko manje ravnodušna, što nije nebitno ali imam utisak da mera u kojoj jeste ravnodušna ili angažovana nema centralno mesto u očajničkoj potrazi za nestajućim posrednikom „Tepić-Lompar režima“.

Mislim da ini „CIA-MI6“ antisrpski, prividno „stabilokratski“, akteri žele što slabiju Srbiji – što znači i Vučića, pošto on nije postao samo sveministar i svevođa već i drugo ime postkumanovske Srbije, i svega što u njoj postoji, ne samo u politici.

Naime, situacija na „posmrtnim“ ostacima srpske opozicione scene je takva, toliko slučajnosrpska i antisrpska, da Zapad ne mora da brine šta će se ovde dešavati ako Vučić zaključi da je došao (poslednji) trenutak da krene put Moskve, Abu Dabija ili nekog trećeg mesta – što bi značilo da je prepoznao situaciju u kojoj alternativa leži dva metra ispod.

Zato ih ne zanima mnogo da li će nadstrešnica dobiti i 16., i možda još po koju, žrtvu. Zapadni centri moći veruju da, iz njihovog ugla, nije samo Kosovo „završena priča“ već i ostatak Srbije. Nisam siguran da ih ovde neko može razuveriti ni dogodine, a kamoli ove godine. Nažalost, „studentska“ i zapadna slika „normalne“ budućnosti Srbije, u kojoj je „sve kako treba“, neprijatno su slične. Da ne upotrebnim neku jaču reč.

BOG I EVROPA: Cilj ovog teksta je da objasni političku pozadinu silovanja nadstrešnice i ogoli logiku kojom je vođeno serijsko nekropolitičko iživljavanje nad žrtvama Koste Kecmanovića i nadstrešnice. A to je logika koja će – ako nadstrešnica ne dovede do „rađanja“ Tepić-Lompar režima, ili srodnog, sastavljenog od zapadnih miljenika i nacionalističkih fikusa – najverovatnije voditi serijskom silovanju budućih mrtvih tela.

Ne znam da li krvlju ili crvenom farbom, ali verujem da će naša budućnost ostati „obojena“, kao i ova histerična, poružnjena jesen u Srbiji. Šta će se događati kada zakoni prirode, ili sva ta krv, u jednom trenutku „spere“ Vućićevu vlast, teško je reći.

Ne možemo da znamo čemu će ova, ili neka sledeća, „nadstrešnica“ biti nestajući posrednik. Da li će kumovati balkanskoj „Švajcarskoj“, pravoslavnoj „Siriji“ ili nečemu što nam je danas nezamislivo? Teško je nazreti budućnost malene zemlje – koja je otišla predaleko od Boga, a kojoj je „Evropska unija“ došla preblizu.