Srbi u UN svedočili o paklu u BiH: "Rezolucija će žrtve rata označiti kriminalcima" VIDEO

Skupu su prisustvovali predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.

Na panelu su govorili Duška i Svetlana Stanić, Ranko Ristić, Dijana Ivanović, Miroslav Jović i stručnjak za pravo Gregori Rodi.

Pored njih prisutni su bili i predstavnici Ujedinjenih nacija.

Prvi svedok je Duška Stanić koja je počela sa opisivanjem svog mesta rođenja u BiH.

"Jednog hladnog jutra dok sam se spremala za školu majka mi je rekla da je ona otkazana i da moram da ostanem kod kuće. Mi smo bili manjina tamo gde smo živeli. Nismo mogli da izlazimo, da se igramo i jeli smo hranu samo koju smo imali kod kuće. Sa osam godina sam pokušala da shvatim šta se dešava, ali naši nekadašnji orijatelji su smišljali kako da nas likviriraju", započela je ona.

"Vojnici su došli i jedan od njih je uperio pušku od mene, moji roditelji su samo stajali i gledali. On nas je naterao da uđemo u kombi pun Srba. Nismo znali gde idemo, a nisam mogla nikoga da pitam. Odvedeni smo u školu gde smo bili sa drugim Srbima, koji su bili još uplašeniji. Otkrili smo da nećemo dobiti hranu u narednom periodu, već samo oni koji su tu mesecima dobijali su malu količinu hrane. Bila sam gladna. Posle tri dana vojnici su došli po žene i decu", rekla je ona i opisala da je ušla u autobus i da nije znala šta je nakon toga čeka.

"Bili smo u koncentracionom logoru. Dolazili su da nas muče, provociraju nas i rade sa nama šta god hoće. Majke su mogle da biraju da li će one ili deca biti prvi. Moj ujak i je pričao o strahotama koje su oni proživeli u njihovom logoru. Nije bilo milosti i svaki dan su teško radili nakon čega su ih tukli. Iako nisu mogli da stoje na nogama išli su na težak rad. 12 sati bez hrane i vode, a ako su se umorili onda bi ih puškom udarili u glavu", dodala je ona.

"Živela sam u strahu svakog dana neznajući šta može da se dogodi. 1995. naš grad je ponovo bio napadnut i jedva smo uspeli da izvučemo živu glavu. Pobegli smo na konju. Živeli smo napolju sa hiljadama drugih ljudi. Nismo imali hrane, sklonište i bili smo uplašeni. Kada sam napunila 11 godina grčke porodice su nas prihvatile i živela sam u Grčkoj", dodaje Stanić i naglašava da je tamo prvi put videla kako detinjstvo treba da izgleda.

Nakon Duške svoje iskustvo rešila je da ispriča i njena sestra Svetlana.

"Tokom rata imala sam 6 godina i kada je počeo sve što smo imali bio je strah, agonija i muka. Grupa vojnika je ušla u selo i ja sam bila prestrašena i skroz sama, sakrila sam se. Shvatila sam da nisam čula da dolaze. Videla sam kako muče mog strica, prebijaju ga dok nisu bili "zadovoljni". Plašila sam se da izađem odatle i kada sam mislila da je bezbedno otišla sam do kuće, gde mi niko nije otvarao vrata. Bili su prestrašeni da su to vojnici i zato nisu otvorili vrata. Ova sećanja su i dan danas sa mnom, 30 godina kasnije i ne možemo reći da su ratovi jednostrani. Oni ostavljaju žrtve na svim stranama i mi smo svedoci toga. Vicili, deca i porodice plaćaju krajnju cenu. Te traume nas prate ceo život, a mi smo srećni što smo preživeli", rekla je Svetlana.

"Nijedno dete ne treba da preživi takvu nehumanost", zaključila je ona i dodala da svi zaslužuju pravdu.

Ranko Ristić je opisivao šta su vojnici Osame Bin Ladena uradili.

"Moj pradeda, Petar Ristić bio je heroj Prvog svetskog rata a završio je u logoru Jasenovac. Moji najbolji prijatelji bili su muslimani, nismo ni razmišljali o strahotama Drugog svetskog rata, jer smo rođeni posle toga, ali dok sam išao u školu tamni oblak rata ponovo se nadvio. Išao sam sa ocem autom, zaustavili su nas, uperili puške i naredili nam da se vratimo u grad odakle nam nisu dali da izađemo. Moj bivši prijatelj, Senad pucao je direktno iznad mene, iznad moje glave. Nikada neću zaboraviti izraz mog lica u tom momentu. Za 10 minuta smo pokupili sve što je moglo da stane u auto. Jedva smo izbegli još jednu blokadu puta. Počeli su da napadaju i pale sela, za samo nekoliko nedelja su etnički očistili ta sela. 7.000 ljudi bilo je prinuđeno da se povuče", objavio je Ristić.

On je opisao kakav zločin je učinjen nad njegovom rođakom, odnosno na kakav način je ubijena.

Tetoristi Al kaide su došli da se bore protiv Srba, ali i protiv Hrvata.

On je dodao i da ne brani Srbe, da su mnogi od njih počinili zločin, ali šta je sa Srbima koji su izgubili život.

"30.000 Srba je poginulo"; naglasio je on.

Posle njega obratila se i Dijana Ivanović.

"Pet hrvatskih vojnika je došlo, odvelo mog oca i on se nikada nije vratio. Škola je namenjena bila da bude koncentracioni logor za Srbe. On je smešten u prostoriju od devet kvadrata sa još 12 Srba. Moj otac je rekao da su ovi jadni ljudi danima mučeni, a posle i pogubljeni. On je mučen svaki dan tokom pet meseci, uglavnom od strane hrvatskog policajca sa kojim je bio prijatelj. Pošto su ga na smrt prebili nastavili su da ga gaze, stavljali mu pištolj u usta. On je preklinjao da ga ubiju. Rekli su da će prvo da ga muče jer je Srbin", rekla je Ivanović opisujući koliko dugo je ta tortura trajala.

"Jedne noći su mu stavili povez na oči i rekli mu da ga vode na streljanje. Kad su ga izveli iz auta rekli su mu da pazi gde gazi da ne bi udario u tela svoje pale braće", rekla je Dijana i navela druge oblike mučenja.

"Moja majka je delila sudbinu mog oca. Dok je on bio u logoru ona je živela u stragu, jer su stalno pljačkali, spaljivali, odvodili. Jednog jutra naša komšinica pronađena je mrtva u svojoj kući, bila je silovana. Moja majka je odvedena u logor 1992. godine. Redovno su je tukli i mučena je na električnoj stolici. Pretili su joj da će decu da joj ubiju pred njom", kazala je.

Ona je dodala da su njeni roditelji pušteni iz logora prilikom razmene zarobljenika.

"Ja pitam Ujedinjene nacije da nam pomognu da dostignemo pravdu", zatražila je ona i upitala zašto su srpske žrtve dikriminisane od strane UN.

Miroslav Jović obratio se povodom svog svedočantva.

"Potičem iz BiH, a rođen sam u Grahovu. Živim i radim u SAD i jedan sam od predstavnika srpske zajednice ovde. Moj rodni grad bio je žrtva operacije Oluja. Srbi su bili proterani iz kuća. Svi ti ljudi, moja porodica, ja, komšije, prijatelji je danas palo na manje od 5 odsto u poređenju sa brojem pre rata. Sve ovo govorim da čak i da je ceo taj egzoduz izbrisan iz toga dela Bosne kao Srbi. 29 godina nakon tog proterivanja znak života i suživota se ponovo pojavio. Saradnja između komšija koji su različite nacionalnosti na neki način bila na vidiku do danas. Usvajanjem ove rezolucije samo će se pogrejati strahovi da će se duhovi prošlosti ponovo pojaviti", rekao je Jović i dodao da ovo ponovno otvara te rane.

"Gotovo je nemoguće da se opiše mučenje kome su bili izloženi Srbi", rekao je.

On je dodao da je Slobodan Stojanović tada ubijen samo zato što je Srbin, a imao je samo 12 godina.

"Donošenje ove rezolucije će žrtve rata označiti kao kriminalce", zaključio je on.

Jedvaka pravda za sve

Advokat za Vašingtona Gregorije Rodi je kazao da ovi ljudi ne traže više niša nego što je jednaka pravda za sve. Da sve žrtve imaju jednaku pravdu. A rezolucija koja se nalazi ispred UN zapravo ne vodi ka tome. Oni od UN traže da razmotre jednaku pravdu za svakoga. 

"Jednaka pravda ide ruku pod ruku sa poštovanjem ne samo njihovih priča već i priča žrtava koje nisu preživele. Ova rezolucija nikada ih neće učiniti delom te jednačine i ne može da se posmatra kao pravda. A UN se zalažu za jednaku pravdu za sve ljude na svetu, ukljujući i Srbe. Trebalo bi da se uzme u razmatranje već svi učesnici u BiH - Srbi, Hrvati i Bošnjaci", rekao je on i dodao da pravda treba da bude jednaka za sve. 

Obraćanje Vučića

"Svi ovi ljudi ovde će se osećati loše jer će na čelima imati znak jer će postati deo genocidnog naroda. Šta mi ovde danas radimo. Nema pojedinaca na toj rezoluciji. Nikada nismo sakrili činjenicu da su Srbi učinili užase tamo, mi smo to osudili. Dva predsednika Srbije su otišla u Srebrenicu. Ja sam to učinio i gotovo da sam bio linčovan i nikada nisu našli ljude koji su me napali", rekao je Vučić.

Vučić je za kraj zamolio da se ponovo razmotre stavovi i odluke, jer to može da se odrazi ne samo na Srbiju, već na ceo svet.