Rešenja za nedostatak stručne radne snage? Koboti, kolege koje vole dosadan posao

Na tržištu ih nema mnogo, ali to bi moglo da se promeni tokom pandemije.

Mašinske komponente koje se proizvode u mestu Nidercisen na zapadu Nemačke toliko su kompleksne, da tu tradicionalna obrada metala ne pomaže. Kompanija Lajtvej 3D je specijalizovana za lasersku trodimenzionalnu štampu metala.

Korona je uticala na veliki skok prodaje te mlade kompanije - čak 53 odsto prošle godine. Firma ima osam zaposlenih – od kojih su samo šest ljudi. I još dva takozvana kobota, posebnih robota koji rade uz ljude.

„Brzo rastemo, to je moguće samo kroz automatizaciju“, kaže šef kompanije Tomas Hilger. Štampane komponente roboti stavljaju u postrojenja kojima se upravlja putem računara. To je posao pun ponavljanja i programiranje kobota se isplati.

„Oni nisu zamena za zaposlene, već mi takoreći rastemo sa kobotima: ukoliko postoji potreba, odmah pokrećemo automatizaciju“, objašnjava Hilger. „Imamo izuzetno kratko vreme za isporuku: uz pomoć kobota je moguć znatno veći stepen opterećenja. Robota podešavam na 24 ili 48 sati rada i on onda proizvodi, bez ikakvih oscilacija.“

Tokom pandemije je to idealno: kobot ne može da zarazi ni sebe, ni druge kolege. I nije mu potrebna finansijska pomoć ako ostane bez posla na neko vreme.

Rešenja za nedostatak stručne radne snage?

Lajtvej 3D zapošljava prvenstveno visoko kvalifikovane radnike: „Svi zaposleni su već tokom razgovora za posao obavešteni da će raditi sa takvim sistemima. Oni to ne vide kao problem, već kao šansu“, kaže Hilger.

Dvoje novih saradnika je zaposleno 2020, ali broj zaposlenih ne ide u korak sa rastom prodaje. Ove godine je u planu još jedan kobot.

„Individualna proizvodnja i kratki rokovi uobičajeni su za kompanije sa deset, dvadeset ili trideset zaposlenih, ali to postaje sve teže, zbog sve većeg nedostatka stručne radne snage“, kaže Olaf Gerels. „Zato je najefikasnije rešenje upotreba raznih vrsta industrijskih robota, posebno inovativnih tehnologija, poput laganih robota i kobota.“

Gerels je portparol novoosnovanog Nemačkog udruženja za robotiku, koje kompanije srednje veličine nastoji da zainteresuje za male kobote. Upravo su malim i srednjim industrijskim kompanijama, kao i zanatskim preduzećima, potrebna jednostavna rešenja, koja se brzo isplate.

„Kakva primena je meni potrebna?"

Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (IFR), 2019. godine je u svetu prodato 355.000 konvencionalnih robota za proizvodnju, ali samo 18.000 kobota.

„Cena je relativno niska, ali se ponekad potcenjuje koliko je zahtevno uključivanje robota u proces proizvodnje. Onda on stoji neiskorišćeno. To se relativno često dešava“, kaže Sebastijan Terštegen, istraživač Instituta za primenjenu nauku o radu iz Diseldorfa.

„Koboti su dizajnirani za saradnju: moguće je ili čak poželjno dodirivanje kao bi se njima upravljalo i kako bi se obučili za rad“, kaže inženjer Terštegen.

Ali tu ima određenih ograničenja: ne bi trebalo da im se nameće previsok tempo i ne bi smeli da rade sa šiljastim, oštrim ili vrućim instrumentima, da ne bi povredili ljude.

Zato mogu bez programerskog znanja, sa samo nekoliko zahvata, da se obuče za razne vrste poslova. Većina može da se prilagodi i promenjenim radnim uslovima, recimo ako kolega ne postavi uvek na identično mesto određenu komponentu.

Snaga naspram osećaja

Koboti bi trebalo da rasterete, ali mnogi su rezervisani i protive se njihovoj upotrebi. „Ljudi imaju strah od mašina koje se same pokreću“, kaže psihološkinja Nora Johana Šit sa diseldorfskog instituta.

„Zato je važno da njihovi pokreti budu dovoljno spori i da podsećaju na ljudske, tako što će recimo ubrzavanje da se dešava postepeno. I zaposlenima jasno treba staviti do znanja da oni imaju viša ovlašćenja i da mašinu mogu da zaustave u svakom trenutku“, dodaje ona.

Ona kompanijama preporučuje da pitaju zaposlene koji poslovi su im fizički teški ili monotoni i kada dolazi do nepravilnog držanja tela. Nakon toga bi bolje razumeli upotrebu kobota.