U kojim zemljama je najveći jaz između bogatih i siromašnih?

Švajcarska investiciona banka UBS uz pomoć takozvanog Đinijevog koeficijenta svake godine sastavlja listu zemalja u kojima je jaz između bogatih i siromašnih najizraženiji.  

Prema najnovijoj listi, s podacima zaključno sa prošlom godinom, na vrhu po nejednakosti nalaze se Južna Afrika, Brazil i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), dok se u prvih deset nalaze i Sjedinjene Američke Države, Indija, Švedska.

“Tržišta u razvoju, kao što su Južna Afrika, Brazil, Indija, Meksiko i Indonezija, dobro su zastupljena na listi. Ove zemlje se često suočavaju sa izazovima poput neravnomernog ekonomskog razvoja, ograničenog pristupa obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti i značajnih razlika u prihodima između urbanih i ruralnih područja. Dok naftom bogate bliskoistočne zemlje poput Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije stvaraju značajno bogatstvo, raspodela tog bogatstva može biti veoma nejednaka, često koncentrisana među malom elitom”, piše u zvaničnom komentaru UBS-a, prenosi portal Biznis.

I dok je prisustvo SAD na ovoj listi – koja ima negativnu konotaciju – razumljivo jer se o velikom jazu između najbogatijih i najsiromašnijih u najvećoj svetskoj ekonomiji raspreda godina, pomalo je možda neočekivano visoko pozicioniranje Švedske, kao i Švajcarske ili Danske.

Takođe, kada se uporede vrednosti koeficijenata iz 2008. i prošle godine, dolazi se do zaključka da se jaz u vodećim zemljama na listi, zapravo – smanjio.

Od 2008. ekonomska nejednakost u Severnoj Americi je blago opala, dok je porasla u većem delu istočne Evrope i Azije, sa značajnim izuzecima Južne Koreje i Hong Konga, ističe se u analizi.

Istovremeno, zapadna Evropa beleži prilično raznolike rezultate. Recimo, nejednakost je grubo porasla (20 odsto) u Španiji i Finskoj, a pala za po pet odsto u Nemačkoj i Austriji.

Da li su stanovnici Singapura, gde se nejednakost od tada povećala za skoro 23 odsto u gorem položaju od građana Hong Konga (koji je ovde praćen kao zasebna teritorija)? Ne nužno, objašnjavaju u UBS-u, jer da bi se dobila što tačnija slika nejednakosti, obuhvat najsiromašnijih treba uporediti sa apsolutnim nivoom imovine, kao i brojem i imovinom onih najbogatijih.

Više od 44 procenata najbogatijih ljudi na svetu ima prebivalište u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi, dok je u zemljama zapadne Evrope oko 25 odsto takvih pojedinaca (iz kruga tzv. “top jedan odsto”).

Uopšteno, visoka ekonomska nejednakost često se povezuje sa faktorima kao što su obrazovanje, pristup zdravstvenoj zaštiti, tržište rada, i društvene politike, i može varirati u zavisnosti od specifičnih socio-ekonomskih i političkih uslova u svakoj zemlji.

Među 33 zemlje sa evropskog kontinenta, UBS nije uvrstio podatke za Srbiju, niti Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Alabaniju ili Crnu Goru.

Što se tiče lične imovine po odrasloj osobi, svetska populacija je, statistički gledano, naizgled napravila značajan napredak od početka milenijuma. Procenat onih koji poseduju manje od 10.000 američkih dolara nastavio je da se smanjuje tokom recesija i finansijskih kriza (prvo 2008. a potom posle pandemije), skoro se prepolovivši od 2000. godine, do tačke kada više nije najčešća kategorija širom sveta.

No, u istom periodu, broj ljudi koji imaju više od milion dolara godišnje bezmalo se utrostručio na 1,5 odsto svetske populacije. “Ukupno bogatstvo koje poseduje ova statistička kohorta obuhvata gotovo  polovinu globalnog bogatstva, odnosno nešto ispod 214 biliona dolara”, piše UBS.

Istini za volju, ni dolar nije što je nekad bio, pa bi statistička definicija najsiromašnijih verovatno trebalo da se menja u skorijoj budućnosti – pogotovu jer su uporedo sa ličnom imovinom rasle I vrednosti potrošačkih korpi u svim zemljama na svetu.